Nije da nas se tiče, daleko je Venecuela, a teško nas more i naše ovdašnje brige. Pored toga, pretnja Venecueli intervencijom Sjedinjenih Država bolno podseća na intervenciju NATO-a protiv Srbije. Istorija koja je dovela do bombardovanja od 24. marta 1999. ovde bi rado da se zaboravi. Pamte se samo rušenja i žrtve iz naredna tri meseca. Ako stvari u Venecueli krenu po (još većem) zlu, jasno je kuda će ići linija identifikacije – narod Venecuele, kao i narod Srbije, kao uostalom i narodi na Bliskom istoku, biće žrtva pogrešne odluke jednog lošeg predsednika Sjedinjenih Država, koji je iz teške političke situacije u svojoj zemlji pokušao da se izvadi započinjući rat više ili manje daleko od njenih granica. Tako će u senci ostati jedna druga validna analogija između ovih naroda – svi oni traže odgovor na pitanje: kako se sa vlasti skida diktator? To pitanje stoji danas nad žiteljima Venecuele, kao i nad žiteljima Srbije, onima iz devedesetih i ovima danas.
Pitanje o svrgavanju diktatora skriva se pod koprenom suverenosti nacionalne države. Povodom intervencije NATO-a protiv Srbije (ondašnje Jugoslavije) i učešća Nemačke u njoj, Jürgen Habermas je za Die Zeit od 30. aprila 1999, dakle praktično odmah napisao jedan kratak, ali vredan tekst. Svestan svih manjkavosti i rizika intervencije, on je tu konkretnu intervenciju branio kao presedan koji bi trebalo da od klasičnog međunarodnog prava vodi ka uspostavljanju kosmopolitskog prava društva građana sveta. Izneo je Habermas tada niz dobrih razloga za i protiv intervencije i do kraja oslabio i uslovio svoj glas za. Što se Venecuele i Srbije tiče, nama bi mogli biti najzanimljiviji njegovi komentari o suverenosti i proceni uspešnosti i opravdanosti jedne intervencije.
Pretnju intervencijom, kaže Habermas, ne treba shvatiti kao „stavljanje brnjice“ pravila međunarodne zajednice „zdravim i jakim nacionalnim državama“. Naprotiv „erozija državnog autoriteta“ posledica je „građanskih ratova i etničkih sukoba u državama koje se raspadaju ili ih na okupu drži samo autoritarna vlast“. Takve države, misli Habermas, izazivaju intervencije. Ali, to nije dovoljno da bi se opravdala intervencija. O njenoj ispravnosti i uspešnosti mora se suditi i na osnovu njenih posledica. Habermas će se usuditi i da predvidi šta može uticati na negativan sud o intervenciji NATO-a iz 1999, eksplicitno pošavši od toga da su se na Kosovu sudarila dva agresivna, ekspanzivna nacionalizma („velikoalbanski nacionalizam […] nije nimalo bolji od velikosrpskog“): „Ali, tek bi podela Kosova predstavljala upravo onu secesiju koju niko ne želi. Osim toga, uspostavljanje protektorata zahtevalo bi promenu strategije – rat na kopnu i prisustvo mirotvornih vojnih snaga u trajanju od više desetina godina. Ako bi došlo do ovih neplaniranih posledica, pitanje legitimnosti ovog poduhvata retrospektivno bi se moralo postaviti sasvim drugačije“. I na njega bi odgovor morao biti negativan.
Sve čega se Habermas onda pribojavao i dalje visi kao pretnja nad još otvorenim kosovskim pitanjem. Što intervenciju iz ugla naknadne, Habermasove, pameti čini promašenom. Ali, teško je odustati od njegovog sna o kosmopolitskom pravu društva građana sveta, pravu dakle koje bi neke buduće intervencije činilo i legalnim, a ne samo legitimnim. Kada o tome sanja, zajedno sa recimo Karlom Jaspersom, Habermas je ukotvljen u svoj, specifično nemački kontekst. Reč je o svojevrsnoj istorijskoj traumi na kolektivnom identitetu žitelja Nemačke. Tu traumu eksplicirao je posle rata Jaspers: bilo bi bolje, pisao je on,2 da su zapadne trupe ušle u Nemačku već u maju 1933, umesto što su razorile zemlju pošto su joj prvo dopustile da počini gnusne zločine nesagledivih razmera. U Habermasovoj viziji, kosmopolitsko pravo društva građana sveta imalo bi da odigra upravo jednu takvu preventivnu ulogu.
