Neka mi dragi čitaoci i još draže čitateljke dopuste jedan pogled u ogledalo. Od 22 godine koje danas zajedno proslavljamo, ja za Danas pišem punih 13 godina.
Piše: Aleksej Kišjuhas
Po jednu novu kolumnu, svake proklete nedelje. A onda opet, čini mi se da, bez pauze i sve vreme, zapravo pišem – jednu te istu kolumnu. Za tih 13 godina, događaja jeste bilo tušta i tma.
Dve vlade Vojislava Koštunice, po vlada Mirka Cvetkovića i Ivice Dačića, dve vlade Aleksandra Vučića, sve do vlade Ane Brnabić. Nezavisnost su bile proglasile i Crna Gora i Kosovo. Uhapšeni su zločinci Karadžić i Mladić. Prvo smo se istorijski pomirili sa socijalistima, a zatim realno i sa radikalima.
Globalno, bilo je i finansijske krize, Arapskog proleća, i crnih i narandžastih ljudi u Beloj kući, došlo je do pojave smartfona i Instagrama, sve do standardnih cunamija, zemljotresa, terorista i ostalih Bregzita. Međutim, stvar je u tome da se u strukturnom, kulturnom, ideološkom i uopšte društvenom smislu u Srbiji zapravo promenilo veoma malo toga. I baš zato ja stalno pišem tu kolumnu.
Osnovna tema te moje jedne te iste kolumne u Danasu zapravo je – modernost. Ili odbrana modernosti. Ili nagovor i poziv na modernizaciju. Neskromno zagovaranje vrednosti modernizma i društvenih odnosa Moderne. Ali šta je ta modernost zapravo?
U pitanju je transformacija ljudskog života, bivstvovanja i društva pod uticajem nauke, znanja, tehnologije i razuma, te ideala evropskog i američkog prosvetiteljstva. Uz paralelno smanjivanje uticaja i uloge tradicije, običaja, vere, rase, nacije, pola, lokalne zajednice i tradicionalnih autoriteta.
Modernost su tako i pismenost i javna sfera, i demokratija i sloboda izražavanja, i sekularnost i vladavina prava, i Karl Marks i Maks Veber, i Valter Gropijus i Dragiša Brašovan, i gradovi i kosmopolitizam, i partizani i antifašizam, i kratke suknje i feminizam, baš kao i vodovod i kanalizacija. Naprosto, jedno stalno širenje okvira slobode, jednakosti i bratstva među ljudskim životinjama.
A modernost jeste i na stalnom udaru. I to ne samo u Srbiji, iako je to ovde baš nekako posebno i turbo. Da li zbog nostalgične intimnosti izmaštanog sela i varošice, odnosno erotske privlačnosti tzv. porodičnih vrednosti, tradicionalnih hijerarhija, religijske vere i nedemokratskih političara i čvrstorukaša koji u podlo ime Amerike, Rusije ili Srbije „na prvom mestu“ šaketinama lupaju o svoje stolove?
Da li zbog popularnog antinaučnog prezira prema dokazima, znanju i činjenicama, ili možda zato što mi nikada odistinski nismo ni bili moderni sa svojim horoskopima, etnonacionalizmima i ostalim vradžbinama?
Posvuda se još uvek drobi i laprda o skoroj „propasti Zapada“ i aktuelnoj „otuđenosti modernog čoveka“ zbog nekakvog Fejsbuka i dubljeg dekoltea, odnosno zbog vaskolikih guzica i sisa na istoj društvenoj mreži. Umesto da se valjda bogougodno dogodinaši u Prizrenu.
Ali prisetimo se samo da su naši preci donedavno živeli iznad podruma i jama sa nagomilanim fekalijama, zaraženi vaškama i ostalim parazitima. Da su nevakcinisano umirali od zaraznih bolesti, dok se zdravstvena nega sastojala od testere kod doktora i klješta kod zubara. Ratovi i nasilje bili su sveprisutni, a hrana oskudna, jednolična i nikakva. Ne treba nam „Igra prestola“ – svaka jebena zima u istoriji značila je mesece gladi, dosade i usamljenosti po zavejanim kolibama.
Sve do juče, većina ljudi nikada nije bila otputovala dalje od par kilometara od mesta u kojima se rodila i venčala u okvirima sopstvenog plemena. I niko pojma nije imao o veličini kosmosa pod teleskopom, niti mikrokosmosa pod mikroskopom. Niti se naročito zanimao za istoriju civilizacija i umetnosti, za najnovije vesti, pozorišne predstave, ploče i TV serije, baš kao ni za pravednije društvene odnose i politike. Jer, „tako se to oduvek radilo“, zar ne? „Tradicija“ je možda zgodna reč za turističke brošure, ali modernost je ta koja čini naše živote boljim i vrednijim življenja. Otuda je moramo i čuvati i sačuvati.
Zato modernost. Kao i prosvetiteljstvo i kosmopolitizam. I ta jedna te ista kolumna svake proklete nedelje već 13 godina. Moja dobronamerna ili pak jarosna kritika nekakvog Koštunice, Tadića, Vučića i Boška Obradovića, ali i kritika same supstance i odurne dubine srpskog društva na stranicama ove kolumne u neobično fantastičnom i slobodnom Danasu.
Nadam se da je ta ista kolumna iz nedelje u nedelju bila i ostala jedna te ista umobolna, dosadna, ali i uporna kritika našeg kolektivnog udaljavanja od vrednosti, ponašanja, normi i kanona modernog Zapada. Našeg kolektivnog distanciranja od modernog sveta u ime jedne prevarne fikcije o boljoj prošlosti koja nikada nije zaista postojala. A što je zapravo u uskogrudom i lukrativnom interesu par zatucanih prevaranata i neukih pljačkaša našeg života, zdravlja i blagostanja. I koja nas lišava jedne bolje, pravednije i slobodnije budućnosti za sve nas, moderne.
Autor je dobitnik nagrade „Stanislav Marinković“
