Istorijski sporazum između Skoplja i Atine o novom imenu (Bivše Jugoslovenske Republike) Makedonije u Beogradu je dočekan (s) mukom. I to u oba značenja. Ne zna se samo šta je bilo prvo – da li muka pa muk ili je bilo obrnuto.
No, svejedno, poruka je bila jasna i glasna. Dakle, umesto da iz Beograda takoreći istog časa polete pisma i razglednice sa čestikama i najboljim željama zato što je jedan veliki problem, koji je opterećivao čitav region, skinut sa dnevnog reda, Beograd se „pravio lud“. Po principu – kako je to na konferenciji za novinare rekao ministar spoljnih poslova Ivica Dačić – šta se to nas tiče. Jer – nismo „pozvana strana“ i „nema šta da se čestita“.
Zašto se Beograd tako poneo? Da li je u pitanju žal za „južnom Srbijom“? Da li to, zatim, Dačić podmeće klipove u točkove „evropske Srbije“, što on fakat čini, samo je pitanje da li mu te klipove dodaju sa najvišeg mesta? Ili se radi o ličnoj surevnjivosti našeg najdražeg vođe što je sad neko drugi postao omiljeni balkanski političar u Briselu i Berlinu, a bogami i u Vašingtonu. I „garant stabilnost na Balkanu“, ma koliko se ta floskula izlizala. Jer, evo, Zaev je rešio spor sa Albancima oko zajedničke države, sa Grcima oko imena te države i sa Bugarima oko jezika. Dakle, on je čovek koji probleme rešava, dok Vučić sve više postaje čovek koji probleme ne da ne rešava, nego ih gomila. A konflikte zamrzava.
Kad već pomenusmo gde je sve sporazum pozdravljen, recimo i gde nije. Nije teško pogoditi; naravno – u Moskvi. Tako se Srbija još jednom svrstala uz tabor kojem navodno ne želi da pripada.
U stvari, nije da Makedonija nije dobila nikakvu čestitku iz Beograda. Jeste, i to diplomatskom poštom. Tek što je, naime, objavljeno da je istorijski sporazum između (Severne) Makedonije i Grčke potpisan, Srbija je objavila da je za novog ambasadora u Skoplju postavljen Rade Bulatović, bivši šef Bezbednosno-informativne agencije, kolokvijalno rečeno Udbe. Uzgred, dosadašnji ambasador u Ukrajini, veliki Koštuničin „pouzdanik“, hteo je, tada kada su se mesta raspodeljivala, da ide u Istambul, ali je Turska, kao država članica NATO pakta, gde se o tim stvarima pažljivo odlučuje, odbila da primi tzv. „agreman“. Što se, pak, Makedonije i Makedonaca tiče, oni će nesumnjivo shvatiti (n)ovu poruku. Posle Gorana Živaljevića – agenta uhvaćenog u Sobranju tokom pokušaja državnog udara maja prošle godine – kojeg je Beograd morao da povuče, sada se šalje „bezbednosni oficir“ još višeg ranga i na još više mesto.
Uopšte, zanimljivo je da aktuelna vlast svoju „policijsku diplomatiju“ sve više koncetriše na naš region. Tako su pre nekoliko dana nekadašnji šefovi Udbe postavljeni za ambasadore u manje-više bliskom susedstvu: Nebojša Rodić u Beč, a Aleksandar Đorđević, kao i Bulatović, baš u prvi komšiluk, u Sarajevo. I to nešto, tačnije – dosta, govori o strateškim preferencijama ove vlasti.
Upravo u vezi sa tim, na kraju, nije zgoreg primetiti ni sledeće. Ni srpska opozicija se, naime, kada je reč o grčko-makedonskom sporazumu, nije baš proslavila, naprotiv. Ni ona kao da ne vidi mnogo dalje od sopstvenog nosa, koji je, pak, prilično nisko pao. Umesto da održi konferenciju za novinare i pozdravi dogovor dve prijateljske zemlje i postavi se, i predstavi – i u zemlji i u inostranstvu – kao alternativa, ona ogroman prostor spoljno-političkih odnosa benevolentno prepušta Vučiću.
Mijat Lakićević
Preuzeto sa Peščanika
