U politici čovek ponekad jednostavno mora da se bori za ono u šta veruje. Ja verujem da su u okruženju današnjih geopolitičkih previranja ostanak u Evropskoj uniji i njeno reformisanje bezbednija opcija nego otiskivanje na neizvesno putovanje nepoznatim vodama sa gomilom torijevskih desničara i ksenofoba za kormilom.
Ipak, od održavanja referenduma jasno mi je da se levičarska laburistička vlada može oformiti jedino ako se uspostavi koalicija glasača sa obe strane podele oko pitanja brexita. To uverenje je utemeljeno na iskustvu opštih izbora 2017. godine, kada sam učestvovao u kampanji u oblastima naseljenim radnicima. Da bi razgovor na vratima potrajao duže od 30 sekundi, prva rečenica je morala da glasi: „Da, sprovešćemo brexit“.
Glasači su taj zadatak na kraju ipak poverili Theresi May i jedino ona snosi odgovornost za katastrofu koja je usledila. Dok se sprema na put u Brisel da nastavi besplodne pregovore, glasači koji su podržali brexit moraju se suočiti sa sledećom činjenicom: realistična verzija brexita u obliku koji bi se vama mogao dopasti jednostavno ne postoji.
Svojom pregovaračkom strategijom premijerka je inicijativu prepustila Evropi; pošto je znala da se postignuti dogovor neće dopasti njenim glasačima, otkrivanje detalja sporazuma je odlagala do prošlog leta, kada je – očekivano – sporazum podelio kabinet i paralisao državu.
Ako se ikada dogodi da premijerka skupi dovoljno hrabrosti da predlog iznese na glasanje, želim da laburisti glasaju protiv i iskoriste svaku dozvoljenu parlamentarnu taktiku da sruše ovu vladu. To može uključivati glasanje o poverenju, postupak za smenu premijerke ili – ako bude dovoljno galsova – manjinsku vladu pod vođstvom Jeremya Corbyna.
Najvažniji zadatak Therese May bio je da isposluje sporazum o brexitu i osigura da on bude prihvaćen u donjem domu parlamenta. Ako u tome ne uspe, ne postoji matematika kojom će zbir glasova torijevaca i DUP biti dovoljan da se njena predstava nastavi. Šta, onda, sledi? Dok se rezultat referenduma smatrao validnim, laburisti su s pravom insistirali na sprovođenju brexita u obliku koji će ublažiti ekonomske rizike i zadržati nas u geopolitičkoj orbiti EU. Ako bi se pretvorili u „partiju za ostanak“, laburisti bi izvršili izborno samoubistvo – što bi bespotrebno polarizovalo politički život u zemlji duž linija razdvajanja u tekućem ratu kultura, kao što je Trump učinio u SAD.
Ali kada predlog sporazuma Therese May jednom bude odbijen u parlamentu, može se smatrati da je ovom periodu došao kraj. Lideri laburista moraju se suočiti sa činjenicom da se prostor za „meki“ brexit i sporazum po meri Britanije, kojim Britanija zadržava članstvo u carinskoj uniji i ostaje blizu zajedničkog tržišta, ubrzano sužava – bez njihove krivice.
Jedini oblik još dostupnog „mekog“ brexita je verovatno onaj koji se opisuje kao Norveška-plus, a koji u parlamentu zagovaraju i torijevaci i laburisti iz zadnjih klupa. To bi uključivalo članstvo u carinskoj uniji, ostanak na zajedničkom tržištu i primenu „interventne kočinice“ za slobode kretanja. Mada ne idealno, takvo rešenje bi moglo da donese ono što mnogi glasači u ugroženim mestima žele: rešavanje problema brexita, povraćaj izvesne kontrole nad imigracionom politikom i povratak normalnom životu. Bio bih spreman da to podržim, ako bi realizacija bila pod kontrolom privremene koalicije laburista i nacionalističkih partija. Ali čini se da u parlamentu nema dovoljno glasova za takav ishod, pa očekujem da će inicijativa propasti.
Šta je u tom slučaju rezervni plan za laburiste? Da li je to novi referendum i kampanja za ostanak, kao što predlažu John McDonnell i Keir Starmer? Ili bi konzervativniji elementi u partiji trebalo da preuzmu inicijativu u ime referendumske većine iz juna 2016. i pokušaju da izdejstvuju meki brexit koji će ujediniti zemlju? Iza te dileme stoji pitanje na koje mnogi u Corbynovoj Laburističkoj partiji ne žele da odgovore: koga laburisti zaista predstavljaju?
Od 2014. godine je jasno da elementi plemenskog saveza koji je u prošlosti laburiste dovodio na vlast sada vuku na različite strane. Taj savez je tradicionalno uključivao gradove u kojima dominira radnička klasa, stanovnike najvećih britanskih gradova i širu populaciju Škotske i Velsa – plus glasače iz srednje klase u predgrađima. Kada se većina mladih i obrazovanih Škota priklonila projektu škotske nezavisnosti, a škotska radikalna levica im se pridružila, stare plemenske veze su počele da pucaju.
