Priča o etničkom sukobu, prećutnom pristajanju međunarodne zajednice i pre svega patnji civila
Sedam godina užasnih obrta i zaokreta tokom građanskog rata u Siriji neverovatno otežavaju sećanje da je sve počelo oko jednog grafita.
Marta 2011. godine nekolicina dece je na zidu u sirijskom gradu Dera na zidu nažvrljalo „Na Vas je red, Doktore“ – predviđanje, koje nije bilo tako daleko od istine, da će se režim sirijskog predsednika Bašara al-Asada, oftamologa školovanog u Velikoj Britaniji i samoproklamovanog reformatora, urušiti, kao i režim Ben Alija u Tunisu, režim Mubaraka u Egiptu, i konačno režim Gadafija u Libiji. Priča o Siriji biće potpuno drugačija.
Represija je ušla na mala vrata. Asadove bezbednosne snage uhapsile su četvoricu autora grafita i odbili su da otkriju njihovim roditeljima gde se deca nalaze. Nakon dve nedelje čekanja, stanovnici Dere, direktni i vatreni ljudi, organizovali su proteste sa zahtevima da se deca oslobode. Režimske snage odgovorile su otvaranjem vatre, gde je nekoliko ljudi ubijeno, i tako započele sukob koji će odneti oko pola miliona života. Sa svakom sahranom žrtava bilo je više razloga za proteste, a i za režim da odgovori sa više nasilja.
Protesti su se brzo raširili kroz varoši i gradove – Homs, Damask, Idlib i dalje – uvlačeći ono što je i dalje Sirijska Arapska Republika, u plamen rata. Osnovna dinamika koja je podstakla arapske ustanke jeste brzo rastuća populacija mladih ljudi i rigidni režim bez naznaka o promeni, gde je pomenuto bilo prisutno u svim državama gde su se ustanci dogodili. Efekti ove dinamike varirali su širokim intervalima, a nigde više nego u Siriji, gde su se nade o svrgavanju Asada urušile zajedno sa antičkim gradovima Sirije i životima njenog stanovništva. Uznapredovala nasilnost režima, od postavljanja snajperista da pucaju na ljude koji protestima traže pravo na slobodu i dostojanstvo, do upotrebe hemijskog oružja protiv čitavih gradova, nastavila se dok je ceo svet posmatrao uživo.
Sada, svet opet posmatra u isečcima iz društvenih mreža, ono što je možda bio napad hemijskim oružjem usmeren ka pobunjeničkom uporištu. Posmatrao je svet i osvetničke udare Sjedinjenih država i njenih saveznika i čuli su Pentagon kako prihvata odgovornost za uspeh u bombardovanju tri postrojenja koje se mogu dovesti u vezu sa Asadovim programom hemijskog naoružanja. Kako je Sirija otišla od grafita, preko skoro svrgavanja svog diktatora, do ponovnog jačanja moći i dominacije istog tiranina nad urušenom zemljom, je priča o etničkom konfliktu, prećutnom pristajanju međunarodne zajednice i pre svega patnji civila. I sada se ne završava, već samo ulazi u novu i možda još opasniju fazu.
Donosioci odluka u zapadnim prestonicama su dugo gledali na Asadov režim kao na jezivi model bliskoistočne stabilnosti, ali su u 2011. godini mislili kako će „snaga naroda“ oboriti Asada kao što je i ostale arapske despote. Asadov režim imao je nešto što ostali nisu. Strategije „narodnog otpora“ dobro funkcionišu protiv autokratskih sistema čije je rukovodstvo iz etničke i sektaške većine, kao što je to bio slučaj sa Egiptom. Vojnici, kojima je naređeno da okrenu svoje oružje ka demonstrantima, suočeni su sa izborom: pucati u svoju braću i sestre ili pomoći da se svrgnu oni koji im to naređuju. Ovo dovodi do podela u vojsci i bezbednosnim snagama, što dalje može dovesti do rušenja vlasti.
