Levičari koji uopšteno kritikuju kapitalizam, a ne smeju reći ni reč o domaćim kapitalistima
sreda, 2. avgust 2017. – Antikomunistička alternativa
Čitam intervju Ivana Milenkovića u dnevnom listu Danas. Duhovna atituda filozofa, pripadnika srednje generacije (rođen je 1965.) u velikoj meri odražava stavove današnje srpske kritički raspoložene inteligencije. Iako deluje neobično, ali je tačno: pripadnici srednje generacije srpske inteligencije bili su 1968. godine još mala deca, zabavištarci, njihovo duhovno sazrevanje se poklapa sa periodom agonije socijalizma i procvata etnonacionalizma. Ona Jugoslavija, koje se ja sećam, za njih nije postojala. Histeričnim naslednicima Josipa Broza Tita izmakle su pažnji epohalne ideološke promene, ostali su osrednji paraziti pretka bez sumnje velikog formata. Imajući i to u vidu, tumačim i Milenkovićevu tvrdnju da su mladi ljudi, željni sloboda, poslednjih dana socijalizma bili nužno antikomunisti, jer su se odmah rasplamsali i etnonacionalizmi, i što je većina vodeće političke elite, umesto da je ponudila alternativu, sklapala nagodbe sa nacionalistima da bi se naposletku stavila na čelo populističkog pokreta. Nije bilo moguće ni zamisliti ružniji, sramotniji kraj obećavajućeg jugoslovenskog samoupravnog socijalizma, dakle, Milenkovićev antikomunizam, u ovom smislu – ali samo u ovom smislu – jeste opravdan. Antikomunizam je, međutim, nadasve protivrečan, na ovom putu često marširaju zajedno fašisti s demokratama, pre ili kasnije će to da ispliva na svetlo dana. Antikomunizam nije prava alternativa. Milenkoviću je to jasno, i prema njegovom mišljenju put slobode danas karakterišu antifašizam i snažno kritičko mišljenje. A to znači da se suprotstavlja autokratskoj politici koja ukida kritičko mišljenje; intelektualac – dakle – polazi od prilika koje vladaju u vlastitoj zajednici, i tek potom pristupa opštoj kritici ideja epohe. Podvrgava ironiji one koji uopšteno kritikuju kapitalizam, ali se ne usuđuju ni da pomenu imena vlastitih, malih kapitalista. Ne povlači se u kabinetsko filozofiranje, već stupa na opasan teren. Rizikuje. Ima mnogo toga što treba kritikovati: autokratsku politiku koja vodi u diktaturu, ksenofobiju, rast socijalne nejednakosti, partijsko zapošljavanje i sticanje prednosti na osnovu partijske pripadnosti u svim porama života i duha. Ova atituda je uglavnom karakteristična za kritički mislećeg srpskog intelektualca, ali to se odnosi i na srednju generaciju mađarskih, kritički mislećih pisaca, filozofa, umetnika. Kao da se plaše da će pod nekim drugim naslovom da se ponovi istorija njihove mladosti. Bilo kako bilo, i nehotično postavljam sebi pitanje: šta se dešava u „među-svetu”, u vojvođanskom mađarskom duhovnom prostoru. Nikad ovakve tišine, ovakvog mira nije bilo. Pojedinci – ali reč je zaista o pojedinačnim slučajevima – pokušavaju da kritički misle, ali oni su naprosto izopšteni iz javnosti, dok je mainstreem inteligencije ćutao. Prema medijima Mađarskog nacionalnog veća, nikad nam nije bilo bolje, uspesi do uspeha. Kritike nema. Uticaj Budimpešte danas je neizmerno velik, s obzirom na to da je kultura vojvođanskih Mađara priključena na budimpeštanska veštačka pluća, svakojake ideje nailaze na plodno tle, vojvođanska mađarska štampa hvali čak i jednog Žolta Bajera, ali za kritičke glasove budimpeštanskih pisaca nema mesta. Delimo istu sudbinu s beogradskom kritičkom inteligencijom, muče nas iste tesne cipele, ali umesto jauka i mi, srećni, klimamo glavom na sadašnjost.
sreda, 2. avgust 2017.
Usred najveće žege dreždim pred policam za knjige, prebiram među njima, uzimam u ruke, prelistavam neke od onih o kojima kritičari, po uvreženim mađarskim običajima, pišu s najvećom poniznošću. S dubokim poštovanjem pročitam desetak stranica, nema sumnje da je reč o remek-delu, pomišljam, zatim je s izvesnom grižom savesti vraćam na policu. Naposletku ostajem sa Marloom, njegovu Nadu sam noćas s uzbuđenjem pročitao do kraja, istina, nije remek-delo, rekli bi kritičari, i ne pišu o njoj s takvom poniznošću, ali ja imam utisak da govori o našem vremenu. Remek-dela očijukaju s besmrtnošću, Malro pak svoje delo piše o mom vremenu.
petak, 4. avgust 2017. – Daleka budućnost
Zbog ekstremno loših meteoroških prilika između 2071. i 2100. godine u Evropskoj uniji, u Švajcarskj, Norveškoj i na Islandu godišnje će život izgubiti od 80 do 240 hiljada ljudi – čitamo u zaključku studije zajedničkog istraživačkog centra Evropske komisije.
nedelja, 6. avgust 2017.
Da budem dobronameran! Da poverujem čak kako je Aleksandar Vučić rešio da pokrene zemlju s mrtve tačke. Ako to zbilja ozbiljno misli, morao bi da oplevi najpre vlastitu gardu. Čini se da postoje dve politike: jedna prizemna i jedna spratna.
fragmenti iz dnevničkih beleški
Preveo Arpad Vicko
