Pitanje na koje iščekujemo odgovor glasi: na šta je sve spremna opozicija, ako se i kada se odluči za bojkot?
Režimski govor o opoziciji je užasno primitivan i falš. On ne opisuje ništa realno, pošto je opozicija iz režimske naracije fantomski politički subjekt. Toj opoziciji režim pripisuje vlastite želje, koje, zatim, ismeva, a opoziciju medijski ruži i politički kriminalizuje.
Uzmimo, kao ilustraciju rečenog, poslednji primer. Kako je učestala priča o izborima, predstavnici režima opoziciji sve češće pripisuju zahtev da Vučić ne učestvuje na izborima. To je ključni zahtev i opozicija njime, kaže nam režimski govornik, želi da ostvari tri cilja – prvi je da se Vučiću zabrani da se bavi svojim poslom; drugi je da se Vučiću vežu ruke, kako se ne bi mogao braniti od napada opozicije a, treći i, zapravo, osnovni cilj opozicije je da preko ispostavljanja nerealnih zahteva izbegne izborni debakl.
U nastavku režimski govornik kaže da opozicija realno procenjuje svoje izborne šanse, a one su, naravno, nikakve i zato je njeno insistiranje na izbornim fer uslovima – najobičnija farsa. Politički impotentna, opozicija u suštini traži alibi za bojkot izbora.
Pogledajmo sada sva tri gore navedena cilja. Ako išta traži, opozicija od Vučića traži da se bavi svojim poslom. Vučić je predsednik Republike i sve dok je predsednik Republike on ne može da se bavi stranačkom agitacijom i izbornom propagandom. Predsednik Republike izražava državno, a ne stranačko jedinstvo i da bi mogao da izražava državno jedinstvo, on mora biti iznad stranačkih podela u društvu. Kao agent partikularnih interesa, on podriva instituciju predsednika Republike, a tome se podrivanju jednom već mora stati na put. Ako to nije učinjeno za vreme Tadića, zašto to ne bi bilo učinjeno za vreme Vučića, kada je toliko, kako nam poručuje režimski govornik, popularan u narodu i politički nadmoćan opoziciji? Nema nijednog razloga da Vučić, odricanjem od pozicije stranačkog šefa, ne uveća svoju popularnost i politički ugled. Problem je, međutim, u tome što u predsedniku Republike ni Vučić, a ni naprednjaci, ne vide predsednika svih građana, već arogantnog protežea stranačkih interesa.
Kada je o drugom cilju reč – imobilizaciji Vučića od strane opozicije – to je infatilna režimska tlapnja. Ne vezuje ruke Vučiću opozicija, nego ustav. Kao predsednik Republike, Vučić ne može da bude stranački šef. Ne može ni vladu da svodi na svoj priručni birokratski servis. Ne može ni da preuzmima ulogu ministara, a ni pregovarača. Ne može ni da bude agent poslovnih interesa međunarodnih korporacija. Ne može da bude ni advokat ljudi lišenih akademske čestitosti, na primer, jer time šalje poruku da se pošten rad ne isplati i da je bliskost sa političkim moćnikom dovoljna za uspon na društvenoj lestvici. Ne može da bude ni mirođija u svakoj čorbi, a ni deo sadržaja svačijeg frižidera. Ne insistira opozicija na poštovanju ustava zato što mrzi Vučića, kako joj to konstantno podmeće režimski govornik, nego zato što želi da stane na put samovolji, uzurpaciji i političkom nasilju.
I, napokon, nekoliko reči o opozicijskoj mimikriji. Da li režimski govornik doista veruje u ono što javno tvrdi? Zahtevi opozicije su jasni i precizni – traže se pošteni, slobodni i fer izborni uslovi, a ako tih uslova nema, nema smisla ni izlaziti na izbore. Režim smatra da su izborni uslovi idealni i da narod, oslobođen idološke narkoze, u Vučićevoj politici jasno prepoznaje vlastitu dobrobit i svoje vitalne interese. Problem je, međutim, opozicija. Ona je, naročito opozicija u SzS, nesposobna, kompromitovana i lišena šire građanske podrške. Suočena sa novim izbornim kolapsom, ona režimu histerično ispostavlja sve nerealnije uslove, tražeći u njegovom odbijanju razloge za bojkot izbora.
Režim, dakle, nije spreman na ustupke. U želji da sačuva neograničenu i neodgovornu Vučićevu vlast, on ide i na dvostruko podvajanje unutar opozicije – kako unutar stranaka, tako i između njih. On računa i na „nominalnu“ opoziciju, konstruktivnu i brižljivo negovanu, koju pripušta lokalnoj vlasti, sa kojom deli resurse i čiju će upotrebljivost nastojati da iskoristi u stvaranju privida kompetitivnih i demokratskih izbora.
Vučić želi opoziciju na izborima, zato i učestvuje u dijalogu na FPN, ali ne želi uslove koji garantuju izborno fer takmičenje. Njegov strateški interes je opozicija spremna da legitimiše njegovu samovolju. Pitanje na koje iščekujemo odgovor glasi: na šta je sve spremna opozija, ako se i kada se odluči za bojkot?
