"Masovni beg predvodiće svi njegovi poltroni"
Izjavom da neće ispuniti zahteve građana čak i da ih se skupi pet miliona na ulicama, predsednik Aleksandar Vučić objavio je neku vrstu rata jedinoj grupi koja će ga u svakom slučaju poraziti, ovako ili onako, pre ili kasnije, na izborima ili van njih – nezadovoljnim, besnim, sluđenim i gladnim ljudima.
Ljudima kojima je jasno da nešto debelo nije u redu u zemlji sve dok je svake godine napušta i po nekoliko desetina hiljada stanovnika, a po nekim procenama, ta brojka je u 2018. bila i blizu 100 hiljada.
Tu činjenicu da ljudi glavom bez obzira beže iz Srbije, te da smo u toj kategoriji i dalje među svetskim rekorderima, ne mogu da sakriju ni hiljade naslovnih strana režimskih štampanih medija s kojih blješte Vučićevi zubi i ordenje.
Nema te fotografije Vladimira Putina u Beogradu koja će nahraniti gladne i nema tog Cecinog video snimka, na kom postrojava pripadnike policije u red za selfi, koji će odagnati kod besnih građana taj užasan osećaj beznađa zbog činjenice da toliki građani, mahom mladi, samo čekaju prvu priliku da s pasošem u rukama i minimalnim prtljagom krenu u život u kom će Srbija postojati još samo u pozivnim brojevima za viber call, ili kad članovima porodice koji su ostali treba poslati neku pomoć, najčešće novce.
Iako Vučić dobro zna da uveliko radi na stvaranju države koja će biti dobra samo beskarakternim tipovima koji će biti nosioci privilegija u baruštini od društva, on zna i da ne može baš sve besne i gladne da iseli iz zemlje. Ili, ako makar i misli da može, zna da bi to trajalo jako dugo. Toliko, da bi proces nadživeo i njega, a kalendar nikome od nas ne zaboravlja rok trajanja.
Zato bira da iz pozicije defanzivca, dakle onog koji se uvek brani, iscrpljuje protivnika na duge straze, u ovom slučaju besne, sluđene, nezadovoljne i gladne, deleći ih u tri kategorije – one koji će pre ili kasnije od muke nemoćni ipak pobeći preko granice, one koji će mu se od muke nemoćni ipak pridružiti i, na kraju, one koji će umorni od iscrpljivanja prihvatiti da žive u Srbiji, kojoj je on namenio sudbinu zemlje jeftine radne snage za beskrupulozne domaće ili strane tajkune i kapitaliste.
Prvi ga više neće interesovati, drugi će svoje idole videti u raznim vesićim ai krstićima, samo što njihove nagrade za prodaju karaktera i obraza ipak neće biti tako visoke, a trećima bi će cece ublažavati muke dok u hladnim halama savijaju kablove.
E, zbog svega toga, jedini izlaz za žrtve ovog suludog političkog manevrisanja koje se odvija na nivoima daleko višim od onih koje mogu da dosegnu, nalazi se u svakodnevnom i neumornom iskazivanju neslaganja sa Vučićevim planovima. Jednostavno, Vučić neće imati mehanizme da zaustavi građansko nezadovoljstvo miliona, niti da mu se odupre, kao što to nije mogao ni njegov duhovni otac Slobodan Milošević.
Njegov sistem i sve što je izgradio pašće iste sekunde kada on više ne bude mogao da se brani od besnih, nezadovoljnih, sluđenih i gladnih, zato što je on postao sistem i zato što su svi oko njega tu samo da budu tek tapete za zidove iza kojih on smišlja zakulisne političke manevre.
Uz njega, u padu neće ostati niko. Masovni beg predvodiće svi njegovi poltroni – od nepolitičke digitalne premijerke, do sitnih slugu i sluškinja po lokalnim kancelarijama i mesnim zajednicama, ali i vrhuške njegove Srpske napredne stranke koja tad više neće ni postojati.
