Vučićev patološki odnos prema novinarima i nuklearni otpad na RTV-u
Ovih je dana u pričama oko blickrig smena na Radio-televiziji Vojvodine javnost mogla štošta da čuje i da pročita, ali su svakako svojim ingenioznostima laskavu šampionsku titulu “Shit of the Year” poneli “novi” v.d. rukovodioci pokrajinskog javnog servisa. Hvala im na tome.
Nemali doprinos kreativnosti građanskih protesta koje organizuje Inicijativa #PodržiRTV svakako je dao izvesni SNS činovnik koji se šaljivo predstavlja kao novinar, a koji je pobunjenicima poručio da im neće “hvaliti dlaka s glave”. To je inspirisalo one zafrkante pa su odmah smislili i transparent #HvaliMozga.
Druga SNS činovnica, kažu lična v.d. favoritkinja Onoga-Čije-Se-Ime-Stalno-Spominje, za N1 je mucala i natucala nešto o tome šta je za nju javni servis, iz čega smo shvatili da joj baš ništa nije jasno i da i tu #HvaliMozga. Potom se obrela u studiju jedne lokalne televizije, gde je zajedno sa voditeljem, negdašnjim radikalskim ATP pi-arom, imitirala najsvetlije dane onog sumanotog bradonje, koji je tamo negde potkraj devedesetih vodio “političke” emisije na Televiziji “Palma plus” iz Jagodine. Ex-ATP pi-ar je, inače, ista ona osoba koju su novinarke jedne lokalne redakcije pre nekoliko godina optužile da ih je seksualno uznemiravao tako što im je na mobilne telefone slao fotografije sopstvenog penisa.
U toj emisiji je v.d. miljenica kazala i jednu veoma zanimljivu stvar. To jest, da je vređa kada ovi što tu nešto okolo demonstriraju kažu da je ona “kadar iz devedesetih”. A ne znaju, mladi i naivni, da je ona, zajedno sa autorom “hvaljenja dlaka” i jednom aktuelnom rukovodećom strukturom, bila suspendovana – ej, suspendovana! – davnog leta gospodnjeg 1994, dakle u vreme Miloševića. A zašto je, moliću lepo, bila suspendovana, kada je tada samo bila novinarka a ne nikakva urednica? Pa zato, veli, što je bila profesionalac.
Heh, majku mu! S obzirom da okosnicu protesta na RTV-u čine mladi ljudi kojima biologija – srećom – uskraćuje priliku da se sećaju tih slavnih devedesetih godina prošlog veka, sumnjam da oni znaju zbog čega je 1994. godina bila toliko “istorijska”. Te je godine, naime, Slobodan Milošević skrenuo oštro i naglo u krivini, lupio ekonomsku blokadu Karadžiću i Mladiću na Drini i odlučio da postane “faktor mira i stabilnosti na Balkanu”. Bila je to priprema za završetak ratova u Bosni i Hrvatskoj i tada su zglajzali mnogi slavni kadrovi, od Vučelića i Dmitrovića, pa do – pogađate – ovih naše troje postmodernih mučenika. Oni su, elem, bili suspendovani jer su – brate mili – bili za rat. Ergo, bili su neizlečivi fašisti, kojih se čak i Milošević u tom momentu gadio.
“Novo” v.d. rukovodstvo od ranije je poznato EU organima gonjenja i po tome što je sadašnjim visoko plasiranim pojedincima početkom 2000. godine bilo zabranjeno da pohode zemlje EU, jer su bili istaknuti funkcioneri JUL-a Mirjane Marković. Odnosno, bili su delovi “udruženog zločinačkog poduhvata”, kako je to lepo sudski definisano. Ve-deovi su poznati i kao autori Dnevnika u kojima su tada već pokojnu Ejmi Vajnhaus ponižavali tako što su puštali njen koncertni nastup a umesto odgovarajuće muzike podvlačili onaj narodnjak “Ti propadaš jer se drogiraš”.
I dalo bi se još tu štošta ispričati o nuklearnom otpadu koji je zaostao nakon bombardovanja i koji i dalje zrači hodnicima u Maksima Gorkog i u Ignjata Pavlasa.
