U poslednje vreme čitam antičke pisce, da se zabavim i pobegnem od realnosti, pa sam primetio sličnosti između istorije starog Rima i sve gorih vesti iz mog sveta. Mislim pre svega na pad rimske republike.
Fotografije čitateljki, Slavica Miletić
Mnogi za uspon Trumpa i etno-nativističkih pokreta u Evropi traže objašnjenja u istoriji, naročito u 30-im godinama prošlog veka. Zaista postoje sličnosti između uspona fašizma i naše noćne more. Ali takvih paralela ima još. U poslednje vreme čitam antičke pisce, da se zabavim i pobegnem od realnosti, pa sam primetio sličnosti između istorije starog Rima i sve gorih vesti iz mog sveta. Mislim pre svega na pad rimske republike.
Tako sam saznao da institucije republike nisu zaštita od tiranije, ako moćnici ne poštuju dogovorene političke norme. Tiranija može da cveta i iza republikanske fasade. Rimska politika je bila žestoka borba između ambicioznih ljudi, koju su vekovima ograničavala neka nepisana pravila. Njih opisuje Adrian Goldsworthy u svojoj knjizi „U ime Rima“: „Koliko god slava ili porodični ugled bili važni, oni su uvek podređeni opštem dobru republike... Nijedan razočarani rimski političar ne traži pomoć strane sile.“
I Amerika je nekada bila zemlja u kojoj su istaknuti senatori pozivali na dogovor između partija. Ali sada smo dobili predsednika koji je otvoreno tražio od Rusije da blati njegovu protivnicu, pri čemu je njegova partija ćutala. (Ankete pokazuju da sve više republikanaca ima povoljno mišljenje o Vladimiru Putinu, iako se ruska strana umešala u poslednje američke izbore.) Važno je pobediti – ko te pita za republiku. I šta onda biva sa njom? U starom Rimu nikada formalno nije došlo do prelaska republike u carstvo. Zemljom je i dalje zvanično vladao Senat, koji se za sva važna pitanja obraćao imperatoru, čije je titula bila samo „komandant“. Možda nećemo krenuti istim putem – da li smo sigurni u to? – ali je uveliko u toku razgradnja demokratije iza maske njene pojavnosti.
Uzmite na primer ono što se dogodilo u Severnoj Karolini. Glasači su ubedljivom većinom izabrali demokratskog guvernera. Zakonodavna tela koja kontrolišu republikanci nisu otvoreno poništila taj rezultat, ali su guvernera lišili svih ovlašćenja i time poručili da ih nije briga za odluku glasača. Povežite ovo sa naporima da se oduzme pravo glasa manjinama – i dobijate jednopartijsku državu sa prividom demokratije, gde je sve namešteno tako da druga strana nikada ne može da pobedi.
Zašto se ovo događa? Ne pitam zašto bela radnička klasa podržava političare koji rade protiv njenih interesa (baviću se time u narednim kolumnama). Moje pitanje glasi: kako su političari iz jedne partije prestali da vode računa o američkim vrednostima? Pritom mislim na Republikansku partiju, to jest nikako ne mislim „da su svi podjednako krivi“. Šta je uzrok tome? Mislim da nije u pitanju ideologija. Političari zagovornici slobodnog tržišta prosto su otkrili da je burazerski kapitalizam dobar ako se radi o njima bliskim ljudima. To nema veze ni sa klasnim ratom – uzimanjem od siromašnih i srednje klase da bi se dalo bogatima, koji je jedna od glavnih karakteristika moderne Republikanske partije.
Ovaj napad je direktno motivisan sitničavim karijerizmom aparatčika iz sistema zaštićenog od pritisaka javnosti prekrajanjem izbornih jedinica, nepokolebljivom odanošću partiji i plutokratskim finansijskim balonom. Takvim ljudima partija je jedina svetinja. Kao pravi prevaranti, oni će pobesneti kada ih neko raskrinka. Očigledno je da propast američke politike nije počela sa Donaldom Trumpom, kao što ni propast rimske republike nije počela sa Cezarom. Erozija demokratskih temelja traje već nekoliko decenija i niko nam ne garantuje da će se oni oporaviti. Ako postoji nada, ona je pre svega u priznanju da je stanje loše. Američka demokratija je na ivici ponora.
Paul Krugman/The New York Times, 19.12.2016.
Preveo Miroslav Marković/Peščanik
