Na grobu Karla Marksa u Londonu, 1951. – Milovan Đilas i Vladimir Dedijer
Istina o našem ratu i nama danas
Piše: Momčilo Đorgović
Ala onaj tamo ima lepe cipele, prokomentarisao je ustaša pokazujući na Milovana Đilasa dok je sa Vladimirom Velebitom i Kočom Popovićem u Vakufu marta 1943. išao na pregovore sa nemačkim generalom Kašeom – zabeležio je Đilas ovu epizodu u svojim memoarima Revolucionarni rat.
U lepim cipelama od bordo meke kože pojavio se preda mnom kada sam aprila 1989, zazvonio na vrata njegovog beogradsko stana u Palmotićevoj. Tada, kao novinar Borbe imao sam gotovo isto godina kao i on kada je 1943. bio glavni urednik ratne Borbe u bosanskim vrletima. Razlikovala nas je distanca od 46 godina. On je tada u raspadnutoj državi bio u građanskom ratu sa ustašama, četnicima, Albancima, muslimanima, i u ofanzivama sa okupatorima Italijanima i Nemcima, a ja kao novinar u vrtlogu događaja na pragu raspada države, pred građanskim ratom i bombardovanjima. U međuvremenu on je bio komunista, princ politbiroa, ideolog, anfan teribl jednog pokreta, gorljivi vernik, pa onda pali anđeo, disident, revizionista, antikomunista, socijaldemokrata, anarholiberal, jeretik i pisac. U dramatičnoj krivulji života poput rolerkostera naglo se spuštao i dizao i bio je u permanentnom ratu – sa sobom, sa drugima, drugi sa njim. Odmarao se u zatvoru.
Bio sam prvi beogradski i jugoslovenski novinar (pre toga imao je manji intervju u ljubljanskoj Mladini) koji je s njim posle progona kroz zatvore i uništavajućih kampanja od 30 godina napravio opširan intervju, a zatim i knjigu (Vernik i jeretik). Đilas je bio pronicljivi sagovornik, pomiren sa svojim nesrećama, daleko od očekivanog mračnjaštva, vedar i izvanredno druželjubiv. Mada je bio nenametljiv i tih na mene je druženje s njim ostavilo dubok utisak, kao što je i sa Vladimirom Dedijerom s kojim sam počeo da prijateljstvujem zbog intervjua o Đilasu. U razgovorima sa njima osvetljavala mi se balkanska kob razdora, a njihova dela, pored putovanja po Jugoslaviji, objasnila su mi u kakvoj zemlji živim. Besudna zemlja i Revolucionarni rat su Đilasova dela trajne aktuelnosti, Dedijer ih je opširno analizirao u svojoj knjizi o Đilasu. i Dedijer je prvi u dotadašnju oficijelnu i nacionalnu istorijsku nauku uveo koncepte Brodela i Cvijića o mentalitetima i o kulturološkim razlikama.
Nekoliko dana sam proveo u njegovoj istarskoj kući u Savudriji, gde mi je u poverenju, ponekad i šapatom, jer ga navodno prisluškuju, čak me vodio i iza kuće da nas niko ne vidi, saopštavao “tajne” o kojima će tek da piše – kako su ga “klali” i kako je on “klao”. Kako su ga Milan Kučan i Josip Vrhovec proganjali i pokušavali da ga isteraju iz Istre. Zvonio mu je telefon, zvali su ga iz Italije, iz Francuske, da kao član Međunarodnog Raselovog suda učestvuje na savetovanjima. Odbijao je, jer, eto, upravo se priprema da napiše veliku knjigu o velikom buntovniku i svom velikom drugu Milovanu Đilasu. Da li znate ko je on, da li ste čuli za njega, vikao je u slušalicu sa pretećim prekorom u glasu ako ne znaju, a potom bi digao levu ruku stežući pest i zapevao iskrzanim, vremešnim glasom koliko ga grlo nosi Bandiera rosa… Na polasku umalo nisam zakasnio na autobus, supruga ga je zvala i tražila po kući, a on se bio onako ogroman, još sa gaučo šeširom širokog oboda, zavukao na galeriji među mnogim kutijama i u poslednji čas nasmejan doneo mi fotografiju. Na njoj su bili on i Đilas u zategnutim Mekintoš mantilima, u punoj snazi muškaraca, gologlavi s bujnom kosom, oborene glave poštovanja i žalosti na grobu Karla Marksa u Londonu. Đilas je obe ruke gurnuo duboko u džepove mantila, a Dedijer ih je čvrsto stegao u pest. Bilo je to 1951, smatrali su tada da je Marks njihova budućnost.
