Letnja pauza protiče u znaku burke i srednjeg prsta šefa SPD-a Sigmara Gabriela. Nimalo prijatne slike, ali tako je: nemački političari polako sustižu Donalda Trumpa. Sigmara Gabriela koji desničarima pokazuje srednji prst i vladajuću CDU koja razmatra zabranu nošenja nikaba i burke – povezuje bespomoćnost sa kojom takozvani etablirani političari reaguju na podršku javnosti zahtevima krajnje desnice. I zaista, kako reagovati na te zahteve: napadom ili pristajanjem na njih?
„Tvoj otac je voleo Nemačku, a ti je uništavaš“, dobacili su Sigmaru Gabrielu tokom pokrajinske izborne kampanje u donjoj Saksoniji, a on im je na to pokazao srednji prst. Kao što je Lily Allen pevala Bušu:
. Gabrielov otac je bio nacista i on je više puta pokazao koliko mu je zbog toga teško. Iz sedišta SPD-a je stiglo saopštenje da srednji prst “nije primerena forma komunikacije”, ali da je Gabriel samo čovek. Dobro, to smo znali.Kultura dijaloga u Nemačkoj se u poslednjih nekoliko meseci toliko srozala da je kontekst optužbe upućene Gabrielu samorazumljiv. Reč je naravno o migraciji i njenim posledicama po Nemačku. Optužba da se Nemačka uništava “uvozom stanovništva” liči na nacističku uvredu i u tonu je lažne zabrinutosti autora novodesničarskih medija koji se pitaju: “Da li smo svi mi samo sredstvo fundamentalne izmene sastava jednog suverenog naroda?”
Kako bi političari trebalo da reaguju na sve ovo? Sigmar Prst Gabriel nedavno je desničare nazvao "čoporom". U vladajućoj CDU su skloniji približavanju nego izopštavanju. Nema drugog objašnjenja njihovog predloga zabrane burke. “Burka je instrument zlostavljanja”, napisao je glavni i odgovorni urednik Bilda, Julian Reichelt. Kao da niko ne primećuje da u Nemačkoj skoro nema žena koje nose burke. Kada se Hrišćansko-demokratska unija i Bild otisnu u avangardu feminizma vreme je da se zabrinemo. Čuvena nemačka feministkinja Alice Schwarzer bi osim bruke zabranila i mini suknju. To je barem dosledno. Ali do sada nismo videli ni CDU ni Bild u borbi protiv svih oblika diskriminacije žena. Estetske operacije bi bile prvi korak. Da li su masivne intervencije na ženskim telima koje ovih dana gledamo po evropskim plažama zaista dobrovoljno preduzete? Emancipovana muslimanka svoju burku barem može da odbaci i spali, što je na svom tviter nalogu preneo i Bild-feminista Reichelt. Ali kako se žena oslobađa silikonskih usana i grudi?
Tu se naravno i ne radi o ženama, već o desničarskim biračima. Dok Gabriela uče lepom ponašanju, na topao prijem kod njih je naišla rasprava o zabrani nošenja burke. Problem sa takvim zabranama, čija svrha je nešto sasvim drugo od onoga što se tvrdi, jeste da im nema kraja. U Francuskoj je burka zabranjena već godinama, ali to nije donelo željene rezultate, jer ta zemlja nije sigurnija a muslimani integrisaniji. Nedavno je gradonačelnik Kana, u nameri da zabrani još nešto muslimansko, izdao zabranu nošenja burkinja na plažama. Ako se sećate Louis de Funès iz “Žandarma iz Sent Tropea”, znate da je na francuskim plažama nekada bilo zabranjeno skidanje. Danas je izgleda obaveza.
Sociolog Armin Nassehi napisao je u Frankfurter Allgemeine Zeitungu da je sastavni deo demokratije integrisanje opozicije u državne institucije. Parlament živi od kritike, koja je moguća samo ako postoji sloboda mišljenja. Demokratija je stoga “politička mogućnost da i manjina bude lojalna”. Ali šta se radi kada manjina poludi?
Autor: Jakob Augstein, Spiegel
Preveo: Miroslav Marković, Peščanik
