Prošlost nas najviše obeležava onda kada pokušavamo da je ukinemo
Ko god da je Kolindi Grabar Kitarović sugerisao da pozove Aleksandra Vučića u posetu Hrvatskoj – nije pogrešio. Kamo sreće da je sa obe strane više iskrenosti i češćih poziva za rešavanje teškog nasleđa i da je više susreta političara u regionu, spremnih da nas oslobađaju zla i mraka prošlosti.
U hrvatskoj javnosti odmah po Kitarovićkinom pozivu skoro unisono se pojavio zahtev Vučiću za javno izvinjenje, između ostalog i zbog njegovog dokumentovanog ratnohuškačkog govora u Glini 1995. Kao preduslov da bi mu se sada, na mestu predsednika Srbije, iole verovalo. Dobri znalci Vučićevog pritvorništva i cinizma, tražiocima izvinjenja rekli bi da su baš našli crkvu gde da se mole, odnosno da će im se Vučić izviniti – ali malo morgen. Kao što se neće izviniti ni Srbima za zlo koje je radikalski širio ne samo devedesetih, nego i posle, do danas, kada sa mesta predsednika države beskrupulozno uzurpira svu moć, razara institucije i obesmišljava parlamentarizam jedne ionako ruinirane države.
Na cinično radikalsko nadgornjavanje i izazivačko podbadanje uvek spremni novoevropejac, poziv na posetu Hrvatskoj prihvatio je zbog dobrog utiska u Briselu, Berlinu i Vašingtonu – i zbog poboljšanja rejtinga SNS pred izbore u Beogradu – a ne zbog iskrene spremnosti da se teško srpsko-hrvatsko nasleđe kojem je svim silama doprinosio – stvarno rešava. Na stranu to što se i u ozbiljnijoj hrvatskoj javnosti spekuliše da su i motivi njihove predsednice za poziv Vučiću, sred međusobnog ostrašćenog nacionalističkog nadgornjavanja, slični njegovim – dobri utisci u važnim briselskim i vašingtonskim kancelarijama i jačanje vlastite pozicije u periodu kada se polako približavaju novi predsednički izbori.
Zbog svoje ratnohuškačke prošlosti Vučić duguje ne jedno nego more iskrenih izvinjenja, i to ne samo Hrvatskoj nego i drugim susednim narodima i državama. I to izvinjenja koja se drastično razlikuju od njegovog pritvornog unjkanja i glumatanja. Duguju ga uostalom i mnoge druge srbijanske uticajne ličnosti istog ili sličnog šićardžijsko-vlastodržačkog nacionalističkog kova, koji su prouzrokovali veliko zlo u regionu. Očekivati izvinjenje od njih, kao i od Vučića, iluzorno je međutim.
Ipak, ostavimo na trenutak po strani duboko moralnu Brehtovu maksimu da svako treba da se bavi svojom sramotom. Ne dovodeći u sumnju legitimitet hrvatskih zahteva za Vučićevo izvinjenje, interesantan je kontekst u kojem se zahtevi rezolutno izražavaju, prvenstveno zbog toga što se u njemu spominje Vučićev huškački govor u Glini, iako povoda za traženo izvinjenje bez sumnje ima još, i to onoliko. Kada se već spominje Glina u kontekstu zla, iza zahteva za izvinjenje ničim se ne naznačava složenost zla baš u tom gradu, a trebalo bi, čime bi se pojačala verodostojnost tražitelja izvinjenja.
U lepoj bivšoj državi nažalost puno je mesta – gradova, sela, planina, reka, čak rudnika – čiji su nedužni toponimi natkriljeni senkom velikih zločina. Potisnuta i nerazjašnjena zla u kolektivnim memorijama vremenom bivaju mitologizovana i postaju magnet koji privlači mračne ideologe(ije), koji ih zloupotrebljavaju za osvajanje moći, za podsticanje kolektivnih histerija, za prizivanja novih zala.
Glina je naime jedno od paradigmatskih mesta markiranih velikim zločinima za vreme NDH, koji su zahvaljujući sadašnjoj politici i dalje aktuelni. Spominju se brojke od najmanje 250 do čak 1.764 osobe, koje su 1941. bile zatvorene u pravoslavnoj crkvi Rođenje Presvete Bogorodice. Mučeni su, maltretirani i tokom noći 29. jula brutalno pobijeni. Posle su ustaše crkvu razorili. Na njenom mestu 1969. sagrađen je Spomen dom žrtava fašizma, koji je posle Oluje preimenovan u Hrvatski dom, sa kojeg su skinuta sva memorijalna obeležja i podsećanja na monstruozan zločin. Gradsko veće Gline 2014. donelo je odluku kojom je izričito zabranjeno okupljanje, komemoracija i polaganje venaca na mestu nekadašnje crkve gde su žrtve pobijene.
Teška su poređenja te vrste, ali u poslednjim ratovima zločini donekle ekvivalentni glinskim vršeni su u Višegradu i oko njega, pa i taj grad ima paradigmatski značaj kojem je zlo zadugo osenčilo ime poput Gline, koliko zbog zločina toliko zbog njihovih prikrivanja. Prema podacima Haškog tribunala, u ovom gradu je tokom proteklog rata ubijeno oko 3.000 bošnjačkih civila. Juna 1992. srpske snage-bande su u dve kuće zatvorili i posle monstruoznog iživljavanja žive spalili 140 bošnjačkih žena, dece i staraca. Požar su potpalile srpske ruke, ruke onih koji su se kokardama, sa uzdignuta tri prsta, hvalili četništvom. I umesto memorijalnog zdanja koje bi opominjalo na strašno zlo – ne postoje zločinački narodi, postoje samo zločinačke ideologije od kojih niko nije imun – u blizini je sramno izgrađen takozvani Andrićgrad.
Iako legitiman, zahtev ratnom huškaču Vučiću da se izvini svakako bi bio verodostojniji da se otvoreno progovori i o vlastitom zlu, ne onom iz daleke prošlosti nego onom koje traje do danas. Kao što će izvinjenje nekog budućeg predsednika Srbije imati punu verodostojnost jedino ako se ne bude slikao sa Kusturicom u Andrićgradu.
(Autonomija – naslovna forografija Mira Andrić, Radio Slobodna Evropa)