Memoari Revolucionarni rat podsećaju me na uskovitlane Lubardine slike, na destrukciju Pikasove Gernike, kao i na romansirani raport iz španskog građanskog rata Nada Andre Malroa. Sa tom knjigom Đilas je veliki, jer o tom ratu i o sebi piše onako kako je bilo – surovo, suludo, sa eksuberancama paklene magme iz najmračnijih slojeva psihe, ali sa tim čistilištem je i zanos ideala i radost sanjane velike budućnosti. Možda je Đilas do sada jedini Crnogorac koji ne ulepšava i ne laže o sebi i o drugima, oslobodivši se montanjarskog, kako je govorio, jednoumlja i shematizma koji prenebregavaju činjenice, i stalno sebe i druge u žaru neke ideologije, sopstvene pohlepe ili religije nagovaraju na vratolomne pobune do imaginarnih pobeda, kriminala, zločina i samoubistava – da bude ono što biti ne može. I koje se raduju grobljima, i što će slavno da umru, a ne da civilizovano žive. Naličja tih verbalnih mitoloških vatrometa često su bila, do danas, pljačka sopstvene države i izdaje sunarodnika.
Đilas razorno svedoči nasuprot raspevanom diskursu junačke tradicije – i kada je naredio da se u uskoj vrtači streljaju mazge, pa za njim ostao kotao pun krvi i samrtnih trzaja nevinih životinja, i kada piše o pljačkama i strašnim premetanjima, kako je slavni i omiljeni Sava Kovačević na Sutjesci-krv-pliva-po-njoj padao izrešetan mitraljezom, i još dok je bio u vazduhu neko mu je ukrao revolver iz ruke. Dakle, i u trenutku kada gine deset hiljada boraca ne zaboravlja se na pljačku. Niti preskače kako je u šumi razoružanom Nemcu prerezao grkljan, ali ne piše da je liznuo krv s noža, kako je to posle Dedijer dodao.
Dedijerova knjiga o Đilasu ima testamentarni karakter, njegova poslednja knjiga koju je izdavaču predao nekoliko meseci pre nego da umre. Pojavila se kada on nije više bio u životu. Dakle, bilo je poslednje zbogom velikom prijatelju, sa kojim se sporio i slagao, ratovao, ali i o njemu samom. Poslednjih 20 godina nisu govorili. Zašto? Đilas je izašao iz zatvora 1967, Dedijer je jedva čekao da ga vidi, sreli su se u Kasini na Terazijama. Želeo je da mu Đilas ispriča, iz prve ruke, o čemu su pregovarali s Nemcima u martu 1943, da li je tačno da su pregovarali samo o razmeni zarobljenika. Da, samo o tome, potvrdio je Đilas. Kako samo o tome, povikao je Dedijer, kada sam ja pronašao u američkim arhivama da ste pregovarali i o međusobnom ratnom priznavanju i da se ne ruše komunikacije… Kada mu je Đilas hladnokrvno odgovorio da on njemu ne može da otkriva državne tajne, Dedijer je bez pozdrava vehementno ustao i otišao, da se više nikad ne sretnu.
– Možete da zamislite da je on još uvek čuvao državne tajne, iako su država i partija bili tako nepravedni prema njemu, a on odležao 9 godina robije. To vam je violentni Dinarac! I posle toliko muka, pravi se važan! On je kao i dalje državni čovek! – pričao mi je uzbuđeno Dedijer u zimu 1990, u svom beogradskom stanu na Kopitarevoj gradini. Nazebao je i ležao je u krevetu na velikom jastuku, dugo ništa nije govorio, a onda otvorio oči i tiho se poverio da zna da će uskoro otići u večnu tamu gde će se ponovo susresti sa mrtvim sinovima. Na kraju te godine i jeste umro, dokazujući da je stvarno imao dar vidovnjaštva, proroka, a tvrdio je da ga imaju svi violentni dinarski tipovi, i da ga Đilas ima, jer uspešno je predviđao događaje bilo za govornicom, bilo pisanjem ili kada je tradicionalno crnogorski gatao ljudima sudbine pored vatre gledanjem u ovčiju plećku dok se polako vrti na ražnju.
