Marx je jednom rekao da su finansijske krize memento mori (seti se smrti) kapitalizma – iskustvo bliskog susreta sa smrću koji elitu podseća da je trajanje čitavog sistema vremenski ograničeno. Na sličan način, svaki novi ciklus krize evra je memento mori evropskog projekta.
Okupirani trgovi, Sintagma u Atini i Puerto del Sol u Madridu, postali su prva linija fronta u ratu protiv globalnog finansijskog sistema 2011. godine. Grčka kriza 2015. nas je podsetila ne samo na to da je evro smrtan, nego i da su obećanja njegove politički izvesne budućnosti samo prazne reči.
Sada je na redu Italija. Posle izbora i pobede sa 33 odsto osvojenih glasova, populistički Pokret pet zvezdica (M5S) je prošle sedmice pokušao da oformi koalicionu vladu sa Severnom ligom (LN). U prvom komentaru na ove izbore sam napisao da bi sprovođenje programa ove koalicione vlade dovelo do bankrota italijanskog trezora i sukoba sa liderima evrozone i Komisijom EU.
Nije prošlo ni sedam dana, a sukob je već počeo. Italijanski predsednik Sergio Mattarella je sprečio formiranje nove vlade blokirajući imenovanje Paola Savona, poznatog evroskeptika, za ministra finansija. Onda je za premijera u prelaznom periodu postavljen Carlo Cottarelli, zvaničnik MMF-a, da predvodi još jednu tehnokratsku vladu. Luigi Di Maio, lider M5S, zahtevao je opoziv predsednika i najavio demonstracije. Vrednost italijanskih deonica je pala, a prinosi od državnih obveznica su porasli.
Ali, kao i obično, memento mori nije smrt sama – već najava, signal da je smrt moguća. Da bismo shvatili šta će se dalje događati, šta bi italijanska levica trebalo da učini i kako bi evropska levica trebalo da reaguje, moramo ispitati dve pukotine u sadašnjem sistemu: defektnu ekonomiju evrozone i defektnu politiku EU27.
Prvo, ekonomija. U trenutku kada je Grčka konačno zapretila odustajanjem od dalje otplate kredita, njena dugovanja su većim delom već bila u rukama evropskih država i Evropske centralne banke, budući da su u skladu sa uslovima za pružanje finansijske pomoći u periodu od 2010. do 2013. obaveze prenete sa komercijalnog bankarskog sektora na države, što je trebalo da Evropu zaštiti od šoka potencijalnog „grexita“.
Ali Italija je nešto drugo. Italijanski dug od 2.302 milijarde evra dostigao je 130 odsto BDP-a. Ako bi Italija odbila da otplati samo deo svog duga to bi moglo da sruši čitav evropski bankarski sistem. Ipak, prve žrtve bile bi štediše u Italiji. Oko dve trećine italijanskog duga locirano je u Italiji: oko 450 milijardi evra prema penzionim fondovima, 350 milijardi prema bankama i 350 milijardi prema centralnoj banci.
Ako Italija odustane od evra, bude izbačena iz evrozone ili kupci odbiju da ulažu u njene obveznice – što su sve putevi koji vode u finansijsku propast – italijanska srednja klasa će biti zbrisana. Njeni penzioni fondovi biće teško pogođeni, a ušteđevine će nestati. Italijanski trezor bi tako praktično nacionalizovao 350 milijardi evra koje je pozajmio od sopstvene centralne banke, što bi dovelo do sunovrata vrednosti nove lire.
Zato, čak i ako mislite da je evro loše rešenje za Italiju – kao ja – i da pravila štednje u evrozoni sputavaju rast u Italiji, izlazak iz evra na pomenuti način je loša ideja. Tačka. Naravno, to nije garancija da događaji neće poći baš tim tokom, iz razloga kojima ću se vratiti u nastavku.
Ipak, predlog M5S za uvođenje paralelne „fiskalne valute“ – poznate kao miniBOT – zavređuje našu pažnju. Italijanska centralna banka je dala mišljenje da je to protivzakonito prema propisima evrozone, ali neko bi mogao da odgovori da isto važi i za kvantitativno popuštanje. Ideja o stvaranju paralelnog tržišta za državni dug uključuje dva elementa: a) smanjivanje duga i b) slanje političkoekonomskog signala evrozoni da su države sposobne da razviju odbrambene mehanizme kada se suoče sa merama prinude koje su srušile grčku demokratiju 2015.
Druga pukotina je politička. Koristeći problem evra kao povod da blokira formiranje populističke vlade, uz podršku Angele Merkel i svih ostalih dežurnih krivaca – uključujući i sasvim nevažnog laburističkog poslanika Chirsa Lesliea – italijanski predsednik je jednu lokalnu krizu pretvorio u opšti rat za suverenitet u granicama EU. Matteo Salvini, lider LN i sve važniji član koalicije, zatražio je opoziv predsednika i nove izbore, što je najverovatniji ishod.