Asadova je, u suprotnosti, manjinska vlast sa utvrđenim etničkim i religijskim interesima oko sebe. Manjinski Alaviti služe kao osnovni stub vlasti koje podržavaju ostale manjine (Hrišćani, Šiti, itd.), i tek onda Suniti koji predstavljaju većinu u Siriji. Vojska manjine i bezbednosne snage su tako otuđene od većinske sunitske populacije, što njene članove čini podložnijim naređenjima da pucaju na svoje sunarodnike. Ovo je podstaklo Asadov režim da bude imun na podele, koje su pomogle da se obore Ben Ali i Mubarak.
Ali to nije, očigledno, bio deo kalkulacije predsednika Obame, kada je u avgustu 2011. objavio da Asad mora da „siđe sa vlasti“, kao da je bilo moguće da sirijski diktator sam prepusti upravljanje zemljom. Predsednik Obama je, da bi ubrzao proces, organizovao svoje saveznike, Evropsku uniju i Arapsku ligu, da upotrebe istu retoriku, kao i sankcije na kupovinu sirijske sirove nafte, glavnog finansijskog kanala režima. Ono što je nedostajalo bio je plan da se Asad ukloni sa vlasti, ako nije hteo da ode na miran način.
Asad nije planirao da ode na miran način. U jesen 2011. i u prvoj polovini 2012., višestruke inicijative UN nisu uspele da produkuju održivo rešenje za prestanak vatre i sukoba. Dok su zapadne vlade apelovale na sirijski narod da mirno protestuje, režim je eskalirao sukob uključivši sve više snajperista da pucaju na demonstrante, manjinske paravojne jedinice pod imenom „duhovi“, i helikoptere i avione, tako povećavši broj žrtava, drastično. Sve je više sirijskog naroda uzimalo oružje u ruke da odbrani svoje živote, i stotine lokalnih paravojnih jedinica organizovane pod jedinstven barjak Vojske slobodne Sirije. Obeležje je uključivalo staru nacionalističku zastavu Sirije, ali je VSS bila više franšiza nego prava vojska.
Ustanak je prerastao u građanski rat. Tako su, kada su u leto 2012. Rusija i UN ponudile tranzicioni plan da bi se zaustavilo nasilje, obe zaraćene strane ovaj plan odbile, i jedna i druga sa nadom da mogu pobediti svoje neprijatelje, vojno. Ako ništa drugo, izgledalo je kao da pobunjenici dobijaju rat; jedna grupa je uspela da osvoji Alep, najveći grad i industrijski centar u Siriji, tog jula. Tada je uspostavljen šablon: kada se režim suočava sa ozbiljnim gubicima, koristi ekstremne mere. U Alepu, Asadove snage odolevale su, držeći pod kontrolom zapadni deo grada i ispaljujući Scud projektile na pobunjeničke baze – tako su postali drugi najveći potrošač ovog oružja, posle Nadžibula u Avganistanu, koji ga koristio protiv svog naroda. Smrtnost i odliv izbeglica, naglo je porastao.
Kako je bitka zasenila diplomatiju, pred Sjedinjene Države i njene saveznike postavljene su teške odluke. Prva se ticala sirijske opozicije, unutar koje su se formirale mnogobrojne džihadističke grupe, a koje bi se proširile i ojačale bez spoljne podrške u organizaciji i naoružanju nacionalističkoj opoziciji. Obama je, kao što je poznato, odbacio planove da ovo učini. Istu važnost, sa katastrofalnim posledicama, imala je i odluka SAD da dozvoli svojim regionalnim saveznicima da naoruža opoziciju. Novac i raznih država Arapskog zaliva ušao je u Siriju, unoseći tako još više podela među onima koji su se borili protiv Asada, i dalje utvrđujući položaj Salafidskih i džihadističkih grupa, kao najjačih.
