„Ako si fašista, nisi dobar ni građanin, ni hrišćanin, ni musliman…“
Na protestima protiv aktuelnog režima #1od5miliona, kojih je do sada u gotovo 90 gradova Srbije održano između tristotinjak, samo na dva su govornici bili aktivisti iz antifašističkih organizacija.Tako su se 22. februara okupljenim građanima obratili doc. dr Radivoje Jovović iz Saveza antifašista Vojvodine u Novom Sadu, i aktivistkinja Antifašističke koalicije Marija Srdić u Kikindi. Istovremeno, na brojnim mitinzima gotov su redovni govornici sa nacionalističkom retorikom, poput istoričara Čedomira Antića ili dramaturg Siniša Kovačević. Iz istog miljea upriličen je žestok pritisak da se sa protestne govornice skine glumica Mirjana Karanović jer je, kao izrazito antinacionalistički opredeljena aktivistkinja, kost u grlu takozvanom patriotskom delu Srbije.
Istovremeno, napadajući antifašizam i njegove vrednosti, autokratski režim u Srbiji pokušava da se obračuna sa levicom, a te napade zavija u oblande o nacionalnim, kulturnim i religijskim identitetima i sukobima na ovim poljima kako bi se sakrio pravi motiv obračuna – očuvanje postojećih odnosa i raspodele ekonomske moći, ocenjuju sagovornici VOICE-a.
Političkom scenom vladaju desničari
Radivoje Jovović za VOICE ocenjuje da se protesti otvaraju kao mogućnost da se zaista čuje glas antifašistkinja i antifašista, ali da je pitanje za organizatore protesta koliko će imati sluha za to.
– Bojim se da pogrešno procenjujemo našu stvarnost, da olako pristajemo na normalizaciju nacionalističkih i fašističkih pogleda na svet, konstantno razmišljajući – pa to ćemo lako kasnije srediti kada skinemo diktatora s vlasti. Ne, to je tema kojom se moramo baviti sada, tim pre što je fašizam i nacionalizam nešto na čemu ovaj režim lične vlasti opstaje i profitira, a društvo mora jasno da se postavi na antifašističke osnove – kaže on.
Jovović ocenjuje da se mnogi govornici uzdržavaju od iznošenja stavova po tim pitanjima jer ne žele da naude opoziciji koja je sačinjena od „uglavnom solidno snažnih desničara“.
On je ukazao da bi prihvatanje antifašističkih vrednosti značilo i pozitivno vrednovanje određenog intelektualnog, kulturnog i političkog nasleđa levice kao takve, što je, smatra, u ovom političkom režimu krajnje neprihvatljivo.
– Afirmisanje levice, rehabilitacija levice, revitalizacija levice je nešto što mi moglo da dovede u pitanje aktuelne odnose društvene i ekonomske moći. Ne smemo smetnuti s uma da ovo nije prosto autokratski režim sam po sebi, već da je njegova svrha ispunjenje interesa krupnog kapitala spram običnog čoveka čija se radna, socijalna i ekonomska prava često krše – istakao je Jovović.
Marija Srdić ocenjuje da je upravo njen angažman feminističke i antifašističke aktivistkinje razlog zbog kojeg je pozvana da govori na protestima koje, kako kaže, doživljava kao mesto na kojem i treba da se čuju različite ideje. Ipak, smatra da je antifašistička scena od devedesetih gurana u stranu da bi se danas našla na margini margine.
– Mi smo neka vrsta egzotične grupacije koja govori jezikom koji se slabo razume. Jezik koji mi koristimo, poruke koje šaljemo, vrednosti koje mi delimo su napuštene i ono što grupacija okupljena u Antifašističkoj koaliciji, tih 15-ak organizacija dominantno iz Vojvodine, ono što mi pokušavamo da uradimo to je da, s jedne strane stvari nazovemo pravim imenom, da proces fašizacije društva činimo ljudima oko nas razumljivim, da razumeju šta nam se to zapravo dešava i kakve to pojave mi danas nazivamo fašistoidnim i koje procese nazivamo fašizacijom, a s druge strane mi pokušavamo da afirmišemo antifašističke vrednosti u savremenom kontekstu – navodi ona.
Srdić napominje i da je veliki problem društva to što se obesmišljava i relativizuje i pojam fašizma.
