U Americi gotovo da nema opasnosti od terorizma. Veća verovatnoća je da će vas pogoditi grom, ali globalna opasnost od gromova nije medijski pokrivena 24 sata na dan, niti svuda stoji znak “ako primetiš, prijavi“ koji bi se odnosio na grmljavinu. Zato se i ne izvinjavam za munje i gromove.
Nedavno sam ispratio najmlađe dete na završnu godinu koledža. Takvi trenuci imaju svoje rituale, a kako tatine ispovesti nisu među njima, nosio sam kutije i ćutao. Ali umesto da kažem: vidimo se, javi se ovog vikenda, treba li ti novca – želeo sam da joj kažem: izvini. Kao svaki roditelj mislio sam na njenu budućnosti. Ali kao i ostali Amerikanci, ni ona u toj budućnosti neće moći da izbegne ono što zovemo „terorizam“.
U Americi gotovo da nema opasnosti od terorizma. Veća verovatnoća je da će vas pogoditi grom, ali globalna opasnost od gromova nije medijski pokrivena 24 sata na dan, niti svuda stoji znak “ako primetiš, prijavi“ koji bi se odnosio na grmljavinu. Zato se i ne izvinjavam za munje i gromove.
Imao sam potrebu da kažem svojoj ćerki koliko mi je žao što će morati da živi u zemlji koju je 11. septembar pretvorio i najuplašeniju zemlju sveta. Brojke kažu da oko 40% Amerikanaca – najveći postotak do sada – smatra da nam danas preti veća opasnost od terorizma nego neposredno posle 11. septembra 2001. Na to general Mark Milley apokaliptično dodaje da „ti ljudi, neprijatelji, članovi terorističkih grupa i dalje žele – kao 11. septembra – da unište našu slobodu, da vas ubiju, da ubiju vašu porodicu, da unište SAD.”
Ovaj strah je od Amerike napravio mašinu za sejanje haosa po svetu i zatiranje slobode u njoj samoj. Rastužim se kad pomislim da je pre 11. septembra postojao drugačiji svet koji generacija moje ćerke i one posle nje neće upoznati. Dok sam radio u Stejt departmentu, od 1988. do 2012, moja deca su rasla na drugim kontinentima. Tokom prvog dela moje diplomatske karijere, ratovi su još uvek bili izdvojeni događaji. Na primer, iako je Austrija sused Slovenije, tamo devedesetih godina prošlog veka niko nije strahovao da će se balkanski ratovi preliti preko granice. Bombaši samoubice nisu pretili Beču kada smo ga posetili kao turisti 1991. Te godine nikome nije padala na pamet mogućnost da rat može zahvatiti velike delove planete i uvući u sukobe mnoge nacije.
Čak je i tadašnji veliki rat, Pustinjska oluja, bio veoma udaljen. Tada sam sa porodicom bio u Tajvanu, gde je život prosto tekao dalje. Nije bilo veze između nas i onoga što se događalo u Kuvajtu i Iraku, a svakako nismo strahovali od terorističkih napada. Često zaboravljamo koliko je to davno bilo. Veliki deo Balkana je danas turistička destinacija, a mladi vojnici koji su se borili u Pustinjskoj oluji sada imaju između 40 i 50 godina. Ili pogledajmo to ovako: Hillary Clinton ili Donald Trump – ko god da uđe u Ovalnu sobu sledećeg januara – biće peti uzastopni predsednik koji bombarduje Irak.
Jedanaestog septembra 2001. sam bio na službi u Japanu i doživeo sam događaje tog dana kao deo kolektivne traume. U vreme napada u Tokiju je bila kasna noć. Kad je drugi avion udario u Svetski trgovinski centar, pravio sam sendviče jer sam pretpostavljao da će uskoro zazvoniti telefon i da ću biti pozvan u ambasadu na dugo dežurstvo. Sećam se da je moja žena rekla: „Zašto bi te zvali, mi smo u Tokiju“. Onda je naravno zazvonio telefon i požurio sam da podignem slušalicu – ne zbog pretnje nacionalnoj bezbednosti već da zvonjava ne probudi decu.
Rođendan moje ćerke je istog dana kada je George W. Bush započeo invaziju na Irak. Propustio sam proslavu 2003; ostao sam na poslu jer smo očekivali napad Al Kaide na ambasadu. Propustio sam njen rođendan i 2005, kada sam poslat u Tajland da asistiram američkim pomorskim snagama u osnivanju privremene pomorske baze SAD u toj zemlji. Kada su pomorski oficiri tajlandskom vojnom zvaničniku pomenuli koju lokaciju žele, on se nasmejao. Već zauzeto, rekao je, ali to niste čuli od mene, bolje pitajte svoje ljude. Kasnije ću saznati da je ta lokacija bila tajno mesto na kome je CIA mučila ljude.
Gledano unazad, Vašington je na jedan dan terorizma odgovorio tako što je zapalio ceo Bliski istok, putovanje avionom pretvorio u sadističku predstavu i uništio najbolji deo naše demokratije. Ništa nije zahtevalo Patriotski zakon, Gvantanamo, pogubljenja, ubijanje dronovima i okretanje špijunskog alata Nacionalne službe bezbednosti prema unutra. Bela kuća je od nas sakrila mnoge ružne pojedinosti, ali nije krila svoje namere. Amerikanci su podržavali svaki taj korak, a Vašington je štitio muškarce i žene koji su radili užasne stvari drugim ljudskim bićima.