Drugi problem, onaj koji će inicirati još jedan preokret u ratu u Siriji, ticao se obaveštajnih podataka SAD, koji su ukazivali na to da je Asad spreman na novu eskalaciju, koristeći zalihe hemijskog naoružanja, koje su tada procenjene kao najveće u regionu, ako ne i u svetu. Dvadesetog avgusta 2012. tokom konferencije za štampu Obama je izjavio: „crvena linija za nas je kada uočimo da se velika količina hemijskog naoružanja pomera ili koristi“. Kako je rat napredovao kroz jesen te godine, sve je više i više bilo izveštaja i uzoraka koji su ukazivali da je Asadov režim počeo upotrebljavati hemijsko naoružanje u malim koncetracijama.
Do tada, smrtnost je već naglo rasla, kada je Sirijska opservatorija za ljudska prava (SOHR) procenila da će konačni ishod mrtvih, do kraja 2012., biti oko 50.000, a da će se broj iseljenih približiti broju od pola miliona.
Sirija se brzo raspadala. Dokazi o korišćenju hemijskog oružja su se gomilali, izbeglice bežale, a novac koji je finansirao džihadističke grupe, od kojih će jedna postati Islamska država, nastavio je da ulazi u zemlju. Na ratište su stupile i druge oružane snage. Hezbolah i druge grupacije koje je podržavao Iran ušle su u rat na stranu Asadovog režima, dok su na severoistoku, kurdski borci dominirali u nadi da će izboriti svoju nezavisnost. Dok se država raspada, terorističke snage ispunjavale su vakuum na obe strane.
Do leta 2013., grupacije koje pripadaju opoziciji osvojile su mnogo više teritorije u i oko prestonice Damaska. Zbog vojnog očaja ili čiste brutalnosti, Asadov režim je udvostručio upotrebu hemijskog oružja. Dvadeset trećeg avgusta 2013., skoro posle godinu dana od postavljanja „crvene linije“, sirijska vojska lansirala je projektile sa sarinom na oblast Istočne Gute, istočno od Damaska, usmrtivši oko 1.400 civila, prema procenama SAD. Dok su se bojni brodovi okupljali nadomak sirijske obale, zbog osvete za ovaj čin, Obama je popustio pod pritiskom Kongresa i svoje partije, odlučivši se za ruski predlog gde bi se Sirija rešila hemijskog oružja.
Dramatični razvoj događaja učinio je da je celokupna podrška sirijske opozicije stavovima SAD, u potpunosti isparila. Na putu u južnu Tursku te jeseni, pričao sam sa predstavnicima sirijske opozicije koji su mi rekli da su besni zbog ove odluke. Mnogi su verovali da je Asad upotrebio hemijsko oružje i izvukao se. Sa druge strane, mnogi su bili iznenađeni da je Vašington bio uveren da će ga dogovor zaustaviti da to ponovi – tragično predvidiv događaj.
Tog septembra odliv izbeglica dostigao je broj od 2 miliona.
Islamska država se proširila u kroz Siriju i Irak. 2014. godine njena teritorija je bila otprilike jednaka sa teritorijom Velike Britanije, i više nisu predstavljali pretnju samo po Asadov režim, već i po Irak, na koju je Vašington potrošio milijarde dolara u nadi da će opstati. U ovom odsutnom trenutku je administracija predsednika Obame odlučila da izvrši napade na Siriju. Dok su međunarodni mediji preokupirani egzekucijama američkih civila koje je zarobila Islamska država, više od 7.600 Sirijaca, ubijeno je samo u 2014. godini, najviše poginulih po godini do tada, a 1,3 miliona Sirijaca pobeglo je u obližnje države. Stotine hiljada je interno raseljeno.
Amerika tad nije napadala Asada direktno – mada je Obama započeo program naoružavanja nekih pobunjeničkih grupacija – dok se režimska teritorija smanjivala a, pobunjenici uz podršku SAD prodirali duboko u alavitsku teritoriju, preteći Asadovoj sektaškoj bazi. Verovatno je zbog ovoga Asad usporavao dogovor o hemijskom razoružavanju, propuštajući rokove za izmeštanje oružja van zemlje, čak su postojali i izveštaji da nisu prijavljene ni sve zalihe.