– Kada fašisti govore i upiru prstom, to je taj paradoks. Posledica toga je jedna opšta zbunjenost javnosti – kaže Srdić.
Nasilje i spomenici mržnje
Radivoje Jovović je na protestu #1od5miliona u Novom Sadu, između ostalog, istakao da ulice nisu bezbedne jer su pune nasilnika, da su deca nebezbedna jer odrastaju u svetu pogrešnih uzora.
– Dok mi stojimo ovde, u selu Hrtkovci stoji estetska nakaza pod nazivom „Kuća Vojislava Šešelja“. Ovo društvo neće biti slobodno dok se taj spomenik mržnji i prolivenoj krvi ne sruši – poručio je Jovović.
Takođe, upozorio je opoziciju da je predugo nastupala elitistički, da mora da se iskupi, te da dogovor ne može da potpisuje sama, već u ravnopravnom razgovoru s građanima.
– Nedostaje dogovor o spoljnoj politici, o antifašističkim vrednostima, dogovor o ekonomskim i socijalnim pravima. To ne smete zaboraviti – radnička i socijalna prava – istakao je Jovović.
Folklorni antifa u šovinističkoj konstrukciji
Istoričar Srđan Milošević iz Instituta za noviju istoriju Srbije za VOICE ističe da je u društvu antifašizam dominantno prisutan samo folklorno, kao i da se nakon talasa odbacivanja danas suočavamo sa falsifikovanjem i proglašavanjem za antifašizam nečega što antifašizam nije.
– On je nacionalizovan, ekskluzivno posrbljen. Svi drugi u okruženju su označeni kao fašisti, dok Srba na toj strani tobože uopšte nije bilo. To je u osnovi jedna šovinistička konstrukcija koja sa antifašizmom nema nikakve veze. Antifašizma ima onoliko koliko ima vere u bratstvo i jedinstvo – to je jedina mera! Antifašističke organizacije otuda nisu naročito zanimljive jer su one u meri u kojoj su zaista antifašističke uglavnom levo orijentisane – ističe Milošević.
Politikolog Duško Radosavljević iz Vojvođanske politikološke asocijacije smatra da je današnji trenutak izazovan za antifašiste jer je u društvu lako prepoznati sve težnje, namere, akcije i aktivnosti koje idu ka njegovom zatiranju. Upozorava da antifašističke ideje ne mogu postojati same za sebe jer je u pitanju set vrednosti koji ne postoji ako ga celo društvo ne usvoji.
– Ako ne deliš antifašističke vrednosti, jednostavno nisi dobar građanin. Nisi ni dobar hrišćanin, nisi ni dobar musliman, nisi uopšte dobar vernik ako deliš fašističke vrednosti, jer fašističke „vrednosti“ znače uništiti drugoga – kaže Radosavljević. On ističe da bi antifašizam trebalo da bude u temelju programa svih političkih partija, ali da one vrše otklon od tih ideja jer „koketiraju sa snagama koje su izgubile Drugi svetski rat“.
– Pojedine partije u Srbiji su direktni nastavljači politike Milana Nedića, Draže Mihailovića i Dimitrija Ljotića. Jedan deo desnice u Srbiji baštini njihovu političku ideju – upozorava Radosavljević.
Srđan Milošević, pak, ocenjuje da strankama antifašizam jednostavno nije upotrebljiv gledano ka spolja i navodi da je zabluda da je Evropska unija antifašistička.
– Ona je po tom pitanju u nekoj kuli od slonovače, umišljeno iznad tih podela iz prošlosti i previše pragmatična, do mere da toleriše krajnje desničarske pokrete, dramatično bliske fašističkim ideološkim svetonazorima. Nije ona sama takva, ali je neosetljiva na tu problematiku. Otuda, antifašizam je neka podrazumevajuća etiketa svih koji žele u ovdašnjem kontekstu da se legitimišu, a sa druge strane tom nacionalizovanom antifašizmu pomenuti evropski trend služi još i za tobože principijelnu kritiku Evropske Unije, ali nikako svojih istomišljenika u Rusiji, Mađarskoj, Poljskoj i drugde – kaže Milošević.
Fašizacija obrazovanja i institucija
Činjenicu da na političkoj sceni Srbije gotovo da nema stranke koja dominantno baštini antifašizam, Jovović tumači kao veliku grešku partija koje, kako kaže, smatraju da je ovo društvo do te mere otišlo u fašizaciju i nacionalizam da je nemoguće uspeti bez elementarnog uvažavanja te retorike.
