Pored već ustaljenih rehabilitacija političkih figura iz perioda Drugog svjetskog rata u svim zemljama bivše Jugoslavije, u Srbiji sve zamjetniji postaje trend rehabilitacije političara iz nedavne prošlosti: Slobodana Miloševića. Koja je politička pozadina tog trenda i što nam govori o ideološkoj klimi?
Pre nekoliko meseci u Beogradu je završen “bulevar” (tako se danas zovu pristupne saobraćajnice) koji povezuje Most na Adi i delove Novog Beograda, da bi početkom avgusta građani glasanjem odlučili da “bulevar” ponese ime po “herojima sa Košara”.1 Heroji sa Košara je nacionalističko ime za grupu pripadnika Vojske Jugoslavije koja je na proleće-leto 1999. branila jednu karaulu na granici sa Albanijom u sukobu sa Oslobodilačkom vojskom Kosova (OVK ili UÇK) koja je imala podršku NATO i redovnih albanskih snaga. Pripadnici graničnih jedinica VJ na Košarama su uglavnom bili momci na redovnom odsluženju vojnog roka, dakle od 19 ili 20 godina.
Bulevar heroja sa Košara inicijativa je Srpske radikalne stranke, a uverenje da je u pitanju stranački projekat najvećeg satelita Srspke napredne stranke (SNS) posle Socijalističke partije Srbije (SPS) potkrepljuje i činjenica da je ovaj predlog dobio čak 1.305 glasova, dok je drugoplasirani imao svega 156, trećeplasirani 42, itd. Dakle, glasanje je bilo simulacija, izgurana na mišiće i efektivno kidnapovana od strane SRS za svoje stranačke potrebe.
Zločin u Račku
Licemerno je i tragično, ali i tipično to što “uspomenu na velike junake” danas čuvaju upravo oni koji su ih i oterali u rat i smrt i njihovi saradnici; što ih se, umesto da budu uspomena na ljudsku cenu zločinačkih nacionalističkih režima i opomena za surovost i destruktivnost međuetničkih sukoba na Balkanu, koristi za državno-političke potrebe i tihu, prikrivenu rehabilitaciju političkog i nacionalnog imaginarijuma koji pripada vremenu i režimu Slobodana Miloševića. Predstavljati poginule na Košarama kao “srpske Obiliće“, a njihovu žrtvu kao nešto nužno, danas znači samo rehabilitovati i pravdati režim koji ih je poslao u smrt i njegove odluke.
Nije to ni jedini primer tog procesa. U maju ove godine, posle upada “demonstranata” u makedonsko Sobranje, Aleksandar Vulin, tada još ministar za rad i zapošljavanje, tražio je da se retroaktivno kazne oni koji su 5. oktobra 2000. upali u Skupštinu Srbije prilikom demonstracija koje su označile kraj režima. Pošto je Vulin nesposoban za egzistenciju nezavisnu od Vučića i služi kao trbuhozborac za ono što se Vučiću ne isplati da sam kaže, time je zvanično ospoljena politika SNS-SPS koalicije u pogledu petooktobarskih promena i njihovog legitimacijskog nasleđa.
Negde u istom periodu, Vilijam Voker, američki diplomata i šef Kosovske verifikacione misije OEBS 1998. i 1999, ponovo je posetio Kosovo i učestvovao na svečanosti povodom sedamnaestogodišnjice osnivanja Alijanse za budućnost Kosova, gde je izjavio da radi na zajedničkom projektu za ujedinjenje Albanaca. U Beogradu je ova izjava jednog diplomate i lovca u mutnom pred penzijom koji trenutno i nema posla, pa je verovatnije da se zato i bavim tim “projektom”, odmah iskorišćena za negaciju zločina počinjenih u Račku na Kosovu 1999, kada je ubijeno 45 meštana, kosovskih Albanaca.
Povod za napad na Račak bila je zaseda OVK u kojoj su ubijena tri srpska policajca, a ceo slučaj je ostao kontroverzan sve do današnjih dana, jer su Miloševićeve vlasti, kao i mnogi akteri kasnije, tvrdile da se radi o “nameštanju zločina”, da su poginuli zapravo bili pripadnici OVK koji su stradali u borbi, čak i da su pravi vinovnici Albanci koji su premestili i presvukli tela da bi zločin bio uverljiviji. Vokera inače optužuju da je bio zadužen za “fabrikovanje” zločina u Račku, koji je onda iskorišćen kao krajnji povod za NATO intervenciju iste godine. Takvu interpretaciju izneo je i sam Aleksandar Vučić, kao i niz drugih funkcionera vladajuće koalicije, a stanje je slično i u srpskim medijima.
