„Ne raspravljaj se s budalom, svući će te na svoj nivo i pobediti na iskustvo“, kaže stara poslovica. Milomir Marić sa Vučićeve „srećne“ televizije bacio se na prebrojavanje krvnih zrnaca profesora filozofskog fakulteta Danijela Sinanija, pa zaređao uvredama po još nekim profesorima i rektorki Beogradskog univerziteta, sve zarad odbrane neodbranjivog lika i dela ministra Siniše Malog, odnosno njegovog plagiranog doktorata. Naravno, neizostavno je upotrebio i izraz Šiptar, pa se posle prao kako ne mrzi Albance, te da ima prijatelje među njima.
Reč je o istom onom Mariću koji neprekidno veliča kriminalce poput Arkana i njegovu sabraću ratne zločince, kojima u udarnim terminima dozvoljava da relativizuju nepočinstva za koja su kažnjeni. Ipak, Marić nije obična budala kakve srećemo svakodnevno na ulici, u prevozu ili u redovima u koje nas „država“ sateruje. Ne, on je budala s predumišljajem, on glumi da je budala i da, kobajagi, ne zna da je i poslednjim svojim nastupom, kao i brojnim ranijim emisijama, svesno kršio zakon. Da smo u normalnoj državi, zbog takvih istupa smešio bi mu se i zatvor. Mada, u takvoj državi ne bi postojala televizija poput njegove, pa ne bi bio ni u mogućnosti da trovanje vrši pred milionskom auditorijumom.
Usledile su naravno i reakcije opozicionih partija, pojedinaca i organizacija koje su osudile Marićevo ponašanje, ali nema to nikakve veze. Neće se tim povodom ništa dogoditi, jer je Prvorođeni takođe javno omalovažavao rektorku BU i sve one koji su se usudili podržati ispravan zahtev studenata da se već jednom, nakon pet godina odugovlačenja, okonča saga zvana plagijat. I isto je glumio budalu koja kao ne razume kako je to vređao navedene. Jer, ovde cilj opravdava sva sredstva, a cilj je sačuvati Sinišu. Naprednjačka mašinerija gazi i ne osvrće se još od prvog, radikalskog prototipa. Sada su modernizovani u Radikal 2.0 model, ali im je ime jedina razlika. I to što danas ne nude sendviče.
Potpuno isto glumljenje budala na delu je bilo pre neki mesec prilikom napada na pekara iz Borče. Ostavljali mu svinjske glave, jer su mislili da je musliman i da ga na taj način vređaju i dodatno ponižavaju. Posle su se svi do jednog, uključujući i ministra policije koji je bagru trebalo da pohapsi, javno iščuđavali otkud to ima veze s etničkom i nacionalnom mržnjom? Kao, bio je to protest na kome se izražavala sloboda govora. Pravili su se budale i kada su prognali latinicu iz Novog Sada, sve pravdajući se Ustavom i kao ne shvatajući što se građani bune. Pekare su sad već redovne mete u Vojvodini, i uvek se vinovnici provuku nekažnjeno.
To omogućava da se igrica nastavlja i prelazi na novi nivo, gde se umesto opskurnih likova iz kriminalno-navijačko-patriJotskog miljea uprežu se TV lica da rade isti posao u jutarnjim programima. Poput njihovog oca i učitelja Vojislava Šešelja koji je u Hagu osuđen zbog huškanja, a i dan danas sedi u skupštini i priča kako je osuđen za verbalni delikt. I glumi budalu koja kao ne zna da se nakon njegovog verbalnog prešlo na fizičke napade. Da ne budem nefer, nisu samo Radikali 2.0 širitelji mržnje i brojači krvnih zrnaca. Onomad je, setiće se stariji, visoki funkcioner DSS-a Miroljub Lješnjak za govornicom vojvođanske skupštine uvredio Rusine, tobože se brinući za njihov opstanak u Vojvodini pitajući se koliko imaju „fertilnih žena“. A sličnih primera je bezbroj.
Izjave koje se graniče s fašizmom u Srbiji javno izgovaraju oni koji po zadatku glume budale kako bi prave budale, one iz izreke s početka teksta, to prihvatile zdravo za gotovo i eventualno reagovale smatrajući da zaista nema ničeg spornog u takvom stavu. Dok će huškači kasnije da govore kako nisu to mislili i izvinjavaće se, zadržavajući pozicije moći bez ikakvih posledica. Svi nacionalisti rade to isto. Njima su krvna zrnca najvažnija od svega. Možda zato što nikakvih drugih kvaliteta i postignuća u životu i nemaju sem krvnih zrnaca nasleđenih od roditelja. Dakle, nisu se za njih potrudili, dobili su ih slučajnošću i sada to predstavljaju kao vrhunski uspeh i izgovor da se stavljaju iznad drugih i drugačijih. Poput onih koji parkiraju tenk ispred stadiona, prizivajući sećanje na Vukovar, pa posle glume da im nije jasno o kakvoj to mržnji govori „zlonamerna“ javnost.
Do danas je ostao isti obrazac – oni glume budale i izgovaraju ili rade nešto za šta se prave da nije opasno, a mi ispadamo prave budale jer se pravdamo i objašnjavamo da nismo radili ili govorili to za šta nas optužuju. A u njihovom svetu onda pravdanje zapravo znači priznanje, kao što i ćutanje znači priznanje, te si kriv kako god da se postaviš. S tim što si krivlji ako ne ćutiš i suprotstaviš se. Ako tražiš svoja prava. Ako ih prozivaš za fašizam.
Sve ovo je jasno svima, i nama i njima. Ništa novo nisam rekao, ali i dalje nemam odgovor na glavnu nedoumicu – dokle ćemo mi biti budale koje dozvoljavaju takvo ponašanje?
