"Mi preživeli iz 1991-1999, svojim pisanjem i govorenjem jasnih reči ne smemo dozvoliti novim, modernim vozovima u postgenocidnim društvima, da nam donose normalizaciju kao normalnost"
“U taj čas stigle su vesti o pokolju u Ljumi, vesti u koje se ne može da veruje; iako su sušta istina, koje se teško mogu saslušati do kraja kada ih drugi priča, a još teže ispisati da ih drugi čita. Vama je poznato, druže uredniče, da nije jedna žena ili jedno dete izdahnulo od srpskoga noža ili kuršuma; nije zapaljena jedna arnautska kuća i nije se nad glavama jedne arnautske porodice uz strašan prasak skrhao progoreli krov kućni; kroz guste oblake dima nije se čuo jedan cvrkut dece na majčinoj sisi, poslednji cvrkut tih opasnih stvorova što, za ime boga, rovu protiv srpskih vlasti i dižu bunu!
Ali u Ljumi uništeno je tim merama za nepuna dva sata celo jedno selo, selo bez seljana, bez ljudi, selo u kome su bile ostale samo žene sa decom na krilu, devojke, bolesni i ostareli i deca svih uzrasta. Rečeno im je da slobodno ostanu kod kuća, jer, kada Arnauti zarobljene srpske vojnike razoružaju i puste, zašto da ne savetuju svojim ženama da slobodno ostanu kod kuće? Ali su se one uzaman molile, dižući decu uvis i govoreći: »Aman, komandare, šta smo mi krive? Kazujete li vi vašim ženama kada što radite?« (Dimitrije Tucović, “Srbija i Arbanija: Jedan prilog kritici zavojevačke politike srpske buržoazije”, Beograd, 1914, Izdanje socijalističke knjižare, pismo uredniku Radničke novine br. 223, 22.oktobar 1913)
Gde je azil za komandare?
“Činilac smutnje u tom inače skladnom čekanju pojavio se ne iz ljudskog, već iz životinjskog sveta, u obličju pasa, koji su naporedo sa deportircima, kaskajući uza njih, stizali pred sinagogu i, kako ih ni gospodari ni stražari nisu propustili kroz kapiju, ostajali pred njom na trotoaru… Na stanici, dok se čekalo na utovar, psi su još jednom imali jedan lep trenutak: mogli su gurnuti svoje njuške uz telo gospodara i dobili su neki sačuvani zalogaj. Zatim su ostali sami na šinama. Trčali su jedno vreme za vozom, pa su sustali, pošto im njuh više nije signalizirao poznati miris. Gledali su u čudu njive, jarkove, među koje su dospeli, hladili su duge crvene isplažene jezike, pa su se jedan po jedan razišli u pravcu grada.” Deportacija Jevreja iz Bačke-Vojvodina za Aušvic, 26/27 april 1944, Sinagoga u Novom Sadu. (Aleksandar Tišma, Knjiga o Blamu, Nolit, Beograd, 1972)
Gde je azil za pse ubijenih?
“Ona je mogla spavati, ali je zbog mene uvijek sjedila, po cijelu noć sjedi sa mnom, drži me za ruke i sluša me. Pomišljala sam da sam otišla i ja, izbjegla na vrijeme, da bi ga sačuvala, da bi mi osto živ, to mi je ostala tuga što nisam ranije otišla, što sam dočekala tiju zadnjih dana. To jutro kada sam ga budila da idemo, nisam znala da ga vodim na smrt. Nije malo teško, puno je teško. Ona ćuti, sluša, a ja plačem i pričam joj, tamo u Bosni plakala stalno a niđe glasa nisam smjela da pustim, žalost sam svu prošla, pretrpila, niđe glasa nisam smijela pustiti.” Ćamka, selo Hrustovo, opština Ključ, Bosna i Hercegovina, ostavila umirućeg sina i otišla sa dvoje preživele dece, selo Hrustovo, 31.maj 1992. (Janja Beč, Pucanje duše, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji &Radio B92, Beograd, 1997 & Novi Sad, CINK, 2015)
Ćamku koja plače a ne sme glasa pustiti, srela sam u Sloveniji u Begunskom centru u Celju, Mariboru ili Ptuju, ne sećam se, u zimu 1995/1996 od novembra 1995 do kraja januara 1996, kada sam u ta tri Begunska centra u Sloveniji slušala i zapisala ispovesti sto žena koje su preživele genocid na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine u periodu od aprila 1992 do jula 1995”, prema optužnici IT-95-5-I koju je 25. jula 1995. podigao glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, Richard Goldstone,moj prijatelj, član saveta i predavač na mom kursu” Ratni zločini, genocid i sećanja:Koreni zla –želim da razumem”.
Gde je azil za one koji ne smeju plakati, ni glasa pustiti?