Mattarellinim gestom je dramatizovan suštinski problem evrozone: raspodela moći u zoni je neravnomerna. Budući da teorijski nije moguće napustiti evro, a da to ne sruši čitav bankarski sistem, predsednik može tvrditi da je vlada čiji postupci mogu dovesti do napuštanja evrozone pretnja za nacionalnu bezbednost i da se zato mora sprečiti njeno formiranje. Umesto zajedničkog suvereniteta impliciranog valutnom unijom dobili smo suverenitet solventnih (Nemačka, Holandija) na račun potencijalno nesolventnih država.
Na sledećim italijanskim izborima, bilo da M5S i LN nastupe na jedinstvenoj listi ili ne, to će se postaviti kao pitanje o legitimitetu i suverenitetu. Pošto ni jedni ni drugi u kampanji nisu pominjali napuštanje evra, možemo pretpostaviti da ni ovoga puta neće biti drugačije. Verovatno će pobediti sa još većim brojem glasova i ponovo pokušati da oforme vladu koja traži preispitivanje pravila o štednji iz Mastrihta i izmene Lisabonskog sporazuma.
Ali ovog puta će ujedinjena moć evropskog centrizma biti fokusirana na pokušaj uticaja na ishod izbora: zamislite spoj britanskog referenduma o izlasku iz EU, grčke krize i katalonskog separatizma.
Šta treba da čini italijanska levica? Kao što sam već rekao, podrška – makar i samo implicitna – antidemokratskom korišćenju predsedničkih ovlašćenja ili pridruživanje Angeli Merkel i Komisiji u pokušajima da se destabilizuje ili blokira izabrana populistička/radikalno-desničarska koalicija bili bi fatalni. Ako na narednim izborima pobede lako kao na prethodnima, onda je jedino rešenje da ih pustimo da urade ono što su zamislili i propadnu, dok u međuvremenu razvijamo novi program levice.
Velika verovatnoća raspisivanja novih izbora trebalo bi da navede italijansku levicu da se uozbilji. Rasisti iz LN i konzervativci iz Berlusconijeve stranke Napred Italija zajedno imaju podršku od približno 36 odsto, dok amorfniji i ponekad levo orijentisan pokret M5S ima 31 odsto. Socijaldemokrati iz Demokratske partije imaju 19 odsto, ogranak Slobodni i jednaki nešto manje od 3 odsto, a radikalno levičarska Moć narodu još manje od toga.
Jedina šansa levice jeste, prvo, da mentalno raskine lance fiskalnih pravila evrozone i neoliberalnih stega iz Lisabonskog ugovora. Ona treba da prihvati saznanje da je evrozona postala sredstvo suzbijanja rasta u južnoj Evropi u korist Nemačke. To treba i javno da kaže, jer je to istina. Odbijajući da to objavi, taj moćni argument je prepustila gomili rasista i galamdžija.
Drugo, levičari treba da nastupe kao populisti veći od onih u M5S: u razgovorima sa italijanskim levičarima primetio sam odbijanje da shvate zašto njihove pristalice menjaju stranu i prilaze pokretu M5S. Neki od zahteva ovog pokreta su prepisani iz programa levice: univerzalni osnovni dohodak, ograničavanje na dva mandata u parlamentu, antikorupcijske inicijative i tako dalje. Unutar Demokratske partije raširen je stav koji nalazimo kod laburističkih funkcionera na severu Engleske – podrazumevano pravo da se vlada i bliskost sa moćnim institucijama. Zato se predstavnici M5S olako otpisuju kao prikriveni desničari i niko čak i ne pokušava da populizam podeli duž klasnih linija razdvajanja.
Obračun između vlade LN/M5S i italijanske i evropske upravljačke mašinerije daje levici priliku da izađe sa predlogom korenitih i hitnih reformi – evrozone i italijanske države.
Zagovaranje izlaska Italije iz evrozone, imajući u vidu strukturu italijanskog duga, ravno je ekonomskom samoubistvu. Umesto toga, levica u Italiji treba da izloži plan reforme upravljanja u EU i da promenom pravila omogući rast na periferiji zajednice. Francuski predsednik Macron je već izneo ublaženu verziju tog predloga, a u opticaju su i brojni predlozi levice za podelu Evrope na dva koloseka – čemu se po običaju protive neizabrani članovi Komisije i nemačka vlada.
U tome bi italijanska levica mogla imati moćne saveznike, ako ih želi, među ugroženim socijaldemokratskim, zelenim, radikalno levim i levim nacionalističkim partijama Evrope.
