Pre sto godina (2014), na samom početku Prvog svetskog rata, poginuo je antiratni borac, socijaldemokrata Dimitrije Tucović
Dubravka Stojanović
Njegovi politički stavovi danas deluju veoma daleko od nas. Neko bi mogao reći da im je istekao rok, da su stari već čitav vek, da su bili uklopljeni u drugačiji politički milje, da su se okolnosti sasvim promenile. To je naravno tačno, ali je to opor zaključak o nama danas. Opor je, jer danas nema stranke koja bi dosledno i istrajno zastupala svoj program koji je neprekidni izazov mejnstrimu, njegova stalna alternativa, antiteza, kao što je to bila Tucovićeva Srpska socijal-demokratska partija. Danas nema političke organizacije koja bi insistirala na svojoj idejnoj posebnosti i njoj žrtvovala mogućnost da se domogne makar parčeta vlasti. I posebno, nema nikog spremnog da uporno tvrdi da su unutrašnji razvoj Srbije i borba za slobode u njoj neupitni prioriteti koji se nikad i ni po koju cenu ne smeju ugrožavati fantazmagoričnim programima proisteklim iz nacionalne arogancije.
Dimitrije Tucović je, naravno, vodio politiku socijalne jednakosti u srpskom društvu. Ali glavno pitanje u toj prvoj deceniji 20. veka je bilo nacionalno pitanje i upravo su tu programska opredeljenja njegove stranke bila najoštrije suprotstavljena glavnim političkim tokovima. Bilo je to vreme kada je izgledalo da se ostvaruju svi nacionalni snovi i da je davnašnji cilj zaokruživanja željene državne teritorije nadohvat ruke.
U takvoj atmosferi povišene nacionalne temperature ustati protiv samog koncepta nacionalne države i, posebno, protiv svih pokušaja njenog uvećanja, bilo je gotovo svetogrđe.
Govoriti da je stvaranje nacionalnih država na Balkanu samo kvasac za nove sukobe bila je anticipacija svega što se potom dogodilo.
Založiti se za stvaranje nadnacionalne Balkanske federacije u trenutku kada su se balkanski narodi spremali za svoje međusobne beskrajne okršaje, bilo je u potpunosti disonantno u odnosu na sveprisutni zov nacije.
Opominjati da stalne napetosti i nestabilnosti na Balkanu otvaraju prostor za neprekidno mešanje i arbitriranje velikih sila u ovom regionu, bilo je proročki.
Pisati da fiksacija na nacionalno otvara politički prostor za dominaciju vojnih krugova i stalno ugrožavanje sloboda pojedinaca izgledalo je blasfemično u vremenu dubinske militarizacije srpskog društva.
Osporavati oslobodilački karakter ratovima koji su pokretani s parolom slobode na barjaku i tvrditi da na etnički mešanom prostoru „oslobođenje jednog naroda u granicama nacionalne države znači utamničenje drugog“, do danas je ostalo izvan dometa nacionalnih stratega.
Insistirati na tome da povlačenje novih granica vodi u ekonomsko osiromašenje, jer udrobljava tržište i usporava ekonomske tokove, još uvek je neotkrivena misao u regiji, koja ne prestaje da se usitnjava i da u potpunosti poništava svoje privredne kapacitete.
Upozoravati da nacionalna zaslepljenost sprečava da se uoče mešetarenja, korupcija i stalno truljenje, govorilo je o dubinskom razumevanju problema srpskog društva.
Ali Tucovića je do danas malo ko čuo. Politika je otišla u suprotnom pravcu, mi smo nastavili da se gložimo, delimo, usitnjavamo, da pozivajući se na „velike ideje“ ugrožavamo slobode, da u ime „pitanja svih pitanja“ kočimo razvoj. Zbog toga ideje Dimitrija Tucovića danas pre mogu izgledati kao da nam stižu iz nekakve utopijske budućnosti nego iz sasvim ozbiljno davne prošlosti. Njegove ključne ideje su modernije, savremenije i u mnogo čemu sasvim suprotne onima na kojima tavori Srbija danas. Njegovi principi su daleki ne zato što su prevaziđeni, nego zato što čitav vek nisu dosegnuti.