U međuvremenu, proširio se kulturni jaz: gradovi, univerzitetski obrazovani ljudi, zaposleni u državnim službama i profesionalna srednja klasa uglavnom su socijalno liberalni, otvoreniji za globalizaciju i naklonjeniji migraciji nego u prošlosti. Ali u malim mestima i slojevima sa niskim kvalifikacijama i prihodima kultura vuče glasače u suprotnom smeru.
Na kraju, pripadnici srednje klase, čiji glasovi u konačnom zbiru odnose prevagu i određuju pobednika, samo žele da haos i svađe prestanu. Da je Laburistička partija ostala samo šuplja ljuštura, lišena intenzivnog intelektualnog života i masovnog angažovanja, problem bi bio manje izražen – manija i entuzijazam koji obeležavaju svakodnevnicu današnjeg političkog života u eri Eda Milibanda bili bi filtrirani brojnim slojevima dosadne partijske birokratije.
Međutim, Corbynov projekat je privukao stotine hiljada ljudi. Važno je uočiti da oni potiču i iz radničkih i iz univerzitetskih gradova; iz redova radničke klase i visokoobrazovane radne snage.
Ono što ujedinjuje većinu njih – uključujući, naglašavam, i ljude iz radničkih zajednica – jeste globalistički i socijalno liberalan pogled na život, želja za radikalnim programom redistribucije i investiranja u ljudska prava. U industrijskom gradu u koma sam odrastao, laburistički pokret je uvek bio ona nit koja povezuje radničku klasu setom određenih vrednosti: socijalna pravda, tolerancija i solidarnost. Uvek je bilo i ljudi na drugoj strani, ali oni su glasali za torijevce, a ne za Ukip.
Traženje odgovora na pitanje „koga laburisti zaista predstavljaju“ ne bi trebalo da bude teško. Predstavljaju ljude koji su spremni da činjenice stave iznad predrasuda, da se bore za socijalnu pravdu, da sačuvaju globalizaciju tako što će je ograničiti – i nisu spremni da svoje crne, tamnopute ili istočnoevropske kolege bace pod voz ksenofobije. Laburisti predstavljaju žene, a ne ženomrsce, internacionaliste, a ne nacionaliste.
Niko to ne zna bolje od laburističkih aktivista koji u pabovima, klubovima i za tezgama britanske provincije debatuju sa rasistima i lokalpatriotima, iz dana u dan. Iz razgovora sa prijateljima koji to rade znam da nisu oduševljeni izgledima za novu referendumsku kampanju. Broj onih koji podržavaju izlazak možda opada, ali njihov bes je sve jači zbog izneverenih snova.
Ipak, u Laburističkoj partiji nisam sreo gotovo nikoga ko bi želeo da na sledeće izbore izađemo podržavajući brexit. Čini mi se da u ograncima partije koji su lojalni Corbynu i među pripadnicima pokreta Momentum ponestaje strpljenja za taj pravac delovanja. Jer brexit koji su projektovali i izdejstvovali njegovi najvatreniji zagovornici upravo je propao. Pokazalo se da jedini dostupan oblik brexita nije prihvatljiv ni onima koji su se za njega najviše zalagali.
Ako Laburistička partija ne uspe da izdejstvuje izbore, trebalo bi da u parlamentu zahteva novi referendum i glasa za ostanak. Ali šta ako je moguće izdejstvovati izbore? S obzirom na to da je parlament suveren, zašto bi se Laburistička partija vezivala za neuspeli projekat koji je čedo njenih protivnika i koji podržava mali broj njenih članova?
Strategija puštanja zagovornika izlaska da uče kroz pokušaje i pogreške bila je dobra: naučili su da je tvrda verzija brexita fantazija, da je Boris Johnson kukavica i da su torijevci u haosu. Ali tu strategiju sada treba zameniti borbom za načela i viziju. Da bi prebrodila prvi protivudar, Laburistička partija treba da se bori za vrednosti u koje njeni članovi, aktivisti i lojalni glasači veruju. A to nije brexit u bilo kom obliku koji je dostižan 2019. godine.
Zato želim da na prevremenim izborima Laburistička partija prigrli svoje stare pozicije: ostanak i reforma – uz opciju za referendum „konačne odluke“ jednom kada laburisti preuzmu vlast. Moralni autoritet starog rezultata će dotle ishlapiti. Tu su tri nove kohorte 18-ogodišnjaka koji treba da se izjasne, sve teža geopolitička situacija – i tri levičarske vlade u Evropi sa kojima možemo ući u savez da bismo Lisabonski ugovor zamenili nečim boljim. Ne zanemarujem strahove nekih sindikalnih vođa i članova parlamenta sa severa Engleske zbog moguće reakcije na takvo usmerenje. Želim da ih čujem u otvorenoj debati, kao na partijskoj konferenciji. Zato, kao i lider sindikata TSSA Manuel Cortes, u slučaju prevremenih izbora želim da vidim da su odluke o tome šta će Izvršni odbor partije usvojiti iz laburističkog manifesta utemeljene na javnoj debati unutar stranke, na osnovu činjenica.
Partijska konferencija je „sve opcije ostavila na stolu“, uključujući i novi referendum i glasanje za ostanak. U zaključku konferencije o brexitu nigde nije rečeno da bi novi referendum bio „izdaja“. To je jezik naših protivnika. Tom jeziku treba suprotstaviti narativ nade.
The Guardian, 11.12.2018.
Preveo Đorđe Tomić
