Rusija ima svog Aleksandra Dugina, a Amerika je krojenje svoje ideološke ekspanzije poverila Stivu Benonu, nesumnjivo agilnijem nosiocu novog svetskog poretka.
Po definiciji, aksiom je temeljna istina koja se ne dokazuje. U političkom smislu mogući aksiom je ruska politička i finansijska podrška ultradesnim pokretima čiji je cilj, uz ostalo, razbijanje Evropske unije. Za aksiom važi da se u matematici, na primer, uzima kao pretpostavka na kojoj se gradi neka teorija. Ne tvrdi se da je aksiom sušta istina, jer je nju nemoguće dokazati. U filozofiji je Spinoza po uzoru na matematiku pokušao da etiku postavi kao aksiom. Skepticizam koji polazi od sumnje u istinu, zbog nesigurnosti ljudske spoznaje, suštinski relativizuje aksiom. Ovaj uvod mi služi da i ja malo dopunim aksiom o Rusiji, dodajući podatke toj teoriji, ali i da ga relativizujem dokazima da nisu samo oni ti koji podrivaju demokratiju, politički progres i postojanje EU.
Pođem li od Rusije, medijski označene kao neupitne rušiteljke svega progresivnog, dodao bih da je njena uloga finansiranja opozicije u demokratskim zemljama duga i ponekad veoma uspešna. U vreme kad je u Kremlju stolovao Brežnjev, da ne idemo dalje u bogatu prošlost Internacionale, tokom sudskih procesa u Nemačkoj dokazana je snažna finansijska potpora od strane VSM – Всемирный Совет Мира (Svetski savet mira) agresivnim antiratnim pokretima, uključiv i grupu Baader-Mainhof. Na tu tradiciju se nadovezala i današnja, vremenu i uslovima prilagođena tehnologija davanja nepovratnih kredita ili biznis ustupaka vrednih desetine miliona dolara. Mislim pre svega na to da je francuski Nacionalni front Marin Le Pen za izbornu kampanju 2014. dobio 9,2 miliona evra kredita od Češko-ruske banke koja postoji, ali u Moskvi, i čiji je vlasnik vlastima bliski oligarh Roman Popov! Drugi primer je italijanski suverenista i doskorašnji potpredsednik vlade, Mateo Salvini, koji je uprkos bojkotu EU, 9 puta boravio u Rusiji za 4 godine da bi konačno 18. oktobra 2018. u hotelu Metropol u Moskvi postigao sporazum da italijanska naftna kompanija ENI kupi povoljno u Rusiji 3 miliona tona naftnih derivata u ukupnoj vrednosti od 1,5 milijarde evra, uz dodatni popust od 65 milona evra koje se kompanija obavezuje da uplati Salvinijevoj partiji. Uza sva insistiranja premijera i opozicije, Salvini nikada o tome nije pružio objašnjenje javnosti ili parlamentu.
Senzaciju je napravio Center for Eurasian Strategic Intelligence (CESI), za koji se sumnja da je ruska agencija za botovanje, kada je objavio spisak od 7 evropskih partija koje održavaju tesne veze sa Rusijom: UKIP – Britanija, Front National – Francuska, Lega – Italija, NDP – Nemačka, Jobbik – Mađarska, Chrysi Avyi (Zlatna zora) – Grčka, Ataka – Bugarska. Vest je vrlo brzo skinuta sa interneta. Komična je sudbina Johana Gudenusa, zamenika predsednika austrijske Slobodarske partije, koji je naseo na mogućnost češanja o ruske fondove. Da podsetim, nasankali su ga tako što su mu podmetnuli neku Bosanku da izigrava Ruskinju, nećaku tajkuna koji bi da finansijski podrži njegovu partiju. Njegovo oduševljenje idejom zapečatilo mu je karijeru. Možda bi Rusija finansirala i ultralevicu, ali – ona ne postoji! Da budem jasniji: ni slučajno ne tvrdim da je Rusija uzrokovala pojavu ultradesnih razbijača EU. Situacija umnogome liči na raspad Jugoslavije – pojavi se autohtono ludilo, a odmah se nađu oni kojima ide u korist da ga podrže i ojačaju.
