U ovom času Srbija je jedna od retkih zemalja sa jednopartijskim sistemom. Crna Gora, primera radi, ima dominantnu stranku, ali ne oskudeva u opoziciji, koja je sada i došla na vlast. Šta je specifično za jednopartijske sisteme?
Piše: Vladmir Gligorov
Čemu služe stranke? Pobedi na izborima. Samostalno ili u koaliciji. Zapravo, stranke su uvek koalicije, s tim što na njihovu veličinu i homogenost utiče izborni sistem, ali to ostavljam po strani. Kada je reč o pobedi na izborima ne misli se samo na predstojeće nego i na one sledeće, pa i one posle njih. Stranke bi trebalo da su spremne da preuzmu vlast, ali i da budu uverljiva opozicija, što će reći da kod glasača zadrže poverenje da mogu da preuzmu vlast i posle neuspeha na izborima. To im obezbeđuje trajnost.
Trajnost, opet, utiče na očekivanja stranačkih aktivista. Ako će stranka biti konkurentna i, recimo, posle 20 godina, to čini stranačku aktivnost smislenom. Vođstvo stranke ne mora da gleda 20 godina unapred, jer to može da bude suviše kasno za njihove ambicije, ali to nije slučaj sa onima koji tek cene ima li smisla težiti političkoj karijeri. Ukoliko ima, jer će stranka trajati duže od trenutnih vođa, to podstiče konkurenciju unutar stranke, pa se napredovanje zaslužuje radom za stranku. Napredovanje kroz unutarstranačku konkurenciju, opet, čini da ljudi u rukovodstvu stranke imaju potrebnu političku težinu izraženu u podršci u samoj stranci.
Uzmimo, poređenja radi, stranku koju mobiliše vođa čiji je cilj da preuzme vlast i da vođa na njoj ostane pobeđujući na svim predstojećim izborima. To je lakše ostvarivo ukoliko nema drugih stranaka, dakle u jednopartijskom sistemu. I ako u stranci niko nema nikakvu političku težinu. Kako se to postiže i koji su motivi članova stranke?
Da bi se ustalio jednopartijski sistem potrebno je da se unište sve druge stranke. Zabrane su jedan način, ali on ne mora da bude dostupan. Drugi jeste da se kooptiraju ili udalje iz politike vođe ili članovi drugih stranaka. Najčešće i najjednostavnije korupcijom uz pretnju progonom ako se ispolji nespremnost za saradnju. Uz to je potrebno zapretiti njihovim finansijerima uz ponudu da budu takođe kooptirani.
Korupcija gotovo nikada nije dovoljna, potrebno je održavati strah. Čemu služe organizovani nasilnici, ne nužno paravojni, već na primer grupe navijača. Ili ideološka policija, koja prekida predstave ili uništava izložbe. Pretnja je korisnija od samog nasilja, kako ne bi otpor nadjačao strah. Tu pomaže i čitav sistem bezbednosti i pravosuđa koji pristrasnošću održava strah, a otežava mobilizaciju otpora. Tu je, takođe, važna uloga vođe koji stalno hvali narod i preti pojedinačno i grupno ili u najmanju ruku vređa i kleveće dokazujući time da može šta hoće, da je autokrata, što održava potrebnu nesigurnost kod svakoga.
Kako, pak, kontrolisati stranku u jednopartijskom sistemu?
Najčešći postupak je da na odgovorna mesta u vlasti budu postavljeni oni koji nemaju nikakvu političku težinu. Svakako ne u samoj stranci. Još je bolje ukoliko je reč o osobama koje nikako ne bi ni mogle da steknu značajniju podršku u stranci ukoliko bi postojala bilo kakva unutarstranačka konkurencija. Pomaže i oslanjanje na nestranačke ličnosti ili na vođe manjih stranaka.
