Foto: Yuri Kochetkov/EPA-EFE/Shutterstock
Najnoviji video izveštaj Alekseja Navaljnog imao je preko 88 miliona pregleda za 7 dana od objave. Navaljni, koji je od prošle nedelje u zatvoru, označio je ovaj video kao dosad najveće istraživanje njegove antikorupcijske organizacije.
Tokom skoro dva sata, ruski aktivista priča o gigantskoj palati koju je Putin izgradio na Crnom moru – o složenom sistemu isplata i nevoljnih donacija kojima je finansirana, o još kompleksnijem sistemu stvorenom da prikrije vlasnika kao i o, što je najimpresivnije, precenjenom, preterano nakinđurenom enterijeru pozorišne sale, nargila sobe, domaćeg kazina, sobe za trke minijaturnih automobila, 800 kvadratnih metara velike spavaće sobe te prostranstvima okolnih vinograda i brežuljaka. Snimci dronom, arhivske fotografije i 3D rekonstrukcije palate praćeni su objašnjenjima Navaljnog, obučenog u sako i košulju sa raskopčanom kragnom; ispod nje se na momente ukazuje ožiljak od trahealne cevi kroz koju je disao tokom nedelja provedenih u komi, pošto je otrovan nervnim agensom Novičok prošlog avgusta.
Istraživanje Navaljnog predstavlja pomnu analizu palate za koju su građani Rusije prvi put čuli pre više od 10 godina, kada je jedan od njenih prvobitnih finansijera postao uzbunjivač (Sergej Kolesnikov od tada živi u egzilu). Projekat je star gotovo koliko i samo Putinovo predsednikovanje. Zapravo, kako istraživanje otkriva, palata je dovršena pre više godina, ali je onda zapuštena; cevi su popucale, digla se vlaga, pa je već treba rekonstruisati a da u njoj još niko nije boravio.
Šta je mislio Putin? Zašto je uložio nezamislive resurse u palatu koju nikad neće koristiti – više od milijardu dolara, potrošenih u izvanrednoj tajnosti uz, čini se, mnogo sati rasprave, skiciranja i zamišljanja kraljevskih detalja kao što su dva heliodroma i podzemna sala za hokej? Ne može da ih koristi dok je predsednik, jer bi ga to otkrilo kao vlasnika. Možda sanja da se tamo povuče kada mu se završi mandat. Ali, ako Putin ne umre na funkciji, neće moći da ostane u Rusiji a da se ne suoči sa tužbom za zloupotrebe ovlašćenja. Očajnička rešenost s kojom čuva vlast ukazuje da on to razume. Na nekom nivou, ne duboko ispod površine, on mora znati da nikad neće imati šansu da uživa u svojoj palati.
Putinova palata je igračka – džinovski lego projekat poremećenog, opsesivnog uma. U svom filmu Navaljni ističe da neki od najapsurdnijih detalja – kao što je četka za vece šolju od 700 evra u kupatilu jedne od kuća u vinogradima na obodu kompleksa – nemaju nikakvu praktičnu funkciju; postavljeni su za slučaj da Putin ikad bude u prilici da se sretne s tim predmetom u toj konkretnoj prostoriji, u tom konkretnom delu imanja veličine omanje evropske države. U stvari, čitav projekat nije izgrađen za uživanje, a svakako ne za pokazivanje, već da bi zadovoljio neku neutaživu fantaziju o bogatstvu. Putin nikada neće sesti na kožni kauč od 26.000 dolara, niti večerati za stolom od 50.000 dolara.
Prošle subote, na desetine hiljada demonstranata u preko stotinu gradova širom Rusije izašlo je na ulice – neki uprkos vrlo niskim temperaturama (u Jakutsku, na istoku Sibira, temperature su se spuštale i do minus 58 Celzijusa), a svi pod ekstremno rizičnim uslovima – demonstrirajući protiv hapšenja Navaljnog. Aktivista se, naime, vratio iz Nemačke 17. januara, gde se oporavljao od posledica trovanja. Preko 3.700 ljudi je uhapšeno na protestima ili zbog njih, što je rekordan broj za jedan vikend u ruskoj istoriji protesta, prema podacima OVDInfo, organizacije koja prati hapšenja i političke progone. Julija Navljanaja, Aleksejeva supruga, nakratko je pritvorena u Moskvi. Većina onih koji su uhapšeni ili je puštena bez optužnice, ili će im biti određena administrativna kazna, ali je nekolicina krivičnih tužbi pokrenuta u gradovima kao što su Vladivostok na istoku i Sankt Petersburg na zapadu, što će svakako proširiti postojeću listu od više desetina političkih zatvorenika u Rusiji, uključujući i samog Navaljnog.
