Predsedik italijanske vlade Đuzepe Konte u svom obraćanju Senatu 20. avgusta u 15 sati i 46 minuta izjavio je: “Ovoga časa vlada prestaje da postoji…” i time okončao prvi deo poltičke krize koju je, kako je otvoreno rekao, izazvao potpredsednik vlade i ministar unutrašnjih poslova, Mateo Salvini “iz ličnih i partijskih razloga”. Teško da postoji još neki slučaj u svetu da ostavku predsednika vlade traži onaj ko ga je postavio. Dosadašnja vlada ipak je uspela da prevali prosek trajanja italijanskih vlada posle Drugog svetskog rata od 1 godine, 1 mesec i 10 dana, istrajavši 10 dana više, uprkos neprekidnim konfliktima unutar vladajuće koalicije. Tako je koalicija koja je obećavala da će garantovano vladati 5 godina, završila naglo. Tu koaliciju su činili Pokret pet zvezdica (Movimento Cinque Stelle – M5S), s jedne strane, i Lega Forza Italia i Fratelli d’Italia (uz burne međusobne nesloge), sa druge strane. Iako su ovi drugi sebe smatrali ujedinjenom desnicom, niti su oni to, niti im je partner levica. Svi su jednostavno pomodni konglomerati lovaca na vlast i privilegije.
Premijer Konte, koga su najčešće smatrali “fikusom” spremnim da izigrava pred svetom mir u kući nije izdržao pritiske ksenofobne Lege, odnosno njenog vođe Salvinija, besnog što Predsednik ne ispunjava sve njegove radikalne zahteve, te je zato podneo zahtev da mu se izglasa nepovrenje u Parlamentu. Da bi to sprečio, Konte je sam podneo ostavku. Bilo je i ostalo nejasno kako je jedan uspešan pravnik sa akademskom karijerom na univerzitetima Sorbona, Malta i Kembridž uopšte pristao da predsedava vladom sazdanom od dveju najekstremnijih populističko-suverenističkih partija Evrope. Kao da je hteo da spere tu svoju lošu političku reputaciju u poslednjem činu drame u kojoj je na početku igrao sporednu ulogu, a onda stao za mikrofon i svom baroknom lepotom italijanskog jezika pokazao da ima dostojanstva i civilizovane, ali odlučne poglede na politiku, toleranciju i odgovornost.
Tako je “fikus”, kome je prekipelo da trpi nadmenog prostaka Salvinija, eksplodirao: uljudnim tonom, ali teškim rečima, optužio za podrivanje rada vlade, neodgovorno ponašanje, oportunizam, odsustvo hrabrosti, nelealnost, odsustvo institucionalne kulture, autoritarizam, zloupotrebu religije… Spisak bi mogao biti i duži da Konte nije uglađen gospodin. Ljubljansko “Delo” je s pravom Salvinija karikiralo kao divljaka. On uprkos sudskim odlukama o obaveznom pomaganju ljudima u nevolji na moru, drži i dalje brodove pune imigranata na sidrištima isped italijanskih luka da se kuvaju na vrućini iznureni i bolesni. Patnje drugih donose publicitet, a u isto vreme brojni imigranti ulaze kopnom, što je medijski manje važno. No i to će on blokirati, jer je već naišao na razumevanje u Sloveniji, čiji je predsednik kritikovao nehumanu italijansku migrantsku politiku, dok njegova vlada istovremeno kupuje u Srbiji 40 km žilet žice i 3,8 km “fiksne ograde” da bi dodavši je sadašnjim 179 km prepreka sprečila ulazak migranata iz susedne Hrvatske, inače podjednako članice EU. Vrednost tog poduhvata kolika god da je uvek je manja od sramote koju civilizovana Slovenija sebi razmazuje po obrazu.
Jedini ko se u vladi Italije nedvosmisleno suprotstavio ksenofobiji jeste ministarka odbrane, Elizabeta Trenta, odbivši da potpiše Dekrete o sigurnosti (s pravom da se ubije lopov u kući ili radnji) i zabrani ulazak u teritorijalne vode Italije (TAR – administrativni postupak kojim se izbegava sudski). Objasnila je: “Politika blokiranih luka, zidova od bodljikave žice i suspendovanja suda ne funkcioniše – potrebno je više Evrope i humanizma”. Pritom je slala vojne brodove da spasavaju brodolomce. Nehumane zahteve postavlja Mateo Salvini, potpredsednik vlade, ministar unutrašnih poslova, vođa Lege i siledžija koji otima političke pozicije, sejući pretnje, strah i sukobe. Kukavice obožavaju “jake ličnosti”. Kao Musolini 1922. i Salvini je sada zatražio “od naroda” da mu da svu vlast (pieni poteri). Niko do sada nije imao snage da stane na put njegovoj osionosti.