Oglašavali su se i alarmi u Moskvi, ali oko drugog problema. Briga nije bila oko implementacije sporazuma o miru, već je postojao problem slabljenja ruskog saveznika, sirijske vojske: sve manje ljudstva sposobnog i spremnog za borbu, dok se teritorija pod kontrolom smanjivala, čak i uz pomoć paravojnih formacija koje je podržavao Iran.
Samo nekoliko dana nakon potpisivanja nuklearnog sporazuma između SAD i Irana, Kuazim Sulejmani, komandant Iranske revolucionarne garde, bliže njenog krila za saradnju sa inostranstvom, odleteo je do Moskve; u roku od jednog meseca, Rusija je napravila bazu u ugroženoj alavitskoj teritoriji, Latakiji na Mediteranskoj obali. Tokom jeseni 2015., ruske letelice počele su bombardovanje zastarelim naoružanjem (iz perioda Vijetnamskog rata) kao podršku Asadovom režimu i iranskim snagama raspoređenim širom Sirije, obezbedivši tako prostor za ponovnu uspostavu kontrole nad izgubljenim teritorijama u Latakiji i omogućivši Asadovim i iranskim snagama da napreduju na sever, prema Alepu.
Još milion Sirijaca pobeglo je iz zemlje, mnogi su pobegli u susednu Tursku i dalje u Evropu. Preko 55.000 Sirijaca izgubilo je živote samo u 2015. godini, što je povećalo ukupan broj poginulih na oko četvrt miliona, sa otprilike 100.000 nedokumentovanih smrti.
Sjedinjene Države, sada razvučene između ostvarivanja pobede nad ISIL-om i podrške pobunjenicima, počele su da popuštaju. Inicirale su kontakte sa Rusijom i Iranom u cilju ostvarivanja prekida vatre i pregovora o prestanku rata – sve to dok je Rusija nastavila sa teškim bombardovanjem pobunjeničkih položaja, omogućivši Asadovim trupama i paravojnim formacijama, koje podržava Iran, uključujući i Hezbolah, da nastave svoje napade. Do leta 2016., ova hibridna vojna formacija opkolila je i bombardovala istočni Alep. U ovo vreme je SAD prisustvovala činu napada jednog saveznika na drugog, kada je Turska napala Siriju da bi blokirala kurdske i ostale pobunjeničke snage, koje podržava SAD, u nameri da ih spreči da konsoliduju dobivenu teritoriju. Amerikanci su se fokusirali na ishod predsedničkih izbora 2016.;dok su Sirijci bili fokusirani na bežanje, sa procenjenih 11 miliona – polovina sirijske populacije pre početka rata – raseljenih po susednim zemljama i unutar Sirije. Alep je pao krajem decembra, tako izmeštajući hiljade opozicionara u Idlib provinciju, gde su, kako je većina „proasadovskih“ komentatora rekla, poslati da budu pobijeni.
Kako je predsednik SAD Donald Tramp, preuzeo vlast u Vašingtonu, Asad je svoju pažnju skrenuo na Idlib i pobunjeničke teritorije na jugozapadu, blizu granice sa Jordanom i Izraelom. Bližom inspekcijom utvrđeno je da je sastav tih snaga sačinjavao uglavnom Hezbolah i ostale paravojne jedinice, koje podržava Iran. Pobunjenici, koje podržava SAD, odoleli su napadima i odgurnuli snage režima dalje na jug, uprkos vazdušnoj podršci Rusije.
Ovo je bio kontekst u kojem je Trampova administracija imala prvi veliki problem, napad hemijskim oružjem u Siriji, aprila 2017., u provinciji Idlib. Ujedinjene nacije su potvrdile upotrebu gasa sarina – supstance koje je Asadov režim trebao da se odrekne. Ovoga puta, umesto da pregovara, Tramp je napao vazdušnu bazu odgovornu za napad.