Protesti su nekad plašili Putina. U njegovoj jedinoj zvaničnoj biografiji, knjižici koja je objavljena kada se pre dve decenije pojavio kao blagosloveni ruski vođa, Putin se priseća straha od gomile ljudi na protestima u tadašnjoj Istočnoj Nemačkoj 1989, gde je radio za KGB. Kada su demonstranti došli do zgrade u kojoj je radio, a sovjetske trupe stacionirane u Istočnoj Nemačkoj nisu mobilisane da zaštite KGB, kaže Putin, stekao je „osećaj da država više ne postoji. Shvatio sam da je Sovjetski Savez bolestan. Bila je to terminalna, neizlečiva bolest paralize – paralize vlasti“. Ubrzo potom, Putin se vratio u Sovjetski Savez, gde su protesti tek postali mogući. Stotine hiljada ljudi se okupljalo u Moskvi, desetine hiljada u Lenjingradu. Sovjetski Savez se raspao, očigledno utvrđujući Putina u stavu da je veliki broj ljudi na ulicama znak kraja režima.
Otkako je Putin postao predsednik, nekoliko postsovjetskih država prošlo je kroz takozvane obojene revolucije, masovne proteste koji su izneli promenu režima: Ružičasta revolucija u Gruziji 2003; Narandžasta revolucija u Ukrajini 2004; Revolucija lala u Kirgistanu 2005; Revolucija jorgovana u Moldaviji 2009. i druge, uključujući nove revolucije u istim državama. (Na ruskom, reči „boja“ i „cvet“ imaju isti koren, što olakšava svrstavanje svih tih revolucija u istu kategoriju.) Svaka od tih revolucija očigledno je plašila Putina, ali Narandžasta i sledeća ukrajinska Revolucija dostojanstva 2014. pretvorile su se u opsesiju. Obuzet strahom, izgleda da je Putin sa svojim pristalicama i savetnicima bio nesvestan razlika između dve zemlje. Ukrajina nije obnovila autokratsku vladavinu posle pada Sovjetskog Saveza, već je ostala u stanju produžene tranzicije. Za razliku od Rusije, stvorila je i očuvala pravosuđe i parlament u izvesnoj meri nezavisne od izvršne vlasti. Mada slabe, te institucije su omogućile da masovni protesti utiču na političke promene: 2004. viši sud je naredio ponavljanje glasanja posle protesta zbog nameštenih izbora; 2014. opozicija u parlamentu je izvršila pritisak na predsednika.
Nasuprot tome, u Rusiji su demokratske institucije razgrađene tokom Putinovog prvog predsedničkog mandata. Rusija je dugo bila neprobojna za proteste jer ulicu ništa ne povezuje sa vladom. Ali Putin to izgleda nije shvatao. Suočen s masovnim protestima 2011. i 2012. Kremlj je stegao obruč, usvojio kaznene mere, upriličio suđenje za dvadesetak nasumice odabranih demonstranata, prinudio većinu vođa protesta na egzil, a jednog zatvorio. Jedan od vođa protesta, Boris Nemcov, ubijen je 2015. Ostao je Navaljni koji je samostalno pokrenuo proteste 2013, a potom i niz demonstracija od 2017. do 2019.
Kako je moj kolega Džošua Jafa napisao nakon subotnjih protesta, Putin i Navaljni su u klinču. Pristup Navaljnog je širokog zahvata, kreativan i strateški. On nije samo spektakularno hrabar, već i fantastično dovitljiv. Izgradio je organizaciju za istraživačko novinarstvo, koja na izborima testira Putinov monopol na vlast, kao i sistem organizacije protesta. On misli nekoliko koraka unapred, što je i pokazao kada je film o Putinovoj palati objavio posle svog hapšenja. „Uradili smo ovo istraživanje dok sam bio na intenzivnoj nezi“, kaže Navaljni u filmu, „ali smo se odmah složili da ćemo ga objaviti kada se vratim kući, u Rusiju, u Moskvu, jer ne želimo da protagonista filma misli da ga se plašimo i da ću njegove najmračnije tajne da otkrivam iz inostranstva.“
Putin uzvraća ogoljenom silom: hapšenja, suđenja po lažnim optužnicama, pokušaji ubistva, još hapšenja, još lažnih optužnica. U tome liči na Aleksandra Lukašenka, beloruskog diktatora koji je na višemesečne masovne proteste odgovorio tako što je krenuo da maršira okolo sa automatskom puškom i nadgleda hapšenja i torturu, čemu je usledilo još hapšenja i još torture. Autokrate imaju izbor da na proteste odgovore gaženjem i ignorisanjem. Prateći šta se dešava u Belorusiji, dok se Navaljni lečio od pokušaja ubistva, Putin je možda prestao da se plaši protesta.
Ali šta je Putinov osnovni plan? Ako zatvori Navaljnog na više godina, kao što izgleda namerava – čak i ako na kraju Navaljni bude ubijen – šta Putin misli da će biti sa desetinama hiljada ruskih građana koji su spremni da rizikuju svoju bezbednost, pa i živote na protestima? Šta će biti sa strukturama koje je Navaljni izgradio? Šta sa Julijom Navaljnom, koja u javnosti postaje simbol mudrosti, strpljenja i ljubavi? Šta sa međunarodnim pritiskom i izglednim pooštravanjem sankcija? Šta Putin misli? Stvar je u tome što on ne misli.
Masha Gessen, The New Yorker
Prevela Milica Jovanović, Peščanik.net