U vreme izbora za evropski parlament izgledalo je da će se nametnuti kao vođa svih evropskih ksenofobnih i suverenističkih tendencija, ali mu nije uspelo, jer su i drugi, počev od Marin Le Pen iz Francuske, priželjkivali to isto. Uživa da se slika (verovatno je svetski prvak u selfovima sa svojim pristalicama), kopira poze Savonarole, teži da izgleda kao bič Božiji, kao isterivač đavola koji spasava hrišćanstvo od najezde inovernika. Visoko desnicom drži krunicu (brojanice) sa krstom i pokušava time uveriti sledbenike da mu je Bog sponzor. Racionalni papa Fracisko očajava više zbog njegovog divljačkog nasilnog odnosa prema imigrantima. Kardinal Spadaro, direktor jezuitske revije “Katolička civilizacija”, opominje da je u pitanju zloupotreba krsta u čisto političke svrhe. Ipak se našao jedan lokalni pop koji je stao na Salvinijevu stranu, ubeđujući sebe i druge da je Mesija konačno stigao (posle se izvinjavao).
Ovoliko prostora posvećenog Salviniju opravdavam uverenjem da je on prototip primitivnih, beskrupuloznih silnika koji haraju svetskim političkim prostorom u nameri da prekrajaju svet po svojim merilima, rušeći sve tekovine civilizacije. Počev od toga što je naručio da mu se donese kafa da je pije dok sedi uz premijera koji se obraća Parlamentu i njemu, do teatralnog napuštanja vladinih sedišta da bi premijeru odgvorio iz poslaničkih klupa njegove partije sve je režirano tvrdo, nasilno i sa namerom da uvredi neistomišljenike. Potpuno besmisleno je zvučalo njegovo: “Mi se ne bojimo i istrajaćemo do kraja”. Pokušaj je to da se postane žrtva.
Interesantan je mehanizam njegovih optužbi pošto je premijeru rekao da bi ponovo uradio sve ono što je uradio, krenuo je na svoje političke protivnike među kojima instiktivno oseća da su najopasniji oni iz Demokratske partije (PD). Počinje na isti način koji mafija koristi da diskredituje svoje protivnike – malo istine na koju se nadogradi prijemčiva laž što uništava, ili protivnika bar svodi na isto đubre kao što je napadač. Salvini demokrate – PD ne naziva imenom partije nego “Renci”, dakle imenom bivšeg sekretara koji više nema nikakvu konkretnu funkciju u partiji, samo je njen parlamentarac. Zatim nastavlja tvrdeći da njegovi dojučerašnji kolalicioni partneri M5S odavno šuruju sa “Rencijem” protiv njega a “Rencijev otac je osuđivani kriminalac”. Istina je da su sledeći anonimnu dostavu, u vreme kada je Renci sin bio premijer, dva suda otvorila istragu protiv Rencijevog oca, ali odbacili dostave ne nalazeći osnova za tužbu. Međutim, glavni Salvinijev koalicioni partner Berluskoni osuđen je na 4 godine i odslužio kaznu (za lažni bilans i korupcija), ali Saliniju to ne smeta. Zatim vređa Elenu Boski, poslanicu PD nazivajući je – mumijom, na šta mu ona odgovara vedrom slikom sa plaže u buketu podjednako lepih prijateljica uz potpis: “Pozdrav iz sarkofaga”. Njoj dodaje da joj je otac opljačkao Etrursku banku. Činjenica je da je njen otac Pjerluiđi bio potpredsednik te banke, ali ju je napustio pre bankrotstva, pa je od suda samo saslušan u svojstvu svedoka. I još jedna kontradikcija: Salvinijev tast Denis Verdin, ekonomista, političar i bankar osuđen je prvi put na 1 godinu i 3 meseca zbog protivzakonitog posredovanja, drugi put na 6 godina i 10 meseci zbog nezakonitog poslovanja banke (Credito Cooperativo) čiji je direktor bio i treći put na 5 i po godina zbog insceniranog bankrotstva svoje građevinske firme. To Salviniju ne bode oči – on je bezočan.
U trenutu kad je shvatio da se preigrao Salvini je izašao iz sale Senata i državnoj agenciji Ansa izdiktirao tekst kojim povlači zahtev za opoziv predsednika vlade. Svugde bi to bio prvorazredni skandal, ali je u Italiji primljen prilično hladno i samo posvedočilo valjanost nemačkog termina za siledžije – halbstarke (polisnašni). Premijer Konte mu je na to odgovorio da je pokazao kako nema hrabrosti da preuzme odgovornost za svoje postupke i završio: Ako ti nemaš hrabrosti, hrabrost ću ti pokazati ja – odlazim kod predsednika Matarele. I zaista je iz tih stopa otišao kod predsednika države, podneo ostavku koja je usvojema.