Ćamka ostavlja umiruće dete u noći 31.maj-1.juni 1992 u dvorištu kuće Huske Merdanovića, selo Hrustovo, zaseok Begići, opština Ključ, i odlazi za Sloveniju sa dvoje preživele dece, plače i ne sme glasa pustiti. Ne sme glasa pustiti u Bosni pred onima koji su došli sa “neznanjem tupim kao malj i sa mržnjom oštrom kao nož”, koji nisu samo pobili nego i opljačkali i pobacali i izgazili knjige. (Danilo Kiš, “Grobnica za Borisa Davidoviča”, 1977). U Sloveniji počinje da govori. U okruženju topline i poverenja (Daniel Feierstein, 2015) plače i govori. Prekida zone ćutanja u regionu koji vekovima nije prošao kroz traumu, uvek na periferiji velikih imperija, Otomanske, Austro-Ugarske, nacističko-fašističke, komunističke, EU… sa psihologijom zadnjeg dvorišta. Psihologija zadnjeg dvorišta je i plakanje a da se ne sme glas pustiti, vekovima, transgeneracijski, od porodice do imperije. (Dan Bar-On, 2004). Zone ćutanja posle velikih trauma ratova i gladi su zona ćutanja počinilaca, zona ćutanja posmatrača, zona ćutanja spasilaca i zona ćutanja žrtava. Počinioci , razni “komandari”, ćute i ne govore oni svojim ženama kada odu kući šta su radili u Ljumi ili Aušvicu ili Begićima. Počinioci, “komandari” ćute iz straha da će iz uloge heroja u ratu preći u ulogu zločinca. Ćute iz straha da će izgubiti materijalne i statusne privilegije. Posmatrači, najbrojnija grupacija, koji su znali šta se dešava kada su kupili Jevreje po Bačkoj i Novom Sadu 26. i 27. aprila 1944. i nisu ništa učinili da to spreče. Samo su psi u Novom Sadu trčali za vozom koji je kretao za Aušvic. Posmatrači u postgenocidnim, posttraumatskim , postratnim vremenima prodaju normalizaciju za normalnost. Spasioci? Mi o njima skoro uvek govorimo kao herojima koji su reskirali svoj život bez ikakve dobijene ili očekivane materijalne nagrade da spasu druge ljude, kao moj deda Stevan Lukić, selo Neradin, Fruška gora, Srem, Vojvodina, ubijen u KZ Semlin-Staro Sajmište, danas Beograd, u kome je nestala jevrejska zajednica Beograda, od 12.000 stradalo 10.000, od oktobra 1941. do maja 1942, do JudenfreiBeograda , prvog glavnog grada u Evropi, Judenfrei. Spasioci ćute ako se ne promeni kontekst, kao što se nije promenio u Srbiji, danas već transgeneracijski kada govorimo o KZ Semlin. Zašto ćute žrtve? Zbog stida što su dehumanizovane toliko da nisu bile ni ljudska bića vredna samilosti i pomoći, i stida što nisu zaštitile slabije koje su morale zaštititi, svoju decu, roditelje, svoje nemoćne. U situacijama ekstremne asimetrije moći, kada je ekstremna moć na strani onih koji dolaze sa neznanjem tupim kao malj i sa mržnjom oštrom kao nož, za promenu takve asimetrije moći je važno dati glas slabijoj strani.
Gde je azil za one koji ne ćute pred zlom?
Na mom putu za Istru kupila sam u Novom Sadu kifle za put. Tople, mekane kifle za put. Spakovali su mi u papirnatu vrećicu da ostanu tople što duže. Na vrećici piše “…oduvek smo želeli za sebe sve najbolje. Zato se u našim mlinovima žito melje od najkvalitetnijih žitarica sa srpskih oranica”. Srpske oranice, srpski hleb, srpske kifle, srpsko žito… Oranice i žita su postojali i pre nacija a verovatno ce postojati i posle. Ali u to ime srpske zemlje, ili mađarske, ili sirijske, ili hrvatske, ili kongoanske se otima zemlja koja rađa žito od koga se pravi hleb, a kada se otima zemlja onda se hapsi, muči, ubija, siluje, pljačka. Zato mi koji koristimo reči u našem regionu patnje, posebno mi koji ulazmo u srce tame, u pakao tuđe patnje, i izlazimo ne sa mržnjom nego sa porukom da odlučimo, svako od nas, da patnju više ne činimo (Aleksandar Tišma, 1997), moramo svi izbegavati nejasne reči i nejasne misli. Jasnoća reči je početak poštenja.
Mi preživeli iz 1991-1999 u direktno postgenocidnom regionu Bosne i Hercegovine i indirektno postgenocidnom celom regionu, svojim pisanjem i govorenjem jasnih reči ne smemo dozvoliti raznim, brojnim “komandarima” da ćute kada se vrate kući svojim ženama, ne smemo dozvoliti novim, modernim vozovima u postgenocidnim društvima, da nam donose normalizaciju kao normalnost.
Janja Beč-Neumann
(Reč sa Tomizza Foruma 2018, Umag)