Spomenik Miloševiću
Helena Ranta, finska patološkinja koja je bila na čelu forenzičkog tima koji je obavljao istragu u Račku, priznala je da je Voker vršio pritisak na nju da neposredno i odmah imenuje srpske vlasti kao krivce, ali da uprkos tome nema sumnje da su ubijeni bili pogubljeni iz blizine, što implicira da su svakako bili civili ili ratni zarobljenici, i da nije bilo nikakvog premeštenja i presvlačenja tela. Bez obzira na to, Vokerovo zalaganje za “albansku stvar” 2017. je, iz perspektive srpskih vlasti, nužno značilo i to da je cela stvar u Račku 1999. izmišljena, te da je ondašnji srpski režim sasvim čist što se Račka tiče – zločina nije ni bilo!
U nizu ovakvih pokušaja, kako to vole da kažu pripadnici vladajuće stranke, brutalne revizije prošlosti, sve su češći i predlozi da se podigne spomenik Slobodanu Miloševiću koji skoro uvek dolaze iz redova SPS, ali su prošle godine dobili i podršku tadašnjeg predsednika, Tomislava Nikolića, koji je izjavio da bi spomenik Miloševiću trebalo da ujedini Srbiju.
Ne treba zaboraviti ni tribinu u Beški, u organizaciji SNS, na kojoj je govornik trebalo da bude Veselin Šljivančanin, inače u Hagu osuđen za ratne zločine. Aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava su pokušali da tribinu spreče, ali su dobili batine od strane “nezvaničnog stranačkog obezbeđenja”, za šta do danas niko nije odgovarao, a najverovatnije ni neće, jer je odlučeno da u celom događaju nema elemenata krivičnog dela.
Vajmarski osjećaj nepravde
Šta znače sve ove instance revizije i rehabilitacije? Može li se govoriti o relativno organizovanom poduhvatu? Rehabilitacija Miloševića (još uvek) nema realnu društvenu sadržinu jer ne postoji realan pokret iza nje ili društvena osnova na koju bi se mogla čvrsto postaviti. Nema nikakvog entuzijazma ili ozbiljne želje za tako nečim među stanovništvom. Ipak, ako je do skoro bila na marginama društva, ta ideja je sad sve više deo glavnog društvenog toka, stigavši sa margine društva na marginu – a ponekad i u centar – vlasti.
U svim već pobrojanim primerima revizije i rehabilitacije učestvovali su predsednik države, premijer, ministar spoljnih poslova, ministar rada, gradonačelnik Beograda i niz manjih i manje važnih funkcionera. U tom smislu ona još uvek predstavlja stvar vlasti i marginalnih delova društva, a i to sporadično; ako bi se moglo govoriti o realnom društvenom sadržaju koji je čini realnom opasnošću, onda je to najpre nešto nalik vajmarskom osećaju nepravde, poraza i prevara koji je (još uvek) usmeren ka unutra.
Jedan od važnih i nepresušnih izvora nastojanja ka ovakvoj rehabilitaciji je svakako i činjenica da Miloševićeva partija, Socijalistička partija Srbije, učestvuje u svakoj vlasti još od 2008. godine. Zato je za očekivati da će uvek težiti da “opere” lik i delo Miloševića, jer tako pere i sebe i stiče dodatni legitimitet, iako već dugo nema nikakve supstantivne veze sa Miloševićevom politikom.
Mijene političko-ekonomskih elita
I sve bi to bilo ni tamo ni ovamo, nešto između tehnologije vladanja, političkog PR-a i ideološke konfuzije, da nije Nikola Selaković, bivši ministar pravde i trenutni generalni sekretar predsednika, čije se ime od nedavno spominje u kontekstu kandidature za redovne beogradske izbore 2018, dao intervju listu Nedeljnik sa prigodnim naslovom “Moj otac je žrtva Petog oktobra”. I taman kad bi neko mogao pomisliti da je Selaković skromnog porekla, da mu je otac možda bio otpušteni radnik nekog od privatizovanih preduzeća, ne lezi vraže – ispostavlja se da je stariji Selaković bio kadar SPS i direktor Industrije obuće Beograd. Za mlađeg Selakovića, taj događaj je bio ona “kapisla [posle koje] se odlučujete na velike korake u životu”, ni manje ni više, a “najpogubnija posledica” Petog oktobra bilo je “razjurivanje sposobnih ljudi iz privrede”.
