SPC kao kancer državne politike
Pošto se ovih dana vodi polemika o tome da li će i u kojoj meri Ana Brnabić, ako bude potvrđena kao premijerka Srbije, biti u mogućnosti da „bilo šta menja u Srbiji“, nije loše razmisliti o stvarnim političkim i društvenim koracima koje bi trebalo napraviti kako bi se to što želimo da neko nekad promeni – a to sigurno nisu Aleksandar Vučić i Ana Brnabić – zaista i moglo ostvariti, nekada u budućnosti. Ima toga mnogo, ali jedna stvar je toliko očigledna i vrišti za tim da bude jasno izgovorena, da nema smisla prećutkivati je – Srpskoj pravoslavnoj crkvi treba pokazati izlazna vrata iz srpske politike – zauvek, a jedini izuzetak su verska pitanja i okolnosti, gde je učešće SPC poželjno u jednakoj meri koliko i drugih crkava na teritoriji Srbije, dakle u vrlo specifičnim situacijama.
To svakako nisu ni pitanje odabira premijera, ni državne politike i dokle god se javni funkcioneri osećaju obaveznim da se o bilo kom aspektu državne politike konsultuju sa poglavarima SPC, vrtećemo se ukrug. Jasno distanciranje predsednika i premijera na prvom mestu, a onda i drugih javnih funkcionera od SPC (treba li reći, i drugih verskih organizacija), treba da bude civilizacijsko dostignuće koje nema veze sa tim koja je stranka trenutno na vlasti.
Osnovni razlog se naravno nalazi u članu 11. Ustava Srbije, koji državu definiše kao svetovnu, a konstatuje da su crkve i verske zajednice odvojene od države i da se nijedna religija ne može uspostaviti kao državna. A ako se već iz hira krši Ustav, onda bi trebalo da se o svim pitanjima političke priirode o kojima se po mišljenje ide u SPC, za mišljenje pitaju i sve druge crkve u Srbiji, pošto član 44. Ustava Srbije definiše sve crkve i verske zajednice u Srbiji kao ravnopravne.
Međutim, nijedna crkva, pa tako ni Srpska pravoslavna, ne treba da ima reč u vođenju državne politike, jer na kraju i ne postoji zbog toga. Drugo, izbegli bismo da čitamo o tome kako crkve lobiraju za pojedine funkcionere, najčešće one koji su joj naklonjeni ili su crkve naklonjene njima, ili naprosto zato što svaka strana ima neki svoj račun, čime se pojedinci koji nisu poželjni po standardima SPC direktno stavljaju u neravnopravan polozaj u veštačko stvorenoj atmosferi, gde navodno postoji pritisak javnosti da se izabere kandidat dovoljno podržan ili makar ne sasvim otpisan od strane SPC. Ovo je nametnuta atmosfera, jer ako malo pažljivije poslušate ljude oko sebe, čućete da je u poslednjim godinama znatno pojačano uverenje građana da crkvi nije mesto u politici i da je nepoverenje građana u praksu mešetarenja poglavara u sferi politike znatno poraslo. Apsurdno je da se kandidatima za najviše javne funkcije u javnosti i iza kulisa na teret stavlja stepen stabilnosti u ličnim odnosima sa SPC, koji je najčešće uslovljen upravo odnosom koji SPC samovoljno, iz svojih uverenja, zauzima prema kandidatu.
Predsednik Srbije još uvek polaže zakletvu koja glasi: “Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo, kao i ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava i sloboda, poštovanju i odbrani Ustava i zakona, očuvanju mira i blagostanja svih građana Republike Srbije i da ću savesno i odgovorno ispunjavati sve svoje dužnosti.” (Član 114. Ustava Srbije) U istoj nema naznaka da predsednik odgovara SPC za svoj rad i dok je tako, apsurdno je da u istu ide po mišljenja i dozvole koje se tiču kadrovskih, političkih i državničkih pitanja. SPC treba da bude kuća i utočište za vernike koji joj se dobrovoljno priključuju, a ne kancer državne politike i balast oko vrata javnim funkcionerima.
Na kraju, SPC treba da se odrekne politike, jasno i glasno, i radi sebe same. Jer, dugoročno može postati i žrtva svog politikanstva.
(Autonomija, foto: Dragan Gojić)