Naravno, kako je često potrebno ne menjati osobe na vlasti iz razloga efikasnosti, ne može se izbeći da oni steknu sopstvene sledbenike u stranci, a možda i u javnosti. Što čini čistku potrebnom, s vremena na vreme. Prvi korak može da bude ubrzano napredovanje novih lica po nekom nestranačkom kriteriju. Recimo po dobi, polu ili stručnosti. Tako da rad u stranci nije način ili nije najbolji način da se napreduje u politici. Drugi korak može da bude odstranjenje nepodobnih, dakle čistka u pravom smislu te reči. Najčešće zbog korupcije i zbog izražene političke ambicije, uz šurovanje sa neprijateljima svake vrste. Čistke su neminovne, jer se inače ne može održati autokratska kontrola stranke, koja zahteva da ljudi na vlasti zavise od vođe i da im nepopularnost u stranci i javnosti raste.
No, kako je potrebno regrutovati ljude koji će slušati vođu, a u uslovima neizvesne lične političke karijere korupcija je osnovni motiv bavljenja politikom, vođa uvek ima opravdanje da se liši usluga ljudi kojima poverava vlast. To opet može da produži politički život političarima jer ne mogu da rizikuju osamostaljenje, već moraju da budu poslušni da ne bi odgovarali za korupciju. Kako se, opet, napuštanje vlasti svejedno neminovno približava, jer niko ne može da bude na vlasti duže od vođe, korumpiranost mora da bude što je moguće veća, jer će se, u najboljem slučaju, uloge promeniti kada se ode sa vlasti – biće potrebno korumpirati one koji će doći na vlast.
Konačno, u jednopartijskom sistemu, za vođu je ključan monopol, politički i finansijski, na odnose sa javnošću i posebno sa inostranstvom. Kod toga je važno vređati i nipodaštavati sve domaće neprijatelje svake vrste, jer se to naravno shvata kao pretnja, što bi trebalo da obeshrabri eventualne sledbenike ako ne i same političke protivnike. Oni su, naravno, izdajnici jedne, druge ili treće vrste, a pre svega naroda, nacije i države, a i inače su lopovi.
Gotovo da je još važniji monopol na odnose sa inostranstvom. Kod toga sama opozicija može pomoći održanju jednopartijskog sistema ukoliko ili krivi strane države što zemljom vlada autokrata ili se boji optužbe za nedostatak patriotizma ukoliko se oslanja na podršku iz inostranstva. Stranka, opoziciona ili ona na vlasti svejedno, mora da bude viđena kao sposobna da preuzme odgovornost vlasti ne samo kod domaće javnosti, već i u inostranstvu. Tome služe odnosi sa ambasadama, ali i oni sa stranim partijama i poslovnim ljudima, i sa stranom javnošću.
Autokrata u jednopartijskom sistemu strance predstavlja kao neprijatelje, osim ukoliko upravo on sa njima ne sklapa političke ili poslovne sporazume. To, ukoliko se na to pristane, ostavlja onima koji se suprotstavljaju vlasti samo ulogu disidenata, za koje se strane zemlje zanimaju iz humanitarnih razloga. To je za vladara i njegovu stranku neprijatnost, ali nije politička konkurencija.
Kako izgleda kraj jednopartijskog sistema? Kao u Belorusiji, a ne kao u Crnoj Gori i još manje kao u Makedoniji ili u Mađarskoj. Razlika je u tome može li se promeniti vlast na izborima ili na ulici. U Belorusiji to zavisi od Rusije, gotovo kao u sovjetsko vreme. U Srbiji zavisi od sposobnosti da se formira i održi opoziciona stranka koja može da pobedi na izborima, ako ne na sledećim onda na onima posle njih, koja se dakle ne formira i ne raspada od izbora do izbora. U odnosu na Belorusiju prednost je u tome što opozicija može da se osloni na evroatlantske saveznike, jer zemlja teži članstvu u Evropskoj uniji, ukoliko je reč o stranci ili koaliciji stranaka koja može da preuzme odgovornost vršenja vlasti.