Kao što Rusija ima svog ideologa mraka, Aleksandra Dugina,1 tako je i zapad, pre svega Amerika, krojenje sopstvene ideološke ekspanzije poverila Stivu Benonu,2 nesumnjivo agilnijem nosiocu menjanja svetskog poretka. Kao što Dugina bije glas da je Putinov ideolog, tako i Benona bije glas da je Trampov ideolog. Gotovo da nije ni važno šta je istina u oba slučaja. Činjenica je da je o Benonu napravljen dugometražni dokumentarni film The Brink u kojem se tvrdi da je Benon tvorac parole America First, inicijator Muslim Ban (zakona kojim se zabranjuje ulazak u SAD građanima pojedinih muslimanskih zemalja) i zida prema Meksiku, što mu je donelo odrešene ruke da podriva potencijalnu konkurenciju iz EU pomaganjem suverenističkih tendencija. Samouvereni Benon je odobrio nesumnjivoj levičarki, Elison Klajman, rediteljki, da 18 meseci snima sve što on radi i kaže, uključiv i njegove dogovore o osnivanju multinacionalnog pokreta „za hrišćanski svet, a protiv islamističkog fašizma“ – The Movement.
U pohodu na EU, Benon je svoj štab smestio u Briselu kako bi bio u centru zbivanja. Nameravao je da u Italiji otvori Dignitatis Humanae Institute u kojem bi se školovali politički kadrovi suverenističke, nacionalističke ultradesne provenijencije. Formalno, svrha Instituta bila bi da „promoviše ljudsko dostojanstvo na osnovu antropološke istine da je čovek stvoren po uzoru na Boga“. Za glavnog zastupnika u upravi Instituta, Benon je postavio Luku Volonte, hrišćanskog parlamentarca i italijanskog predstavnika u Savetu Evrope do 2013, koji je odatle bio izbačen zato što je od Azerbejdžana primio mito od 2 milona evra kako bi lobirao za njihove interese. On je sredio da Benon za male pare dobije ogroman manastir Trizulti nedaleko od Rima, ali su lokalni masovni protesti učinili da ugovor bude poništen. Ukratko Volonte je ljigav tip koji odgovara onoj formulaciji „mačija guza“ koju su lansirali momci sarajevske Top liste nadrealista.
Poput mafije, ultradesničari su duboko vezani za religuju. Od Vladivostoka do američke zapadne obale nema tetoviranog mafijaša na kojem nije ucrtan i Isus, dok mu oko vrata visi krst od kilogram zlata. Pokušavaju li time da ublaže nečistu savest, ne bih znao, tek naročito američke verske organizacije nemaju problema da dođu do novca. Veliki deo američkog novca sliva se u Evropu u cilju širenja pravoverja, koje podrazumeva otpor slobodnom abortusu, LGBTQI pravima, širenju ženskih prava, kao i uticaj na obrazovanje i pravosuđe uz potporu svakome ko je spreman da vrati Papu na pravi put vere. Od 20. oktobra do 20. novembra 2009. održan je u Americi skup katoličkih, protestantskih i pravoslavnih velikodostojnika i formulisana je Manhattan Declaration na koju se oslanjaju sve konzervativne religiozne grupe desnice danas.
Tu negde je koren saglasnosti konzervativnog krila crkava i političke desnice da valja maknuti papu Franciska, „komunistu“ iz Vatikana. Na poduhvatu uklanjanja Pape kao glavni organizatori našli su se kardinal Rajmond Burke, Stiv Benon i Mateo Salvini (vođa Lege), a povezala ih je mržnja prema Papinim idejama jednakosti, razumevanju za imigrante i gej osobe, za klimatske promene… Na sve to Francisko odgovara da mu je čast kad ga napadaju iz Amerike. Napadi su dobili podršku i nekih pravoslavnih velikodostojnika iz Rusije. Salvini je smislio odličnu „žvaku“ za teološke dokonjake, ustvrdivši da je Francisko došao nelegalno na funkciju jer po nekom dokumentu doklegod je jedan papa živ drugi ne postoji. Zato klikće „Moj papa je Benedikt XVI“ onaj paćenik koji skrhan bolešću nije načisto sa time da li je još uvek na zemlji, ali u čije ime bi se dalo sjajno manipulisati crkvom i vernicima.
Ipak mezimac crkvenih i političkih konzervativaca nije Salvini nego Orban, koji od Mađarske pravi epicentar zluradosti. Nijedan posao se ne obavlja ako nije podmazan novcem. To znaju te praktikuju i popovi; prema istraživanjima openDemocracy američka hrišćanska desnica je u evropske aktivnosti investirala sledeći dark money 50 miliona dolara tokom protekle dekade, 3 miliona pred izbore u Irskoj i još 20 miliona preko Billy Graham Evangelistic Association, više sa političkim nego religioznim motivacijama. Ustanovljeno je da je jedna od religioznih organizacija transferovala u Evropu 12,4 miliona dolara koji potiču iz kase braće Koh (Koch), najagilnijih individualnih finansijera Benonovih aktivnosti. Najveći deo novca ipak stiže iz političkih izvora koji se kamufliraju donacijama ruskih oligarha – sa istoka, kao i darežljivošću kompanija i bogataša – sa zapada. Tako države – kao – ostaju van tih nečasnih igara.
