Ideja o rušenju granica u Evropi da bi se podstakao ekonomski razvoj bila je direktan, mada ne i planiran rezultat Versajskog sporazuma. Sporazumom je formirano jedanaest novih suverenih država na ruševinama nemačkog, austrougarskog i sovjetskog carstva. Mnogi političari, ekonomisti, poslovni ljudi, bankari i intelektualci širom Evrope tvrdili su da takav aranžman ne može funkcionisati i da Evropu treba ponovo ujediniti. Motivi i planovi su se razlikovali, ali ciljevi su bili isti: trajan mir, ekonomski rast, demokratija i prosperitet za sve.
Pred skupštinom Lige naroda 5. septembra 1929. u Ženevi, francuski premijer Aristide Briand izložio je senzacionalnu ideju o evropskoj federalnoj uniji. Svih 26 evropskih delegata su podržali ovaj predlog. Njegova impresivna inicijativa u prelomnom trenutku evropske istorije gotovo da je nepoznata izvan uskih krugova specijalizvanih istoričara: to prazno mesto u našem kolektivnom sećanju je propust dostojan žaljenja, jer Briandov predlog mnogo govori o sadašnjem stanju Evropske unije.
Briand je danas uglavnom poznat po mirovnim pregovorima koji su doveli do sklapanja Ugovora u Lokarnu 1925. i 1926. godine, u kojima su pored njega učestvovali nemački ministar spoljnih poslova Gustav Stresmann i britanski diplomata Austen Chamberlain. Za to su dobili Nobelovu nagradu za mir. Stresmann, liberal i ministar u koalicionoj vladi, podržao je Brianda u septembru 1929. Cilj za koji se zalagao bila je ekonomska i finansijska integracija evropskih naroda, to jest Evropa bez granica i carina. U tome ga je podržavalo nekoliko političara iz nemačke Katoličke partije i nekoliko socijaldemokrata.
Ideja o rušenju granica u Evropi da bi se podstakao ekonomski razvoj bila je direktan, mada ne i planiran rezultat Versajskog sporazuma. Sporazumom je formirano jedanaest novih suverenih država na ruševinama nemačkog, austrougarskog i sovjetskog carstva. Mnogi političari, ekonomisti, poslovni ljudi, bankari i intelektualci širom Evrope tvrdili su da takav aranžman ne može funkcionisati i da Evropu treba ponovo ujediniti. Motivi i planovi su se razlikovali, ali ciljevi su bili isti: trajan mir, ekonomski rast, demokratija i prosperitet za sve.
Njihove ideje su izgledale racionalno, naročito u domenu ekonomije, ali imale su i svoju iracionalnu stranu. Većina zagovornika ujedinjene Evrope delila je osećaj pripadanja široj, evropskoj svesti, nekoj vrsti izgubljenog raja koji su želeli da obnove. Među manje poznatim zagovornicima ujedinjenja Evrope bila je Louise Weiss, francuska Jevrejka, feministkinja i novinarka. Razmišljajući o razorenoj Evropi posle Prvog svetskog rata u svojim Memoires d’une Européenne (1969) ona piše o vremenima pre rata: “Tada smo još bili pravi Evropljani”. Trebalo je obnoviti to nekada rašireno osećanje bratstva i zajedništva na kulturnom i intelektualnom planu.
Briand i francuska vlada su 1. maja 1930. predstavili Memorandum o organizaciji sistema federalne evropske unije. U međuvremenu, situacija u svetu se promenila. U oktobru 1929. dogodio se slom na njujorškoj berzi. Istog meseca je preminuo anti-nacista Stresmann. Ipak, u Evropi je bilo dovoljno političkih lidera, uključujući i one u Nemačkoj, kojima je ideja o evropskoj saradnji bila privlačna. Štaviše, smatrali su da je zbog pogoršanja ekonomske situacije potreba za zajedničkim i koordinisanim delovanjem još važnija. Reakcije 26 evropskih zemalja na francuski memorandum bile su kritički intonirane, ali memorandum nije odbačen. Nijedna vlada se nije izjasnila protiv osnovnih ideja predloga.
Posle Briandovog Memoranduma, Liga naroda je u septembru 1930. formirala Radnu komisiju za evropsku uniju. Zadatak komisije je bio da ispita mogućnosti za uspostvaljanje evropske unije i predloži rešenja za najvažnije probleme. Komisija je temeljno obavila posao. Od septembra 1930. do oktobra 1931. sastali su se šest puta i svako zasedanje je trajalo nedeju dana. Na primer, sednici u maju 1931. prisustvovalo je 68 premijera, ministara, diplomata i visokih zvaničnika iz svih zemalja.
Sada možemo samo da zamišljamo kako bi izgledala ta predratna evropska unija i šta je Evropa izgubila bez nje. Svoj govor iz septembra 1929. Briand je završio rečima: “Nova evropska zajednica bi pre svega bila ekonomska, jer to je najurgentnija strana ovog pitanja. Ali uveren sam da bi takvo federalno povezivanje bilo takođe politički i društveno korisno, bez ugrožavanja suvereniteta bilo koje zemlje”. Tema sukoba politike i ekonomije dobro je poznata današnjoj Evropi. Francuski premijer je u tadašnjem Memorandumu naglasio da je važno da unija bude izgrađena na temeljima morala, to jest pune solidarnosti među državama članicama. U protivnom projekat neće uspeti. Njegova napomena pogađa metu. Bez morala, solidarnosti i osećaja zajedničke odgovornosti nema empatije među članicama. Unija koju je Briand zamišljao bila je povezana sa širom, duboko ukorenjenom evropskom svešću, sa idealima koje je on želeo da istakne kao podsticaj i da ih na taj način istovremeno zaštiti. Ovo je danas važnije nego ikada.
Zato je razmišljanje o događajima u Evropi oko 1930. godine mnogo više od pokušaja oživljavanja daleke istorije. Jedno od najzanimljivijih pitanja u vezi sa Briandovim predlogom jeste zašto je on tako dugo bio zaboravljen. Zašto posle Drugog svetskog rata kada je počeo rad na novoj zajednici on nije dobio priznanje koje zaslužuje? Zašto ti događaji nisu deo našeg kolektivnog znanja? Da bi se osećali delom zajednice ljudi moraju deliti zajedničke priče, tradicije i sećanja. Priča o Briandovoj inicijativi, koja je mogla promeniti sudbine miliona ljudi, morala bi biti jedna od najvažnijih evropskih priča.
Koje su njene pouke? Malo je političara koji se danas usuđuju da govore o „solidarnosti“, „odgovornosti“, „moralu“. To ukazuje na slabo poznavanje i razumevanje prošlosti. Onda kada svi traže zaklon iza zidova, ograda i bodljikave žice, EU je klinički mrtva. Prošlost otkriva surovu istinu za današnje evroskeptike i populističke političare: Evropi je potrebno mnogo više političkog vođstva na temeljima dosledne solidarnosti, na direktan, demokratski i odlučan način. Ako EU želi da prevaziđe sadašnje probleme, ona treba da napravi veliki skok unapred i konačno ostvari snove svojih utemeljivača, i pre i posle Drugog svetskog rata. Hitno nam je potrebno oživljavanje evropske svesti kakva je postojala između dva rata da bismo sprečili novi raspad Evrope.
Autor: Vim de Wagt, Social Europe
Prevod: Đorđe Tomić, Peščanik