Sada postoje protokoli koji dopuštaju američkom predsedniku da po kratkom postupku izabere američke građane koji će vršiti ubistva dronovima. Ne na američkom tlu, kaže on, ali prosto ga vidimo kako ukršta prste iza leđa. Mnogo dobronamernih Amerikanaca bi podržalo napad dronovima u San Bernardinu ili u klubu „Pulse“ u Orlandu. Mnogi su podržali upotrebu robota za ubistvo osumnjičenog u Dalasu.
Svako od nas je preuzeo deo straha koji se širi posle 11. septembra 2001. Ovog leta sam proveo nedelju dana opsesivno tražeći u vestima neki znak nevolje u Egiptu, dok je moja ćerka tamo bila u poseti kod starih poznanika iz ambasade. Plašio sam za njen život u zemlji koja je nekada bila preplavljena turistima. Zato želim da se izvinim njoj i njenim drugarima za sve zemlje u kojima smo mi Amerikanci, u nepriličnim šortsevima i sandalama, nekada bili tolerisani, a koje se sada ne usuđujemo da posetimo. Izvinite što nikada nećete videti ruševine Vavilona ni Veliku džamiju u Samari u Iraku (osim ako se prijavite u vojsku).
Po povratku u Ameriku, moja ćerka je pozvala sa aerodroma i najavila da će stići kući za jedan sat. Nisam joj pomenuo svoju brigu da će je možda pretresati ili da će joj konfiskovati telefon zato što je putovala na Bliski istok. Službenik odeljenja za imigraciju zaista ju je upitao šta je bila svrha njene posete, što njegove egipatske kolege nisu učinile.
Želim da se izvinim svojoj kćerki i zato što u novom svetu nadzora neće znati šta je privatnost. Želim da je zamolim za oproštaj zato što smo olako dozvolili da se to dogodi, za sve među nama koji tvrde da nemaju šta da kriju, pa što bi onda brinuli. Želim da joj kažem da mi je žao što ona sada strahuje od policije, zbog sebe i svojih obojenih prijatelja. Želim da joj kažem da mi je teško zato što će biti izložena primeni zakona po merilima ugrožene nacionalne bezbednosti, koja je do te mere militarizovana da nas sve vidi kao potencijalne neprijatelje kojima treba ukinuti osnovna ljudska prava.
Želim da joj se izvinim zato što se demonstrantima određuje i smanjuje „zona slobodnog govora“. Nadam se da će Osnivači naše nacije ustati iz groba i u opravdanom besu se obrušiti na policiju koja to čini i novinare koji to podržavaju.
Kada sam je ispraćao na koledž, želeo sam da joj kažem koliko mi je žao što smo upropastili njen svet; ne samo što nismo pobedili teroriste kao što je njen deda pobedio naciste, već smo svojim postupcima udahnuli njihovoj ideji novi život i obezbedili im bezbroj novih regruta. Al Kaida nam je 11. septembra postavila zamku i mi smo u nju upali. Zatvor koji su američki okupatori osnovali u logoru Buka u Iraku postao je fabrika za proizvodnju džihadista, kao i sobe za mučenje u Abu Graibu i Gvantanamu.
Moja ćerka nije naivna osoba. Kao i njeni školski drugovi svesna je mnogih stvari, ali nema tačku poređenja. Kako da riba ugleda vodu oko sebe? A njenoj deci će to biti još teže. Otkad je odrasla, njen život je obeležen stalnim ratom, toliko da je za nju „poraziti teroriste“ obična fraza na koju koluta očima. Za njenu generaciju to je sasvim normalno, kao što ljudi koji su odrastali u vreme Depresije i danas, posle više decenija blagostanja, skladište u podrumima upotrebljene aluminijumske folije i papirne kese.
Iskreno mi je žao što se njena generacija s tim nosi tako što osciluje između cinizma i prihvatanja. U izvesnom smislu upravo je prihvatanje nove relanosti omogućilo mnogima, pa i starijim ljudima (koji bi morali znati), da prihvate invaziju Iraka kao razuman odgovor na napad na Ameriku koji je izvela grupa Saudijaca finansiranih saudijskim „dobrotvornim“ donacijama. Danas je fraza da „to nije bio pravi zločin“ postala slogan svake kampanje u kojoj se nekažnjeno vrše zločini. To je svet koji je na putu da prihvati da je 2 + 2 zaista 5 – ako nam tako kažu naši lideri. Dopuštamo im da nam kažu da hiljade američkih vojnika koji su sada stacionirani u Iraku u stvari nisu „aktivna vojska na terenu“. Kažu nam da su napadi dronovima hirurške operacije koje čarobnim projektilima ubijaju samo rđave momke i nikad namerno ne pogađaju civile, bolnice, decu ili svadbe.
Ako iko treba da pospremi taj nered, želim da kažem svojoj kćerki, to si ti. I želim da dodam, moraćeš da radiš bolje od mene – ako zaista želiš da se zahvališ za časove klizanja, svog psa i ono veče kada se nisam naljutio zato što si duže ostala sa dečkom. Odneo sam poslednje kartonske kutije niz stepenice i uzdržavao se da ne zaplačem. Zagrlio sam svoje dete i imao osećaj da ne grlim samo pametnu, ponosnu mladu ženu od dvadeset i nešto godina uplašenu od kraja studija, već i učenicu osnovne škole koja odlazi na spavanje onoga dana koji će ostati upamćen kao 11. septembar.
Posle njenog odlaska kuća je bila prazna i tiha. Napolju je žutelo lišće. Posle ručka smo jeli pozne slatke jagode. Nedostajaće mi ovo leto. Znam da nisam prvi roditelj koji je ispratio svoje dete, ali plašim se sveta u koji odlazi, a to je Amerika puna neosnovanih strahova.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net