Ali, pošto to pravo još nemamo, šta uraditi sa Venecuelom? Stajati po strani i nadati se najboljem? I najoštriji protivnici intervencije slažu se da Nicolás Maduro nije Hugo Chavez. Zameraju Maduru zbog pogrešnih ekonomskih mera, korupcije i prisvajanja, to jest grabljenja moći mimo prava i institucija. (Zvuči poznato, je l da?) S druge strane, imamo Sjedinjene Države za koje se danas može reći praktično bilo šta, izuzev da se pridržavaju nekog prava ili da u bilo čemu postupaju moralno. Ako iz ugla ispravnosti treba tražiti najmanje poželjnog intervencionistu, onda su Sjedinjene Države nesumnjivo na čelu takve liste. Lako je to pokazati i tako što ćemo se opet nakratko vratiti Habermasu. On preferira kosmopolitsko pravo iz tri razloga. Prvo, ono pretenduje na opšte važenje i ne može se primenjivati selektivno. Drugo, pravo je manje podložno svojevoljnim tumačenjima od moralnih načela. Treće, pravo sputava partikularne, sebične interese koji se mogu kriti iza proklamovanih moralnih načela. Sjedinjene Države padaju na sva tri ova ispita.
U obrazloženju za moguću intervenciju, američka administracija eksplicitno navodi da se u takozvanom svom dvorištu rukovodi načelima drugačijim od onih koje primenjuje na ostatak sveta (tako se objašnjava transformacija Trumpovog izolacionizma u otvoreni intervencionizam u „svom dvorištu“). O dvostrukim moralnim aršinima koje Sjedinjene Države pak primenjuju u svom susedstvu uverljivo je pisao recimo Noam Chomsky. Konačno, o sebičnim razlozima (uspostavljanje ekskluzivne kontrole nad svetskim izvorima nafte) za intervencije Sjedinjenih Država na Bliskom istoku argumentovano govori David Harvey,3 a ti argumenti očigledno važe i sada za situaciju u Venecueli. Ali, tu se stvar ipak ne završava.
Habermas nas ispravno usmerava kada razloge za intervenciju traži u eroziji država protiv kojih se interveniše. „Zdrave i jake“ države – što je kod Habermasa sinonim za ustavne demokratije – otporne su na pretnju intervencijom. Dok države koje na okupu drži samo autoritarna vlast kao da provociraju ili prizivaju intervenciju, reklo bi se da tvrdi on. Kada opoziciona javnost, recimo u Britaniji, poziva na uzdržanost prema Venecueli, ona nasuprot intervenciji nudi dalje razgovore između sukobljenih strana u zemlji. To je iz mnogo razloga razborit stav. Ali, dok oni pozivaju na uzdržanost i razgovore, negativni akteri deluju saglasno iako im se interesi oštro sukobljavaju: Maduro odbija da razgovara sa opozicijom i preti vojskom, što ide naruku želji Sjedinjenih Država da intervenišu. Stajati po strani i nadati se najboljem izgleda kao puštanje žitelja Venecuele niz vodu. (Posebna je priča što levičarski stav protiv intervencionizma upravo snaži desničarske politike čvrste ruke skrivene iza koncepcije suvereniteta i jakog kolektivnog identiteta.)
Srbija pak nije sasvim kao Venecuela (ima autokratu, ali nema naftu). Pa ipak bi situacija u Venecueli mogla biti poučna i za nas ovde. Ili ćemo početi da se dogovaramo, ili ćemo opet otvoriti prostor da drugi odlučuju o nama, kao što se to sada događa u Venecueli. Pa ipak, Venecuela nas očigledno ne zanima. Možda i zato, pomislio bi neko, što isti primer imamo i u svojoj nedavnoj prošlosti. I taj neko bi pogrešio. Venecuela nas ne zanima baš kao što uporno hoćemo da zaboravimo i svoju nedavnu istoriju. Zato se neprestano vrtimo u istom lošem krugu, provocirajući i pozivajući druge da se umešaju. A posle se žalimo do neba što su ti drugi (uključujući i proverbijalne Ruse) gledali isključivo svoje sebične interese.