Ali, ono što je svakako daleko važnije od toga jeste činjenica da više od stotinu, mahom veoma mladih, novinara Radio-televizije Vojvodine, već nedeljama organizuje različite vidove protesta, zbog smena koje su doslovno preko noći sprovedene neposredno nakon što je Vučić konačno osvojio vlast i u Vojvodini.
Ovakav potez bahate vlasti nije bio iznenađujući, ali je način na koji je to urađeno još jedan očigledan argument za tezu da Vučić dlaku možda pokušava promeniti ali ćud nikako. Pogotovo kada su mediji u pitanju, jer ga mi, novinariiz raznoraznih razloga očigledno nerviramo do nepodnošljivosti. I nastavićemo.
Ovde valja malo zastati i zamisliti se nad činjenicom da je “novi” predsednik Upravnog odbora, izvesni prof. dr, devedesetih bio Miloševićev ministar i predsednik vojvođanske vlade 1992. godine, u najmračnija ratna vremena. A kako je tada izgledala preteča današnjeg RTV-a, Radio-televizija Novi Sad? Izgledala je kao prava-pravcata avangarda zla, skrojena po meri ratnohuškačke propagande, s ciljem da se javnost mobiliše u podršci Novosadskom korpusu JNA da do temelja sruši Vukovar i pokuša prikriti nepojamne zločine koji su organizovani u Slavoniji, Baranji i Sremu.
Potom je, tokom devedesetih godina prošlog veka, Milošević od RTV Novi Sad napravio bedno, provincijalno dopisništvo još zloglasnije Radio-televizije Srbije (RTS). Nakon pada Miloševića, RTV Novi Sad i RTS zvanično su postali javni medijski servisi 2006. godine. No, ispočetka ni to nije pomoglo, pa je RTV-om kadrovala Srpska pravoslavna crkva, potpomognuta notornim proruskim De-es-esom Vojislava Koštunice.
Drugim rečima, od 1988. godine, kada je Milošević ustavnim pučem ukinuo autonomiju Vojvodine u tadašnjoj SFR Jugoslaviji, pa sve tamo do 2010. godine – dakle više od dve decenije – u toj medijskoj kući dominirala je izrazitonegativna selekcija novinarskog i svakog drugog kadra. Prostije rečeno: kućom je vladao nacionalistički, pa i fašistički ološ.
U poslednjih pet-šest godina, međutim, RTV se otvorio za nove ljude. Rukovodstvo ove kuće je suštinski pokušavalo da spasi sve one novinare koji su bili zabranjeni na nacionalnim komercijalnim TV stanicama, poput nekadašnjeg korifeja slobodnog novinarstva, TV B92, koja je u međuvremenupostala režimska. Takav potez menadžmenta RTV-a ispostavio se kao veoma pametan: bivša B92 ekipa dodatno je otvorila ovaj javni servis za mlade novinare, najviše za one koji su završili žurnalistiku na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Prostor za te mlade i mahom talentovane i hrabre ljude otvoren je u Informativnom programu, i oni su u proteklih pet godina postali nova i sveža lica koja su do neprepoznavanja unapredila program RTV-a. Nekadašnja muzgava, amaterska i do zla boga dosadna televizija, sa zločinačkom prošlošću, postala je tako najcenjeniji medij u Srbiji.
Možete li onda zamisliti koliko je takav RTV nervirao Vučića?
On, kao što rekosmo, ima baš patološki odnos prema novinarima. Zli jezici kažu da to ne treba nikoga da čudi jer je kao mladi nacionalistički junoša, tamo početkom devedesetih, pokušao raditi kao novinar na onoj opskurnoj i zlikovačkoj srpskoj radio-televiziji sa Pala, odakle je izbačen kao – netalentovan! Zamislite kakav antitalenat ste morali biti da vas Risto Đogo, Ilija Guzina i slična ratnohuškačka žgadija proglase izgubljenim slučajem!? Ima tu i nekih drugih korena, koji su očito u mladom Aleksandru razvili grč u stomaku na pomen reči novinar. Kako tvrde ljudi iz njegovog okruženja, Vučić i danas, svakodnevno, ne ispušta mobilni telefon iz ruke i neprestano “gugla” kako bi se uverio ko ga sve kritikuje.
