Uspeh Bašara al Asada da građanski rat (posle devet godina) okonča „vraćanjem većeg dela zemlje pod kontrolu iscrpljenog režima u Damasku, počinje da liči na Pirovu pobedu.
Piše: Borivoj Erdeljan
Spasilac sirijskog Lava (arapska reč „asad“ u prevodu je – lav) u tom pohodu, Rusija – pre svega njeni bombarderi i isporuke vojne opreme – sada šalje ozbiljne opomene „neposlušnom klijentu“ i pominje naplatu pomoći, dok Amerika dodatnim talasom sankcija, razmatrajući i dalje pooštravanje „dok se ne zaustavi brutalnost protiv sopstvenog naroda, kažnjava „nepopravivi Damask“ Cezarovim zakonom (ime je po izbeglom fotografu koji je doneo 50.000 snimaka mučenja u sirijskim zatvorima), a Sirija posle svih patnji, u nastupajućem ekonomskom kolapsu, tone u nemaštinu, koja „priziva bunu“.
Bašar al Asad zapravo i dalje vodi bitku za „trajno preživljavanje“ i izvesno, posle mučno stečenih pobeda pomoću saveznika a sopstvenim interesom, ne izgleda da – kao protivuslugu – ima nameru da se povinuje „uspostavljanju neophodne ravnoteže i pristupi pragmatičnim koracima“.
Moskva, razumljivo, ima svoje strateške potrebe (zaštita Asada je bila prilika) da – pre svega preko intervencije u Siriji – obavi postsovjetski povratak u istočni Mediteran i oživljavanjem svoje davno uspostavljene pomorske baze u Tartusu i nove (vazduhoplovne) kraj Latakije i vojnički stavi pečat na postavljanje u ulogu nezaobilaznog političko-diplomatskog arbitra na Bliskom istoku, sa trajnim prisustvom i na terenu.
Naznake o razlikama u u ovoj simbiozi počinju da dospevaju u javnost.
Javljaju se – naime – uvaženi ruski akademski glasnici u javnom mnjenju, nema sumnje sa parafom iz Kremlja. Aleksandar Aksenenok, bivši ambasador u Damasku, objavio je tekst naslovljen „Rat, ekonomija i politika u Siriji: poremećene veze“.
Izvanredan poznavalac Bliskog istoka, koji je bogato diplomatsko iskustvo sticao na više mesta, od službovanja u Kairu sedamdesetih godina prošlog veka, a sada je potpredsednik uticajnog Saveta za međunarodne odnose, bliskog Ministarstvu spoljnih poslova – kako kaže jedan izveštač – „prenosi neprijatno osećanje prema Bašaru al Asadu“ i stavlja na znanje da Moskva drži da sirijskom predsedniku, umesto osvajanja kontrole nad čitavom državom, prioritet treba da bude (posleratni) razvoj 65 odsto teritorije, koliko sada kontroliše.
Provejava da Rusija nije voljna da dalje „duvani“ rat i da je neophodno da se Zapad i arapske zemlje u zalivu navedu da obezbede fondove za sirijsku obnovu: „Rat je stvorio centre uticaja i organizacije iz senke, koje nisu zainteresovane za miroljubiv razvoj, ma koliko da sirijsko društvo, uključujući poslovne ljude i neke među vladinim zvaničnicima, teži političkim reformama.“
Aksenonokovo pisanje, kao „retka lekcija ruske glasnosti“, saglasni su upućeni posmatrači sirijskih prilika, posebno upozorava da je Asad „okružen ratnim profiterima“.
Damask je odmah uzvratio udarac. Haled al Abud, poznati politički glasnogovornik, koga su zvaničnici istina pokušali da ućutkaju, inače poznat po bliskim vezama sa sirijskim bezbednosnim aparatom, lansirao je prošlog meseca „rafal“ protiv Rusije i Vladimira Putina, izvestio je analitičkim prilogom bivšeg indijskog diplomate M. K. Badrakumara Azija tajms, poznati onlajn servis iz Hongkonga.
Ovaj autor smatra da Asad, i pored svih veza sa Moskvom, daje prednost odnosima Sirije sa Iranom (što itekako smeta Rusima), a u isti mah nalazi da je predsednik Putin „frustriran da vojne pobede nisu otvorile put za političko rešenje u Damasku, ali mora i da se miri sa činjenicom o nesavršenom partneru“.
Ipak, u desetoj godini golgote najveće iskušenje Sirijaca je kako sastaviti kraj sa krajem, da se preživi i kad se ne puca. Životi su čitave decenije bili jeftini (Ujedinjene nacije nalaze da je bilo 400.000 mrtvih, ali ima i procena koje idu do 700.000 žrtava), ali živeti je postalo za većinu stanovništva (sem za Asadovu porodičnu i prateću elitu) postalo nepodnošljivo skupo.
Najmanje osamdeset odsto građana živi u siromaštvu, podatak je analize Njujork tajmsa, a nezaposlenost je na kraju 2019. bila četrdeset procenata uz dalje povećanje.
Građanski rat je uništio najmanje dve trećine ekonomije, a gubici su astronomski – kako je sabrala jedna američka agencija preko šest stotina milijardi dolara.
Pre početka sukoba kurs dolara je bio pedeset (sirijskih) funti, sada je kod menjača „na crno“ najmanje 3.500. Na društvenim mrežama nailazi se na slike kako pušači uvijaju duvan u novčanice, da uštede.
Vlada u potrazi za popunom prazne kase pokušava da „pritegne“ tajkune, koji su dugo bili poslušni, ali i oni oglašavaju da počinju da se protive haraču. Rami Makluf, inače bliski rođak predsednika Asada, jedan od najbogatijih Sirijaca, nizom objava je bacio rukavicu Bašaru, koji uzvraća prinudnom naplatom.
Strogi analitičari ovakvu javnu kampanju čak vide kao dokaz „krhkosti Asadovog režimskog jezgra“.
„Gnev zbog svakodnevnih tegoba se širi čak i među alauitima, manjini (u odnosu na sunitski deo stanovništva) kojoj pripada Asad, čiji su se mladi pripadnici godinama borili u predsednikovim snagama da bi na kraju delili siromaštvo, umesto da, očekivano, uživaju plodove pobede“, zapaža izveštač Tajmsa, skenirajući prilike iz Bejruta kao osmatračnice Sirije, koja nerado prima strane novinare.
Porodična uprava Lavova (Asada) sudbinom Sirije traje već pola veka. Otac Hafez je bio predsednik od 1971. do 2000, kad je umro; za naslednika je sa 97,29 odsto glasova birača izabran sin Bašar, a zatim – sličnim rezultatom – još dva puta je obnovio sedmogodišnji mandat.
Mark Loukok, koji je na čelu Kancelarije za humanitarnu pomoć UN, postavlja sasvim jednostavnu dijagnozu: „Sirijci, većina njih, sada su gladni, kako nisu bili pre godinu-dve.“