Vodeći partner u bivšoj i budućoj vlasti je Pokret pet zvezdica – M5S čiji je vođa Luiđi Di Maio, dosadašnji potpresednik vlade i ministar za rad. Pokret je sazdan od predstavnika mlade sajber generacije i podnosi svoje zahteve ne vodeći računa o ekonomskim mogućnostima. Kad su M5S iznuđivali uvođenje garantovanog dohotka za nezaposlene, Di Maio je rekao: “Ako Tria (ministar ekonomije) nije u stanju da nađe finansijsko pokriće za taj poduhvat, onda nije pravi minisar i treba da ode”. Njihova opsesija je bila da spreče gradnju panevropskog koridora 5 od Barselone do Kijeva u delu preko italijanske teritorije. Blokirali su radove na tom i još 23 druga mega prijekta u ukupnoj vrednosti od 36 milijardi evra, sa tipičnim NIMBY (Not in my backyard – Ne u mom dvorištu) razlogom karakterističnim za ambijentalističke fundamentaliste. Kad je pak EU podigla svoj ulog na 55 odsto vrednosti projekta, a budući da su i žestoko napadani što koče razvoj, rešili su da problem prebace na glasanje u Parlament i dakako radovi su nastavljeni, a oni ostali kao “dosledni”, jer su jedini glasali za obustavu radova.
Počinje drugi deo krize. Pre nego što se raspišu novi izbori valja, prema zakonu, pokušati da se stvori neka druga većina koja će obezbediti formiranje vlade i normalno funkcionisanje države – što pre. Jedinu preostalu varijantu čini koalicija M5S i PD koje bi teoretski same mogle da obezbede većinu, ali… Kad god bi se politička situacija tako zakuvala da bi vlast sama pala u ruke levici, u njoj bi došlo do unutrašnih prepirki uz nebrojeno mnogo aktera. Jedini političar levice koji je do mesta premijera prošao na izborima bio je Romano Prodi. Ostalo je sve dobijeno neslogom protivnika.
Postoje bar četiri ličnosti u PD (Demokratska partija/Partito democratico) najverovatnijeg novog partnera, koje u zbivanjima vide mogućnost sopstvene afirmacije: bivši premijer Đentiloni, bivši sekretar Franćeskini, bivši premijer Leta, bivši vođa levice Prodi i još pregršt “sitne buranije” kako bi rekao Milan Panić. Sve sami bivši koji drže partiju u mat poziciji sve do njenog definitivnog sloma, ukoliko sadašnji sekretar Zingareti hitno ne uvede u igru nove i mlađe kadrove. Ne verujem više u nove samo zato što su mladi, jer su M5S pokazali da su mladi takođe lako kvarljiva roba. Cinična je činjenica da će bar dok se ne uglave na unosnim pozicijma morati da vode više računa o potrebama građana i EU. PD sve brže postaje politički fosil kao što Berluskonijeva Forza Italia već jeste. Pri prvom kontaktu sekretara M5S i PD, Di Maio je upitao sekretara Zingaretija može li obezbediti da svi njegovi poslanici glasaju kako se dogovore? Odgovor je bio pošten i kratak: Ne! Dakle, moraće da se traže saveznici među šusljivim minornim partijama koje su najvećim delom nastale otcepljivanjem njihovih lidera od PD. Najnovija vest glasi da je sekretar demokratske partije počeo razgovore, ali ne sa sekretarom M5S, nego sa sajber guruom Kazaleđom, većinskim vlasnikom partije Pokret 5 zvezdica (M5S), koja je kao privatno preduzeće registrovana u privrednoj komori! Tim ludilom su i nas nadmašili.
Kako god da dođe do proceduralnog raspleta, Italija je postala talac minornih političkih ličnosti ogromnih ambicija – kao u našoj zemlji. Iz nje sposobni ljudi beže – kao iz naše zemlje. Sve više građana živi u apsolutnom siromaštvu (5 miliona!) – kao u našoj zemlji. Prognoze rasta BDP uoči pada vlade u Italiji svedene su na nulu, dok javni dug raste brzinom od 100 evra svake sekunde, mesečno za 21,5 milijardi i iznosi trenutno 2.394 milijarde evra, što je 38.608 evra po stanovniku uključiv i novorođenčad. Zemlja propada i male su nade da će se izvući – kao i naša zemlja. Udruženje industrijalaca koje neprekidno traži beneficije, a poslove i profite iznosi van zemlje – prognozira skoru recesiju.
Nije prvi put da citiram Henrika Sjenkijevića kako “svaki čovek ima dve domovine, jedna je ona u kojoj je rođen, a druga je Italija”. Ozbiljno sam ga shvatio, pa se valjada primeti da patim zbog sudbine obeju.
