Devedesetih godina prošlog veka bilo je gotovo neprijatno biti Britanac u Briselu. Britanija je bila dežurni krivac Evrope. Kada je vlada Johna Majora pokušala da spreči ograničenje radne nedelje na 48 sati, prebacivano joj je da nema sluha za evropske vrednosti i da promoviše dikensovske uslove rada. Posle izbijanja bolesti ludih krava 1996, suočen sa zabranom izvoza britanske govedine i druge hrane, od džema do keksa, u zemlje Evrope, Major je započeo Veliki britanski rat za govedinu – politiku nesaradnje koja je blokirala stotinak odluka EU.
Major je nastavio tamo gde je stala Margaret Thatcher. Na svom prvom samitu EU u Dablinu, ona je tražila da joj se vrati „njen“ novac iz evropskog budžeta, čime je razbesnela nemačkog kancelara Helmuta Schmidta i francuskog predsednika Valéryja Giscara d’Estainga. Kažu da je Giscard rekao Shmidtu: „Traži natrag svoje penije pre nego što ih je dala“. David Cameron je nastavio u sličnom tonu. Mnogo pre svojih zlosrećnih pregovora, izjavljivao je da su EU samiti „neviđena gnjavaža“. Godine 2013. optužio je evropske lidere da su mu „postavili zasedu u jedan po ponoći“. Kada se Francuska u gluvo doba noći obrušila na smanjenje britanskog doprinosa budžetu koje je Thatcher izvojevala mnogo godina ranije, Cameron je rekao da će ako ga „sateraju u ćošak“ morati da „izvadi revolver“.
Da li će onda u Evropi bez Britanije zavladati uzorna sloga? Mislim da neće mada je Jean-Claud Juncker ove nedelje rekao da je „Evropa dobila novi vetar u leđa“ i da se u njoj oseća želja za većom integracijom. Možda mu se to samo čini. Možda je u pitanju samo popuštanje 50-ogodišnje napetosti posle odlaska glavnog negativca iz Brisela.
Britanska tvrdoglavost je drugim vladama omogućavala da ne ulaze u sukobe tokom pregovora, jer su znale da će Britanija i njeni evroskeptični mediji odraditi njihov posao i blokirati nepopularne mere. Uzmimo naizgled trivijalan primer iz 2013: pravilo o tome kako se maslinovo ulje servira u restoranima. „Postojao je nacrt predloga da ulje ne može biti izneseno na sto u činijama ili staklenim bokalima, već samo u zapečaćenim kesicama“, priseća se jedan holandski visoki činovnik. „Mi smo samo sedeli – Britanija i njeni mediji su se borili umesto nas i predlog je povučen. Kad god Evropska komisija nešto predloži, znamo da možemo da se oslonimo na britanske predstavnike koji će se buniti i galamiti dok predlog ne bude povučen. Posle brexita toga neće biti“. Podsetimo da mogućnost da neke zemlje budu izuzete od propisane radne nedelje od 48 sati, za koju je Britanija sama vodila i dobila bitku, 20 godina kasnije mirno koristi još 15 članica EU.
Koja bi onda zemlja mogla da zameni Britaniju kao glavni bundžija? Poljska i Mađarska su očigledni kandidati, jer se te dve zemlje u mnogim oblastima, od građanskih sloboda do slobode medija, ne slažu sa EU. Kao što je rekao jedan visoki činovnik: „Njima naprosto ne odgovaraju osnovni principi Evropske unije. Od novih članica bi se očekivalo više entuzijazma, ali sa njima se događa upravo suprotno“. Poljska premijerka Beata Szydło nam, na primer, pokazuje kako će EU izgledati posle 2019, kada iz nje ode Britanija. Njen neumereni rečnik na nedavnom evropskom samitu ranije se očekivao samo od britanskih predstavnika. Ona je tadašnjem francuskom predsedniku Francoisu Hollandu besno odbrusila da neće trpeti „ucene lidera sa 4% podrške“. Poljsku inače očekuje tužba zbog njene reforme pravosuđa koja po mišljenju Brisela potkopava poljsku demokratiju.
Paradoksalno, možda ćemo novog negativca Evrope naći tamo gde ga najmanje očekujemo. Naime, posle brexita Nemačka će postati mnogo nepopularnija. „Bez Britanije“, rekao mi je jedan činovnik EU, „Nemačka će morati da preuzme ulogu od koje zazire iz razumljivih istorijskih razloga“. Kriza evrozone nam može pomoći da naslutimo kako će to izgledati. S Britanijom van jedinstvene valute, kada bi nešto krenulo naopako sav gnev je bivao usmeravan na Angelu Merkel. Grčki mediji su bili puni njenih slika sa Hitlerovim brkovima. Ponovo je oživeo stari vic: Merkel stiže na atinski aerodrom, na pasoškoj kontroli je pitaju: „Occupation? / Zanimanje?“, a ona odgovara: „Ne, obična poseta“. Možemo očekivati još sličnih šala.
Mali su izgledi da će Martin Schultz, bivši predsednik Evropskog parlamenta pobediti Merkel na opštim izborima 24. septembra, ali ako se to dogodi otpor prema Nemačkoj može samo rasti. „On nema diplomatske veštine Angele Merkel“, rekao je jedan britanski poslanik u Evropskom parlamentu. Schultz bi mogao postati gromobran za evropski otpor Nemačkoj. Evropa posle brexita neće biti složnija. Kada iz razreda izbaci glavnog izgrednika, učitelj će otkriti da su svi učenici nemirni. Juncker i njegove kolege će se još sa nostalgijom sećati doba pregovora o brexitu.
Autor je bivši portparol Evropske komisije. Za BBC2 je 2016. snimio dokumentarnu seriju „Evropa: mi ili oni“.
Nigel Gardner, The Guardian, 14.09.2017.
Prevela Slavica Miletić