Sve u svemu, “deca” koja su podigla bunu protiv smena na RTV-u su otelotvorenje svega onoga što za Aleksandra Vučića predstavlja noćnu moru: oni su principijelni, hrabri, talentovani i – odlični novinari!
Zato su neposredno nakon izbora kerovi pušteni s lanca. Pre toga, oni su se “učaurili” u kojekakvim sindikatima u RTV-u, gde mahom ništa nisu radili, već su čekali svojih pet minuta. Iako se jednog dela njih RTV uspeo osloboditi kroz razne sistematizacije i otpremnine, 20 i kusur godina najnegativnije selekcije bilo je previše i ostalo ih je sasvim dovoljno da krenu u kontrarevoluciju, ili bolje reći u restauraciju, koja je u Srbiji i inače na delu u svim sferama društva u poslednje četiri godine. Dovoljno je reći da i dan-danas na RTV-u zvanično radi Milijana Baletić, jedan od simbola ratnohuškačkog srbijanskog novinarstva, koje se sasvim sigurno kao najgore noćne more sećaju žitelji Dubrovnika, Vukovara, Sarajeva itd. Nije, doduše, Milijana dobijala nikakve radne zadatke, ali sada niko ne bi trebalo da se iznenadi ukoliko ona recimo postane šefica dokumentarnog programa Televizije Vojvodine.
Činjenica da iza protesta, svojim imenom i prezimenom, stoji više od 100 novinara i urednika na prvi pogled nije značajna, s obzirom da na RTV-u po raznim osnovama radi oko 1.300 ljudi. Međutim, u državama poput Srbije pobuna u nekom preduzeću koje se percipira kao državno zaista je do juče bila potpuno nezamisliva stvar. Ništa od toga se ne bi desilo da u poslednjih pet godina ta medijska kuća nije “provetrena” mladošću i hrabrošću.
Inicijativa “#Podrži RTV”, sada je to sasvim izvesno, polako prerasta u novi građanski pokret, koji postaje pokret za elementarna građanska prava, ne samo na informisanje, nego na slobodu koja se u Srbiji iz dana u dan sve više i više guši. Trend stvaranja građanskih pokreta u gradovima Srbije tako se nastavlja. Nakon pokreta “Ne da(vi)mo Beograd”, koji je u velikoj ekspanziji zbogfašističkog nasilja i rušenja delova Beograda pod okriljem noći, nakon pokreta “Lokalni front” u Kraljevu, “Udruženja predsednika skupština stanara” u Nišu…, i glavni grad Vojvodine dobio je tako svoj pokret slobodnih građana, koji su spremni da se suprostave ne samo Vučiću, već i ukupnompartokratskom zulumu.
Na teror se, dakle, odgovara otporom, a što teror bude jači – a biće – i otpor će jačati. Sada svedočimo i tome da su ambasade zapadnih zemalja uznemirene, jer se brutalnost i pljačkaška priroda Vučićeve vlasti više ni na koji način ne može braniti. On je za njih svakako još uvek igrač broj jedan, ne bi li im isporučio priznanje nezavisnosti Kosova i pacifikaciju pomahnitale Republike Srpske. Ali sve su prilike da će se ta epizoda završiti na sličan način kao ona kada su Miloševića nakon Dejtona proglasili “faktorom mira i stabilnosti na Balkanu”, pa ga koju godinu kasnije bombardovali i svesrdno pomogli da bude zbačen s vlasti. Dakle, napravili smo puni krug i sada smo opet na početku. Sledi jačanje alternativnih medija i podrška građanskim pokretima.
Za sada nije izvesno u šta će ti pokreti prerasti. Izvesno je jedino da u Srbiji ipak postoji kritična masa građana koja se ne plaši. A još je izvesnije da, pored novinara, za Vučića nema veće noćne more nego kad vidi kolone građana na ulici koji se sprdaju sa njegovim likom i nedelom. To ga nekako podseća na godine njegove mladosti, kada je bio verni Šešeljev sluga i ministar informisanja za čijeg je mandata ubijen naš kolega Slavko Ćuruvija i na brutalan način ugušeno nekoliko retkih i odličnih nezavisnih, antimiloševićevih i antiratnih medija. Posle tih zločina, građani su na ulici izborili pravo na demokratiju i pravo da se ne plaše i većih aždaja nego što je to antitalenat poput Aleksandra Vučića.