Onda se Dedijer razgalio i pričao mi da je pripremio obiman materijal za knjigu o Đilasu. Primetio sam da mi je Đilas u ispovesti o svojim tragedijama rekao:”To je voda koja mene više ne kvasi!” Dedijer je digao glavu sa jastuka i povikao:”Glumi! Violentni Dinarac glumi! Umiva se, kao on je sada iznad toga i svima oprašta, pa i Titu! Sve bi on to ponovo, samo što bi se možda nekom i osvetio! Ali, nema sumnje istorijska je ličnost, žrtvovao se, kao i njegova braća”.
Imate ambivalentan odnos prema Dinarcima, pitao sam ga, mislite li onda samo na Crnogorce? “I na mene, odgovorio je, i na Hercegovce. Ali, Crnogorci više glume od nas. Stalno su oni kao protiv svetskih ćesara tirana, a kada im zatrebaju, duboko im se klanjaju, na usluzi su im, spremni da poseku ili izruče sopstvenu sabraću. Sam Njegoš je ispevao dugačke podaničke ode austrijskom caru, Meternihu i njegovoj supruzi Melaniji… Umalo nisam postao crnogorski rasista pa da celu naciju proglasim lažovima, ali ipak ima nečega uzvišenog kada oni govore o sebi. Bio sam svestan kulturoloških razlika. Najbolje se to vide na primerima Đida i mene i naših očeva. Moj otac je pod austrougarskom okupacijom završio gimnaziju i doktorirao na bečkom univerzitetu, a njegov je bio žandarmerijski kapetan u plemenskom društvu Crne Gore i vršio represalije nad Albancima i muslimanima. Ja sam doktorirao, pisao naučne knjige, a Đilas je ostao večiti student i buntovnik, gnušao se sistematskog obrazovanja, odmah je hteo iz sopstvene neuravnoteženosti da piše velike knjige i postiže velika dela. Ali u biti to je jedan antintelektualizam.”
Mislite li, pitao sam dalje, da je crnogorski mentalitet značajno odredio društvene stavove i vrednosti cele zemlje, pogotovu u Srbiji? Kako da nije, pa Tito ih je još u ratu slao po svim jedinicama i republikama za komandante i komesare, a posle rata ih je bilo na svim uticajnim mestima, u štampi, policiji, komitetima, preduzećima… Pred smrt Dedijer je ipak zagrlio Đilasa, značajnu okosnicu svoje biografije, i poslednjom knjigom, za koju je sam rekao da je pisao zbrda-zdola, urastao je u Đilasove dve – Besudnu zemlju i Revolucionarni rat, dobili smo tripartitnu violentnu dinarsku sonatu.
U posveti na knjizi Revolucionarni rat Đilas mi je napisao da je ona “prilog istini o našem ratu”. Do devedesetih mogla se čitati kao izveštaj o ratu koji je bio, ali sa raspadom Jugoslavije ta istina je postala i istina o nama danas.
Istina te knjige jeste da su sve dosadašnje političke, vojne, revolucionarne akcije da se Balkan artikuliše kao savremeno napredno društvo bile bezuspešne i provizorne. Balkan ima, bez obzira na povremena šminkanja, razdornu stvarnost koja ga čini vanvremenski izolovanim. Svi razdori u ratu bili su, kako piše Đilas, jugoslovenski razdori od pre rata, otvoreni ili prikriveni, sunarodnici su jedva čekali da se zarati da bi se svetili jedni drugima… Već tada je bilo jasno da hrvatski i slovenački komunisti nisu bili oduševljeni stvaranjem nove Jugoslavije, želeli su svoje nacionalne države. Glavni nosioci zajedničke jedinstvene države bili su Tito i Ranković. Štaviše kada je Moša Pijade 1943. predložio da u Hrvatskoj Srbi imaju autonomnu pokrajinu, prvi koji je to odbio bio je Ranković, čovek po kome još i danas pada malter masovnih političkih kampanja sa kojima je bio nepravedno živ zazidan.
Logično se danas postavlja pitanje kakvog je smisla imala ta borba, ako je danas izdano i uništeno sve što je iz nje proizašlo? Da li se sve dogodilo da bi se izvršila velika seoba montanjarskog naroda iz Bosne, Crne Gore, Dalmacije, Like, Kosova, pre svega u Beograd i Vojvodinu, ali i u druge urbane centre? Za taj narod su izgrađeni čitavi sistemi koji su ih zaposlili, dobili su stanove, plate, penzije, dečije dodatke, funkcije, zbrinuli svoje potomke, a kada je trebalo da sačuvaju i razviju državu, prepustili su je destrukciji, čak i sami učestvovali u njoj. Gotovo sve što je stvoreno, uništeno je, od puteva do institucija, društvenih i indivudualnih vrednosti, profesija i fabrika. Danas su se tog rata i njegovih tekovina svi odrekli. Gotovo da je taj deo prošlosti hirurški odstranjen. Komunisti su nestali kao da ih nikada nije bilo, a nastupile su ustaše, četnici, separatisti i razni drugi menjševici podeljeni verama i crkvama. Rat se vodio protiv okupatora – Nemaca i Italijana, a danas nemačko-italijanske banke drže i konrolišu balkanske finansije.