– Imamo mi mnogo ljudi koji bi se založili za takve vrednosti, ali oni jednostavno ni u jednoj partijskoj formaciji ne prepoznaju doslednog zastupnika svojih ideala i uverenja, među koje u ovom slučaju spadaju i antifašistički ideali i uverenja. Tu postoji jedan značajan rezervoar podrške koji bi se mogao iskoristiti – smatra Jovović.
Marija Srdić upozorava da se ozbiljni protivnici antifašizma nalaze među intelektualcima i kreatorima obrazovnog sistema, te da su desničari ušli i u institucije i na taj način postali dodatna kočnica i prepreka.
– Antifašizma nema u udžbenicima, nema ga ni u tragovima u društvenim naukama niti bar kao jedna od opcija o kojoj se govori. Mislim da je preovlađujuća ili predominantna ona struja koja je od strane antifašista u Drugom svetskom ratu poražena, u svim njenim recidivima – kaže ona.
Jovović ocenjuje da mladima antifašizam mora biti objašnjen na prihvatljiv i razumljiv način, jer starije generacije ne usvaju da naprave taj link.
– Škola nije naučila mlade antifašističkim vrednostima. Škola ih uči nešto sasvim suprotno. U školi se ne teži tome da se obrazuje slobodnomisleći građanin, već poslušni podanik ovog ili onog režima. Naravno, čast izuzecima, ima različitih profesora – kaže Jovović. Ističe da je neophodno detaljno redefinisati ono što društvo želi, a da u tome mora postojati podrška visokog i srednjeg obrazovanja, medija i državnih institucija, koja danas izostaje.
Nema lažnih antifašista, ali ima neofašista
Uprkos tome što Srbiju poslednjih godina karakteriše stvaranje paralelnih organizacija civilnog društva bliskih vlastima, i to u svim oblastima, za sada ne postoje takve „paralelne“ organizacije antifašističke provenijencije.
Marija Srdić iz Antifašističke koalicije kao razlog za vidi činjenicu da je antifašizam toliko autentična i duboko angažujuća pojava da je nemoguće napraviti nešto što bi bilo paralelno. Na pomen desničarske mantre o „dva antifašistička pokreta“, Srdić kaže da je tu istorijska nauka dovoljno rekla i da zaista nema mesta raspravi o tome da li su Ljotićevci, Nedićevci ili pokret Draže Mihailovića bili antifašisti.
– U okviru naših poslednjih aktivnosti, građanima smo delili publikacije u kojima smo iznova predstavili heroje i heroine antifašizma sa naših prostora. Kada bi prelistavali, oni su prepoznavali te junake. Kada bi ta druga antifašistička scena uopšte mogla ili bila u prilici da pronađe heroje i heroine i takvu publikaciju stavi građanima na raspolaganje, ja ne znam koga bi oni tu prepoznali – navodi Srdić.
Politikolog Duško Radosavljević smatra da lažnih antifašističkih organizacija nema jer ima pravih fašističkih, iako niko ne priznaje javno da je fašista.
– Mnoge organizacije, koje su u stvari objektivno fašističke, neće za sebe reći da su fašističke nego će bežati u neke druge priče, da su suverenističke, da su nacionalne, da su za ponos i pravdu, patriotske… ali one su po svojoj suštini, po svom delovanju i po svojoj organizaciji, a još više po efektima koje imaju, neofašističke – kaže Radosavljević.
Marija Srdić kaže da je javnost danas zbunjena da li su antifašisti i antifašistkinje “dobri momci iz kraja” ili neka opasnost. Dodaje da istu zbunjenost dele i mediji, te da su tokom prošle godine, kada su prezentovali istraživanje „Mapiranje ekstremizma i građanski otpor“ širom Vojvodine, mediji izbegavali njihove skupove, dok građani nisu.
Radivoj Jovović ističe da se organizacije koje baštine antifašizam vrlo često stigmatizovane i javno žigosane kao nevladine organizacije koje su prikačene na neki tajni, najčešće inostrani izvor finansiranja, a zapravo je situacija takva da su one sužene na okvir ličnog aktivizma, ličnog odricanja i požrtvovanja.
Dalibor Stupar
