Dve tlapnje koje nam oduzimaju budućnost – Kosovo i Republika Srpska
Da je takozvani unutrašnji dijalog o Kosovu samo jedna od Vučićevih spin-farsi slična „javnoj raspravi“ o ustavnim promenama, o raznim zakonima i izradi Strategije razvoja kulture – ozbiljnom i poštenom svetu bilo je jasno već od njegove najave. Ako je ko oko toga ipak imao dilema, stvari su mu valjda postale jasnije kada je za predsednika Radne grupe za pružanje podrške vođenju unutrašnjeg dijaloga imenovan – „Aco Srbine“ Marko Đurić. Zar je sa „Aco Srbine“ Đurićem ili pod njegovim koordiniranjem moguć bilo kakav smislen razgovor – čak i banalan poput recimo o vremenu – a kamoli o tako ozbiljnom pitanju kao što je kosovski problem. Kad se iza leđa javnosti u ime države sklapaju smutni ugovori ogromnih vrednosti, gde se nerazgovetno vrte velike pare, kad se donose lex specialis zakoni i krši Ustav, Vučiću nisu potrebni „unutrašnji“, niti bilo koji drugi dijalozi. On tad državu stavlja pred svršen čin (Beograd na vodi, Er Srbija, davanje u zakup najkvalitenijeg poljoprivrednog zemljišta smutnim investitorima…).
Birani poštovaoci Vučićevog lika i dela počeli su se teatralno okupljati po Đurićevim „Aco Srbine“ pozivima i „debatovati“ kako, jelda, konačno rešiti kosovski čvor. Prvu „strukovnu raspravu“ održali su profesori pravnih fakulteta. Koliko se moglo čuti i videti, od stručne elite koja podučava mladež pravu i valjda moralu – ništa novo. Uobičajeno se mlatila prazna slama – kako pravnim kerefekama sačuvati “naše” (davno proćerdano) Kosovo, kako njihovom pravnom alhemijom za malu decu prosuto kosovsko mleko vratiti u srpski državni lonac.
Drugi okrugli sto „unutrašnjeg dijaloga“ okupio je dakako opet probrane predstavnike instituta društvenih i humanističkih nauka. I opet patriotskim ušima mila priča o magičnim abrakadabraka moćima vraćanja prosutog mleka u lonac.
Potom su se u Matici srpskoj – valjda između okupljanja što domaćih, što stranih ekstremnih desničara – okupili opet brižljivo izabrani predstavnici, kako je javljeno, „intelektualne i duhovne elite“, da promišljeno, intelektualno, svetovno i duhovno debatuju o našem nikad otuđivom Kosovu i Metohiji. Izlizanim mantrama o zavetnim svetinjama kojih se ni po koju cenu ne treba odreći – kao vergl vrteli su u Matici dobro uhlebljeni uglednici – o tuđem trošku uvek patriotski inspirisani episkop bački Irinej dodao je semantičke inovacije: “Elita treba postepeno da vraća, paralelno s nazivom Kosovo i Metohija, u javni diskurs i izraz Stara Srbija. Isto tako, Peć ili Prizren bi mogli da se zovu i Srpski Carigrad ili Srpska Sveta Sofija ili neki sličan naziv”, smatra tetošeni vladika.
Briga njega i sličnu bratiju to što se zbog njihovih tlapnji Srbija urušila; što je skoro po svemu na dnu Evrope; što demografski kopni i što svi, ne samo mladi i obrazovani, iz nje beže u beli svet; što je na kraju krajeva užasno kompromitovano srpsko nacionalno i egzistencijalno pitanje. Bratiji je komforno, iz njihovih udobnih salona sve izgleda ružučasto.
Elem, posle svakoj vlasti sem materijalnih i počasnih privilegija nezahtevnih nacionalnih uglednika raznih fela, na red za „unutrašnji dijalog“ (sat, dva, možda uz zakusku na kraju „dijaloga“ i tri sata) na red su došli sportisti i sportski radnici. Posle njih će valjda na red stići i udruženja golubara, ljubitelja belih lala i ko zna još ko. Okupljeni „sportski radnici“, odnosno po svemu sudeći paraziti po sportskim udruženjima, nakačeni na sise poreskih obevznika, od vlasti traže uputstva šta da rade i kako da se ponašaju kad se sakloni Bože susretnu – a sve čine da do toga ne dođe – sa sportistima lažne države Kosovo.
Beznadežno izgleda Srbija kojom upravljaju Vučić, Đurići ostali. Pred njom nema ni svetla, ni boljitka. Svetla i pristojnijeg života neće biti sve dok se – prvenstveno upravljačke elite, a potom i većina građana – ne oslobode dva temeljna izvora permanentnog napajanja srpskog korpusa nacionalizmom koji parališe razum i sve kreativne potencijale – dok se ne oslobode himera davno izgubljenog Kosova i ništa manje iluzije o srpskoj kvazidržavi u državi – Republici Srpkoj. Te himere na kojima se nečasno grade karijere i stiču privilegije upropastile su život Srba i na Kosovu, i u BiH. Osim toga one su osnovni izvor permanentnog stanja ni rata, ni mira u „regionu“, a da stvar bude gora – na njih su se beskrupulozno nakačili interesi Rusije, čineći ih još pogubnijim. Razmišlja li ozbiljno o tome barem ono što se ovde naziva proevropskom opzicijom i ima li na to valjane odgovore?
