Sedite Vučiću sa Tačijem, pa uporedite te spiskove i uzmite im to što im “pripada” i podelite srpskim i albanskim porodicama. Sav ovaj jad i tuga, žive i u mestima preko linije koja razdvaja Albanski od Srpskog dela Kosova. I Albanci žive isto teško, kao i Srbi i ovo se ne rešava nacionalno i parcijalno, ovo se rešava civilizacijski, humano, istim pristupom prema jednima i drugima. I neka nikome ne padne na pamet, da izaziva dole sukobe i da ratom brani Kosovo i da gine sirotinja za još raskošniji i smrdljiviji život kriminalaca. Za umiranje uvek ima vremena, a za život tako malo.
I kad ga nema, Oliver Ivanović biva koristan svom narodu na Kosovu. Dolazi predsednik Srbije Aleksandar Vučić koji nije bio u dobrim odnosima sa Ivanovićem, dolazi u Mitrovicu, u severni deo gde žive Srbi. Obilazi one delove Kosova, za koje je dobio dozvolu i gde ima Srba.
Mesto, Laplje Selo, pored Prištine, Dom kulture, vreme, neko snežno, hladno. Razgovor Vučića sa Srbima. Gledam i slušam od početka do kraja. Pet, šest sati. Ispisuje se, na licu mesta, Srpska tragedija u hiljade činova, svaki čovek i žena jedan čin. Srpska tragedija, teža od Grčkih i mnogih ostalih. Ustaju muški, mlađi, stariji, žene, devojke, devojčice koje su još deca, a već imaju svoju. Plače jedna beba. Vrućina joj, možda je gladna ili joj smeta galama.
Jednog trenutka, vidim da su skoro svi prisutni digli ruke i traže da govore i kao da sam video one goluždrave ptiće u gnezdu kako otvaraju svoja usta i traže od majke i oca da im stave u kljun, nekog crvića ili muvu.
Znam da je dole strašno, ali kad vidiš i čuješ, udara me po glavi, u stomak, srce, pluća… Izubijan, jedva dolazim do kreveta. Kako zaspati? Znam šta ću sanjati. Po ko zna koji put, vičem u snu, jebem majku svima, udaram rukama, Smiljka me smiruje, budi.
Jedan čovek, živi u kući u kojoj vlada vlaga i devojčica je stalno bolesna i ja vidim vlagu u našoj sobi i žena kojoj je od starosti propao krov i soba joj puna vode i naša soba je puna vode i ja šljpkam po njoj i vidim kako krov pada sa zgrade u kojoj živimo i znam kako je kad nema posla i traže i mole da dobiju bilo šta, samo da rade. Traže posao za decu i potrebni su im Dečji vrtići, jer svako ko je ustao da iznese svoju muku golemu, ima po četvoro, petoro dece i traži lepa, mlada ženica, koja ima već mnogo dece, a suprug i ona voleli bi da imaju još, traže sobicu i kupatilo, ali strvine koje žive u Srbiji, imaju zapečaćene stanove u koje dođu dve nedelje u godini, da pokupe harač i uzmu plate koje primaju, a ima mnogo onih koji imaju po nekoliko plata i od Kosovske vlasti i od Srbije, a čitave porodice sa decom, žive kao podstanari i plaćaju od one svoje bede.
Sedite Vučiću sa Tačijem, pa uporedite te spiskove i uzmite im to što im “pripada” i podelite srpskim i albanskim porodicama.
Sav ovaj jad i tuga, žive i u mestima preko linije koja razdvaja Albanski od Srpskog dela Kosova. I Albanci žive isto teško, kao i Srbi i ovo se ne rešava nacionalno i parcijalno, ovo se rešava civilizacijski, humano, istim pristupom prema jednima i drugima.
I neka nikome ne padne na pamet, da izaziva dole sukobe i da ratom brani Kosovo i da gine sirotinja za još raskošniji i smrdljiviji život kriminalaca.
Za umiranje uvek ima vremena, a za život tako malo.
Gledam prisutne u sali Doma kulture u Lapljem Selu. Polegli po sali čemer, jauci, beda… Razdire srce i mozak, ali mora se ostati, koliko se može, priseban i miran.
Kosovo potiskuje sve ostale ogromne nevolje u kojima je Srbija. Dobro je da je narod tražio posao, nove škole, brže dobijanje dokumenata, doktore… Da se niko nije požalio na bezbednost, mada provokacija ima na sve strane.
Vučić i Tači, postaju gospodari života i smrti na Kosovu. Izabraće oni život i živeće srpski narod i dalje na svojim ognjištima. Znaju oni kako živi i jedan i drugi narod i neka Kosovo bude zalog za ona vremena koja dolaze.
Moraće i Kosovska i Srpska vlast da ulažu maksimum u razvitak opustošenih delova na kojima žive i Albanci i Srbi. Prelaziće se i ta granica, kao što sam se prvi put kad sam prelazio u Crnu Goru, posle odvajanja od Srbije, prekrstio, a policajac me pita: A, što se krstiš, jadan ne bio? Krstim se, jer nikad nisam verovao da ću u Crnu Goru morati ući s pasošem! Pa, sam ušao i vremenom se navikao na to. Kasnije, samo sa ličnom kartom.
Krstićemo se i kad budemo ulazili na Kosovo, sa ličnom kartom. Neće nam biti teško. Mi se bar krstimo i kad treba i ne treba.
Šta će se promeniti, ukoliko se Kosovo da u zalog, za neka bolja vremena, za vremena u kojima će odrastati i živeti ova deca, koja su danas plakala u Domu kulture u Lapljem Selu. Plakali bi i Albanska deca, da su bila prisutna.
Zalog neka bude trajni mir, između Albanaca i Srba. Da Srbi budu spokojni sa svojim porodicama. Da imaju posla. Da dobro zarađuju i dobro žive. Da žive slobodno i bezbedno, a onda se čovek navikne na mnoge stvari.
