Nakon hapšenja Miroslava Aleksića, kojeg su više polaznica njegove škole glume optužile za silovanje i seksualno uznemiravanje, u javnosti je preovladao stav da je ovaj slučaj konačno pružio mogućnost da se i otvoreno progovori o problemima seksualnog nasilja.
Do sada, na problematiku seksualnog nasilja se uglavnom obraćala pažnja „od slučaja do slučaja“, to jeste u žižu javnosti su dopirale vesti o konkretnim slučajevima seksualnog maltretiranja, ali se nije pokretala rasprava koja bi obuhvatila širinu i dubinu ovog problema. Nakon hrabrog istupa glumice Milene Radulović i njene otvorene optužbe da ju je profesor glume i reditelj Aleksić silovao više puta – dok je bila njegova učenica, kao da je razbijen tabu i zavera ćutanja u vezi sa seksualnim nasiljem i javnost, po prvi put, nije ostala nema. Nakon što je Milena Radulović prijavila svog bivšeg učitelja glume, na taj korak su se odlučile i druge glumice koje su prošle kroz isto ili slično iskustvo, samo što ovaj put „slučaj Aleksić“ neće završiti samo na naslovnim stranama žute štampe već će imati mnogo veći javno-društveni odjek. Kao da je, prvi put, stvarno došlo do svesti javnosti da je seksualno nasilje nešto pred čime ne smemo zatvarati oči i da ono nije samo delo pojedinih perverznih umova i psihopata već da povlači i odgovornost.
Nemački filozof Teodor Adorno je, govoreći o fašizmu, rekao, parafraziram, da će fašizma biti dok god postoje društvene pretpostavke da se on desi. Tako isto stoje stvari sa seksualnim nasiljem – ono će biti prisutno i eskaliraće u društvu koje predstavlja „humus“ za ovaj oblik nasilnog ponašanja. A nema društva koje ne nosi i pečat odnosa prema seksualnom nasilju, ali i seksualnosti uopšte i o tome nam svedoče teoretičari od Frojda do Fukoa, od Markiz de Sada do Vilhelma Rajha… Autoritarna društva su, po pravilu, sklona i sadomazohističkim seksualnim navikama i shvatanjima – pogledajte, ako niste, neverovatni Pazolinijev film Salo ili 120 dana Sodome i Gomore koji je inspirisan delom Markiz de Sada – i vole da ističu dominaciju „jačeg“ pola. Žene su, po pravilu, svedene samo na objekte seksualne žudnje, a njen društveni doprinos je uglavnom određen njenom reproduktivnom „funkcijom“ (Ona da rađa, on da čuva). U takvim društvima seksualni predatori nisu retkost jer im odgovara atmosfera i klima koja podstiče i ohrabruje nasilnike da oslobode svoju agresivnu prirodu i bez nekih većih prepreka sprovode nasilje nad onima koji se ne mogu ili ne znaju sami zaštititi.
Setite se samo koliko ste puta slušali ili čak i sami pomislili kako je žrtva seksualnog nasilja i sama kriva jer je postala objekat seksualnog uznemiravanja ili pak iživljavanja od strane nasilnika. Na neki čudan način, žene koje su žrtve seksualnog nasilja najedanput postaju „zavodnice“ i one koje su isprovocirale nasilnika jer su nosile kratke suknje i ponašale se „sumnjivo“ pa je to dovelo u zabludu samog nasilnika koji je na taj način ohrabren da iskaže svoju agresivnu prirodu. Tabloidi i žuta štampa uopšte, kao i drugi zlonamerno- huškački mediji, priče o seksulanom nasilju razvlače i analiziraju do sitnih detalja i često se više ističu upravo ti momenti zavodništva žrtve, nego što se priča o nasilniku i njegovim delima. Najedanput nasilnik postaje „simpatični“ lokalni frajer koji, eto, voli život pa samim time i žene, samo što je u datom slučaju malo preterao pa je sve otišlo u pogrešnom smeru, a za to je svakako odgovorna i žrtva nasilja, to jeste žena koja ga je ohrabrila da se tako ponaša. Klasičnim zamenama teza žena se proglašava odgovornom za nasilje, to jeste žrtva postaje ta koja je odgovorna dok se nasilnik brani argumentima koji ne bi prošli ni u jednoj drugoj vrsti fizičke ili psihičke torture. Malograđanska društva često na seksualno nasilje nad ženama reaguju na upravo opisan način, a u Srbiji je to postala gotovo uobičajena praksa, te je zato jako bitan istup glumice Milene Radulović koja je smogla snage da ispriča šta joj se desilo i konkretno optuži nasilnika.
Reakcija javnosti je bila takva da možemo reći kako smo na dobrom putu da prevaziđemo kult nasilnika i nasilja uopšte kao rešenja nekog društvenog problema, što opet ne znači da će tako i sam problem nestati – neće, ali smo ipak sada senzibilisaniji ili, bolje rečeno, bolno svesniji činjenice da je nasilje nad ženama u našem društvu itekako prisutno. I da je u slučaju glumice i njenog učitelja-nasilnika došlo do kulminacije ili je pak društvena anomalija zvana seksualno nasilje dovedena do paroksizma posle kojeg više ne možemo ostati na istom. Znam da ovo zvuči kao frazetina, ali mi smo stvarno dovedeni do prelomne tačke i više nema nazad na dobro znane stavove o nasilju nad ženama.
No, javna osuda seksualnog nasilja ili pak realna i pravedna pravna presuda seksualnim nasilnicima ne znači da će ovo nasilje prestati da postoji i da ćemo se preko noći promeniti i steći „društveno-odbramene mehanizme“ koji će štititi žene od ovog zla. Pre svega, moramo se rešiti mizoginije koja je i pokretač svekolike apologije seksualnog nasilja nad ženama, a to nije nimalo lak a ni kratkotrajan proces…
U man’s world-u nasilje nad ženama je nešto što se, u principu, ne odobrava ali se toleriše jer „žena mora da zna svoje mesto“ kao i što mora biti svesna da muškarci, po svom samoproklamovanom principu, jesu dominantni u društvu. Jednom kada shvatimo da žene sa jednakim pravom participiraju u društvenom životu kao i muškarci, onda ćemo biti na dobrom putu da prevaziđemo autoritarnu svest o muškoj dominaciji, pa će samim time i seksualno nasilje nad ženama biti iskorenjeno ili barem svedeno na najmanju moguću meru.
(Autonomija, foto: Pixabay)