Nije teško pobrojati elemente jednog panevropskog levičarskog programa. To su:
– Revizija pravila iz Mastrihta, kojom će se državama dozvoliti da prekrše pravilo o ciljnom deficitu od 3 odsto da bi investirale u infrastrukturu.
– Proširivanje mera kvantitativnog popuštanja koje sprovodi Evropska centralna banka tako da se ubrza rast na periferiji i podstaknu Nemačka i druge zemlje severne Evrope da pozajmljuju i troše, umesto što održavaju panevropsku stagnaciju.
– Novi sporazum umesto Lisabonskog, koji će na pozitivan način promovisati državne intervencije, pružanje pomoći i vlasništvo nad ključnim industrijama u cilju dostizanja modela koji dozvoljava visoke plate i beneficije širom Evrope.
– Snažna inicijativa za suzbijanje ofšor sektora u finansijama, čime bi se milijarde evra preusmerile iz poreskih utočišta u realnu ekonomiju Evrope.
– Panevropska politika na tržištu rada koja će privlačiti visokokvalifikovanu radnu snagu, rasporediti migrante i odbiti niskokvalifikovanu ekonomsku migraciju. Da bude jasno, to podrazumeva kontrolu ulaska na granicama Evrope i ujednačavanje minimalnih dohodaka i socijalnih beneficija širom EU27.
Ko se tome protivi? Desni centar svakako, ali i nova desnica istočne Evrope. Nažalost, i socijademokrati i neke zelene partije za sada se prepuštaju zadovoljstvima ekonomije slobodnog tržišta.
Naravno, ne bi sve zemlje pristale na Evropu koja se uspostavlja gornjim programom od pet tačaka. Ali to neće biti tragedija ako se novim sporazumom uspostavi Evropa na dva koloseka, u kojoj će se poludemokratije i otvoreni ksenofobi istočne Evrope potisnuti na drugi kolosek.
Ipak, verujem da je moguće pridobiti austrijske i francuske socijaldemokrate za takav plan, pa i Corbynove laburiste i grčku Sirizu, koja se sada više ponaša kao socijaldemokratska nego kao radikalno levičarska partija. Takođe, najveći deo Evropske ujedinjene levice-Nordijske zelene levice (GUE-NGL – radikalna levičarska grupa u Evropskom parlamentu) mogao bi da prihvati ovaj program, a zelene stranke su spremne da se probude na znak revolta protiv zatečenog stanja.
I ranije sam na ovim stranicama predlagao da Partija evropskih socijalista, GUE-NGL i druge zainteresovane strane treba da odaberu zajedničkog Spitzenkandidata za evropske parlamentarne izbore 2019. Ali italijanska kriza, ako počne na jesen 2018, dovešće nas do prelomne tačke i pre toga.
Ako italijanski socijaldemokrati a) ne pocepaju Lisabonski sporazum u svojim glavama i b) ne pokušaju da oforme panevropski front za reviziju sporazuma iz Lisabona i Mastrihta, čeka ih političko izumiranje.
Šta ova kriza znači za proces brexita? Direktno, vrlo malo – osim što uvećava izglede Borisa Johnsona da zavadi članice EU27 pre marta 2019. Ali ako Cottarelli ostane premijer, to je malo verovatno.
Ipak, indirektno, kriza će uliti novu snagu argumentima koje smo zastupali sa pozicija levice.
Prvo, mentalna povezanost britanskog centrizma sa EU projektom bila je neosnovana; traženje novog odnosa sa EU i evrozonom oduvek je bilo prava stvar za britanske socijaldemokrate. Tabor koji je tražio ostanak moraće da se pozabavi tim pitanjem kada preraste u tabor onih koji traže povratak.
Drugo, potrebno nam je prestrojavanje levice u čitavoj Evropi kojim će se ujediniti energija i ideje pokreta kao što su Podemos, portugalski Levi blok i levi nacionalisti kao što je Šin Fejn, sa energijom i idejama socijademokrata koji žele da reformišu EU i uvedu novi model visokog rasta i visokog standarda – na primer, Christian Kern u Austriji, Jeremy Corbyn u Britaniji i Benoit Hamon u Francuskoj.
Dugo smo se načelno zalagali za takav projekat, a sada je vreme da nešto preduzmemo. Pre jeseni, lideri svih levih socijaldemokratskih, zelenih, socijalističkih ili levih nacionalističkih partija u Evropi treba da organizuju veliki skup na kome će usvojiti novu, levu alternativu za naš kontinent. U inat Salviniju i njegovim rasistima okupljanje treba da se organizuje u Milanu. La Skala prima 2.000 ljudi i ima odličnu akustiku za zajedničku pesmu, bilo da je to „Internacionala“ ili „Oda radosti“.
Paul Mason
New Statesman
Preveo ĐorđeTomić
Preuzeto sa Peščanika