Selaković potiče iz onog dela ekonomske elite koji je smenjen posle 2000, kada je na njihovo mesto došla druga elita; i Vučić i Tomislav Nikolić su deo političke elite koja je u državne vode ušla tokom režima Slobodana Miloševića. Jorgovanka Tabaković, trenutna guvernerka Narodne banke Srbije, 1998. je bila ministarka za ekonomsku i vlasničku transformaciju. Osim toga, Bogoljub Karić, omiljeni domaćikapitalista SNS-a (strani kapital je ipak iznad svega), prvobitnu akumulaciju svog kapitala izvršio je baš za vreme Miloševića, kada je u vladi Mirka Marjanovića bio i ministar bez portfelja i kada je oštetio budžet RS za više desetina miliona dolara. Karićev PSS je već nekoliko godina u koaliciji sa SNS, a sudski postupak protiv Karića pušten je da zastari.
U tom smislu, rehabilitacija Miloševićevog nasleđa ima veze i sa prostom rehabilitacijom delova elite koja je onda bila na vlasti, da bi posle 2000. bila smenjena i od 2014. dobila priliku za ograničeni povratak na političku scenu. Ograničeni – zato što ima mnogo kontinuiteta i sa postpetooktobarskom elitom čiji je značajan deo prešao u redove SNS-a posle 2012. Pranje Miloševića je podjednako i pranje manjih ili većih saučesnika u zločinačkom poduhvatu nacionalističke kontrarevolucije i restauracije kapitalizma u Srbiji.
Slična medijska taktika
No, rehabilitacija Miloševića najpre je i rehabilitacija nekih strukturnih odlika njegovog režima, a koji se sada vraćaju u punom sjaju, samo što su izmirene i kompatibilne sa ciljem evroatlantskih integracija. Strani plaćenici, strane agenture i “dosovski kandidati” su ponovo glavni unutrašnji neprijatelj; stranice glavnih srpskih tabloida aktivni su promoteri kolektivne paranoje, jer se više i ne zna ko ne radi protiv Srba i Rusa, od komaraca i vakcina pa do EU, NATO, ustaša i Makedonaca, a bar nekoliko puta mesečno čitaoci se plaše novim ratovima ako SNS izgubi vlast; klijentelističko-stranački model reprodukcije perifernog kapitalizma sve više liči na klijentelizam 90-ih, a sve se češće poteže “događanje naroda” na ulicama kao efektivnog sredstva protiv “obojene revolucije”; reportaže beogradskog Studija B sa aprilskih “protesta protiv diktature” podsećala su na izveštavanje RTS-a neposredno pred pad režima…
Deo toga su i sve glasniji predlozi da se ponovo uvede obavezno služenje vojnog roka, s obzirom na tako strašnu ugroženost srpskog nacionalnog bića sa svih strana. Ključna odlika koja povezuje Vučićev i Miloševićev režim je neprestano proizvođenje stanja društvene neravnoteže koja iziskuju stabilnu i čvrstu vladajuću garnituru koja će društvo ponovo uravnotežiti.
Marketinški prilog reviziji
Pa ipak, ne bi trebalo preterivati sa paralelama. Vučić nije Milošević, niti je 2017. isto što i 1993; a čak i ako je sličan, onda je najsličniji Miloševiću iz postdejtonske faze, od 1995. do 1998, kada je bio faktor mira i stabilnost i prijatelj Zapada. Svakako još ostaje da se vidi u kom će pravcu nastaviti revizija i koliki je njen obim. U tom smislu ne postoji rehabilitacija Miloševića kao ličnosti, mada postoji rehabilitacija pojedinih njegovih dela: SNS-u je u interesu da kontroliše ovakva kretanja, jer ako odu predaleko mogu da ugroze njihove interese, tu vajnu stabilnost, i u krajnjoj liniji proces evroatlantskih integracija za koji je SNS solidno vezan.
To još samo zvanična opozicija ima iluziju da Briselu i Vašingtonu smetaju autoritarna i represivna vlast. Ono što je izvesno je da se dešava rehabilitacija određenih elemenata društva iz 90-ih, kao i nacionalistička revizija tog perioda u kome srpske vlasti nisu krive ni za šta, moralno su čiste, a sve što se desilo maslo je stranih plaćenika i domaćih izdajnika.
Ako ništa drugo, vratio se dobri, stari “trouglasti jogurt”! Kako to lepo proizvođači kažu, svaka generacija zaslužuje da proba ovaj jogurt, jer on čuva i ukus i duh dobrih, starih vremena. Dobra, stara vremena – kreativno ime za košmar jednog podneblja.