Vašington se i dalje borio i protiv jednog od Asadovih neprijatelja, ISIL-a. U leto 2017., SAD, Rusija i Jordan uspeli su da se dogovore i smanje borbe u područjima unutar zemlje, omogućivši Asadovima snagama da pokrenu napade protiv militantnih grupacija. Njegova vojska, sada istrošena, oslanjala se uglavnom na šiitske paravojne jedinice i jedinice koje su organizovali Rusi. Od sunitskih teritorija, koje su oslobođene od ISIL-a, očekivalo se da dočekaju režimsku ofanzivu, ali su Asadove snage, poznate po brutalnosti, zajedno sa šiitskim paravojnim jedinicama koje podržava Iran, dovele do toga da većina interno raseljenih lica krene na sever ka kurdskim teritorijama.
ISIL nije bio jedini prioritet režima, čak nisu bili ni glavni. Početkom 2018., Asadov režim je pokrenuo ofanzivu sa ciljem da zarobi Gutski džep – tada najjače uporište pobunjeničkih snaga u blizini prestonice i mesto napada hemijskim oružjem 2013. godine. Režimske i paravojne snage uz podršku Irana, pokušale su da podele džep na dva dela, dok je Rusija pokušala da organizuje evakuaciju civila i boraca u druge delove zemlje. Kada su pregovori propali, Asadov režim pokrenuo je napad da na silu zauzme Gutu. Iz razloga ograničenog ljudstva, obične brutalnosti ili oba, Asadove snage su opet posegle za hemijskim oružjem, tako usmrtivši desetine ljudi i prelazeći preko crvene linije Vašingtona.
I opet je Amerika napala režimske mete. U petak, sekretar odbrane Džejms Metis okarakterisao je ove napade kao „jednokratne“ namenjene da spreče upotrebu hemijskog naoružanja, bez obzira šta sledi, to naoružanje je jedan od groznijih načina da se reši sirijski konflikt koji je, bez sumnje, sada najveća humanitarna katastrofa u svetu, još od Drugog svetskog rata. Broj poginulih je sada skoro pola miliona, iako su UN prestale da broje. Bezbroj drugih je nestalo i ranjeno. Izveštaj Vlade SAD da Asadov režim koristi krematorijum blizu zatvora Saidnaja u predgrađu Damaska implicira da mnogi posmrtni ostaci nikada neće biti pronađeni. Visoki Komesar za izbeglice UN procenjuje da je potrebna pomoć za 13,1 milion Sirijaca, dok je 6 miliona interno raseljeno a pet registrovano kao izbeglice. Stotine hiljada ostaju neregistrovane. Procene o ukupnom broju sirijskih izbeglica u Libanu danas prelazi četvrtinu populacije, sa samo manjim brojevima u Jordanu.
Ovo je već dovoljno strašno. U isto vreme je način na koji se građanski rat u Siriji odvija, postao neprihvatljiv za regionalne države. Izrael, zabrinut zbog sve većeg prisustva iranskih paravojnih jedinica i njihovog uticaja u Siriji, bombarduje položaje istih kao nikada pre. Turska, zabrinuta zbog porasta kurdskih snaga, povezanih sa smrtnim neprijateljem Ankare, PKK, napala je severozapadnu Siriju, isterujući Kurde iz jednog uporišta u Afrinu sa pretnjom da će učiniti isto u još jednom, u Mandžibu. Za ovo vreme, pregovori u Ženevi i na ostalim mestima još uvek nisu proizveli jasna rešenja za prekid vatre, niti bilo šta što podseća na političko pomirenje.
Kao i građanski rat u susednom Libanu, građanski rat u Siriji sada preti da postane Sirijski rat – regionalni požar koji bi goreo generacijama. Civili su ukleti da žive i umiru u tom požaru, svaki dan.
* O autoru: Endrju Dž. Tabler je stariji suradnik Instituta za Bliskoistočne studije u Vašingtonu i autor knjige "In the Lion’s Den: An Eyewitness Account of Washington’s Battle with Syria."
** Tekst sa engleskog prevela Vanja Petrović