Zajedničke žrtve su se zaboravile, spomenici porušeni ili prepušteni propadanju. Šta bi rekli danas oni koji su onda prineli svoje živote za oslobođenje, pogotovu što njihovi drugovi i potomci nisu odbranili te žrtve? Zašto je poginulo deset hiljada partizana na Sutjesci? Nemačka jeste posle rata bila anti-fašistička, ali nijedan pali fašista nije zaboravljen i sva imena, bez obzira na kojem su ratištu poginuli ili nestali, nalaze se po lokalnim crkvama. Đilas iznosi kako partizani nisu ni svoje sahranjivali, možda tek usput, i da se meštani ne bi uzbunjivali, plitko da su im noge i ruke štrčale. Antihrišćanska gordost živih i nihilizam bahatih. I tek neprijatelje nikako, čak su ih polivali benzinom i palili pa na ostatke puštali svinje. A Nemci su u gudurama pravili groblja, Dilas opisuje – kao sa razglednice. U jednoj od najvećih bitaka, na Sutjesci ostaci hiljade partizana nisu bili pokupljeni ni tri godine posle rata, čak ni grob Save Kovačevića nije bio tamo gde se mislilo da jeste, nego su rođaci njegove kosti, kako Dedijer piše, slučajno pronašli.
I Đilas se osvestio tek posle rata. Dedijer je kazao da je sva partizanska etika otišla niz creva radnika i seljaka na vlasti. Te mase su jedva nekako disciplinovane u ratu i to najviše zahvaljujući, i Đilas i Dedijer ističu, Josipu Brozu koji je bio “tri kopalja iznad svih”. Potpuna kulturološka razlika između njega i dinarskih drugova sklonih egalitarizmu, anarhiji, pljački i streljanjima. On je u pokret uveo organizaciju, hijerarhiju, dostojanstvo, etiku, antibanditizam, higijenu, a postojani Ranković se trudio oko njihove realizacije. Komunisti nisu ni poznavali tlo i prilike u kojima su dizali ustanak, tek kada su krenuli po šumama i gorama bili su zapanjeni zaostalošću seljaka i seljanki. Takav materijal nije mogao izdržati nametnute ideale, ideali su se neminovno morali obrukati u stvarnosti. Danas smo posledica tog promašenog eksperimenta.
I knjiga Revolucionarni rati istorija Jugoslavije i Balkana u 20. veku nameću nam preispitivanje da li su se upotrebljavala prava sredstva i prave političke strategije za razvoj i unapređivanja društva?
Stalno smo suočeni sa narativom o oslobađanju, pobuni, ali posle kojih, ako je i bilo kratkotrajnog uzleta na bazi zanosa i oduševljenja, dolazi pad. Tako je bilo i posle Prvog i posle Drugog svetskog rata, a i u vreme raspada 90-tih. Prilikom tih oslobađanja oslobađana je i ogromna količina nasilja s kojim se nije stabilizovalo društvo, već je još više i dublje bilo uvlačeno u pluralizam konflikata, i horizontalno i vertikalno. Đilas dramatično svedoči o nekrofiliji, o tome kako u zavisnosti od prilika čovek na Balkanu u tren oka može postati ubica. Ruke su uvek blizu oružja, a gotovo da su svi posvađani.
Danas je, legalno i ilegalno, Srbija naoružana do zuba. Parada ponosa nije dopuštena, pretpostavljam, jer je mogla da isprovocira oružane sukobe širih razmera čiji su motivi daleko od homofobije. Opet bi se streljali između sebe u ime “viših ideala”. Izdajnici i oslobodioci su već proglašeni, veliki interesi su uznemireni, a želje za novom preraspodelom vlasti, bogatstva, siromaštva ili za konzerviranjem dosadašnjih su očigledne, bezbedonosne službe raznih zemalja igraju svoje igre. Ali, ko će i kada će se sa tim “revolucionarnim ratovima” prekinuti? Može li nastati neka druga istina o nama?