Ono što se saznaje o finansiranju ultradesnice verovatno je samo vrh ledenog brega, naročito kada iza javnih donatora stoji „sugestija“ državnog vrha. Ruski primer potpore italijanskoj desnici preko naftnih kompanija smo uočili. Uoči izbora za evropski parlament Tramp je na svom tviteru nedvosmisleno pozvao američke kompanije da finansijski podupru tendencije koje su zajedničke sa američkim, zapravo njegovim, merilima vrednosti. Open Democracy je nabrojala ciljeve finansiranja: lobiranje zvaničnika EU, napade na zakon protiv širenja mržnje i Evropski sud, te podrška svima koji se bore protiv LGBTQI, abortusa, laičkog karaktera društva. U istom izveštaju navodi se veza između američke administracje i centara za lobiranje i to American Center for Law and Justice, koji vodi Džej Sekulov, jedan od Trampovih ličnih advokata i Alliance Defending Freedom, koji pomaže porodica Betsi De Vos, ministrake obrazovanja u Trampovoj vladi. Obilan novac se preko Action Institute for the Study of Religion and Liberty sliva i u rimski DHI think tank centar Stiva Benona.
Škotski poslanik u EU parlamentu, Alin Smit, podneo je izveštaj u kojem dokazuje „koliko je neotporna politika EU na vrlo bogate i dobro organizovane maligne uticaje sa strane“. U njegovom izveštaju pominju se Bayer, Uber, Google i Sygena kompanije koje obilato potpomažu Alijansu liberala i demokrata u parlamentu. Le Monde proširuje spisak dokazima o umešanosti Walt Disney Company koja podržava narodnjake (EPP) zajedno sa AT&T, Microsoft i UPS. Konzervativce (CRE) novcem podupiru AT&T, Triple-A, Estinom, MTI, AWS Holding, Wastech, Qed Systems… Trampov poziv kompanijama nije ostao bez odjeka. Iako se radi o pojedinačno nevelikim iznosima od nekoliko desetina do nekoliko stotina hiljada dolara, sume su u zbiru upečatljive. Cinično je to što se Wall Street Journal,3 po sistemu drž’te lopova, zgraža nad ruskim finasiranjem evropske desnice.
U kolopletu posrednika ipak je najefikasniji i najbliži američkoj administraciji Stiv Benon, koji neumorno obilazi Evropu od Budimpešte do Londona, Varšave i Rima, budeći lokalne konzervativne pokrete. Istina malo se preračunao sa Salvinijem u Italiji koga je proglasio „rođenim da bude vođa evropske desnice“, a koji se okrenuo Rusima, jer su mu ponudili više i to u kešu. Ne atakuje Benon samo na centre, nije gadljiv, pa kopa svugde gde nanjuši mogućnost nastajanja konzervativizma i separatizma. U Andaluziji je energično „podupro“ Vox – ultradesnu profrankističku partiju kako bi se dočepala vlasti, „što ne bi postigla bez spoljne podrške“, a poduhvat je definisan kao „Andaluzijska laboratorija“. Drugi primer taktike osvajanja periferije je veza sa Republikom Srpskom. Predsednica vlade tog bosanskog entiteta, Željka Cvijanović, posetila je (u julu 2018) Benona u njegovoj kući u Vašingtonuhttps://www.nybooks.com/daily/2018/09/05/why-bannon-is-meddling-with-bosnia/" target="_blank">tekst u The New York Review of Books od 5. septembra 2018. pod naslovom: „Why Bannon Is Meddling With Bosnia“." title="" style="margin: 0px; padding: 0px; text-decoration: underline; color: rgb(230, 141, 26);">4 i pružila mu priliku da kasnije svoje ideje iznese u intervjuu za banjalučku RTRS.
Ostaje još pitanje šta radi treća velesila – Kina. Dok Amerika i Rusija ortodoksnim metodom podgurkivanja političkih huligana pokušavaju da zaplaše svet, kako bi se one pojavile kao spasioci i tako proširile svoj uticaj, te da idejom antiprogresa, korumpiranjem političara i partija rasturaju Evropu, Kina, uz izbegavanje sukoba, „korumpira“ države i kontinente investiranjem, gradnjom puteva, mostova, fabrika, što sve uključuje u svoja dva projekta: Put i pojas (Put svile) i MIC 2025 (projekat da do te godine postane vodeća tehnološka sila). Njen pristup je u ovoj fazi progresivan za čovečanstvo. Šta će biti kada ostvari svoje snove, na to ne bih umeo da odgovorim, ali se malo pribojavam.
