Histerična “odbrana tradicionalnih hrišćanskih vrednosti” kao siguran put u fašizam
Kaži
Da li te pitaju s bijesom u sebi
Ne tajeći ništa
Ne htijući mnogo osim života
O čemu razmišlja obrisano lice
Između dva osmijeha
I nakanom tamnijom od noći
O čemu razmišlja dok zuri u tvoju ženu
Stvorenje niotkuda
Možda te provocira
(Proljeće je 13. u decembru, Džoni B. Štulić)
Razgovaram sa prijateljima, kolegama, đacima, o izbeglicama... Opipavam puls, to jest proveram tzv. raspoloženje među ljudima koji su mi egzistencijalno i poslovno bliski, osluškujem šta ostaje među rečima. Mediji, čast izuzecima, uglavnom histerišu i stvaraju konfuziju u ionako sluđenom javnom mnenju, situacija je napeta. Nekako me ovo sve podseća na onu predratnu atmosferu onomad kada su svi očekivali nove balkanske ratove.
U mom bliskom okruženju preovladava stav da je započeo “proces islamizacije” Evrope i da je Srbija, naravno, prva na udaru. Uzalud je iznositi argumente tipa da izbeglice samo prolaze kroz Srbiju i da se žele dokopati zapadne Evrope. Ništa to ne vredi, svi su ubeđeni da je ovo nova podvala svetskih centara moći koji su nam smislili novo-stari vid porobljavanja: islamizaciju. Ono što ostaje između reči, bez obzira na sve argumente, može se svesti na zaključak: bićemo Srbistan. Izbeglice iz Sirije, Iraka, Avganistana su samo prvi val ili naznaka buduće opšte kolonizacije koja će Srbiju pretvoriti u deo novog, velikog islamskog kalifata. Ratni duhovi iz devedesetih godina prošlog veka očigledno se nisu smirili, štaviše zadobili su novu, krvavo-konkretniju formu u vidu terorista koji danas dolaze kao izbeglice, a koliko sutra će nam doći na prag sa oružjem u ruci.
Sablasti naše ratne prošlosti se bude posle kratkog sna i ponovo postaju naša realnost zbog koje se neki već spremaju za nove krstaške ratove. Nažalost, ni signali koji nam pristižu iz EU nisu baš utešni i samo još više rasplamsavaju ratne strasti dežurnih branilaca hrišćanske Evrope. Ekstremna desnica u nekim evropskim državama, tipa Mađarska, uspela je u nameri da unese nemir među svojim sugrađanima, a taj nemir se preneo i na vladare koji ne žele da ispuste trend straha od izbeglica i koriste ga kako bi očuvali svoju moć. Zato se danas podižu ograde od žice, dovodi policija i vojska na granice, a kako smo videli u mađarskom slučaju, ne preže se ni od upotrebe sile i represivno-diskirminatorskih zakona prema izbeglicama. Ne znam da li je jezivije to što se događa u Mađarskoj ili pak to što ostatak Evrope smušeno ćuti; već je stvorena osovina evropskih država koje su se otvoreno izjasnile da ne žele izbeglice na svojoj teritoriji, a i plan o raspodeli izbeglica po državama EU očigledno je naišao na jak otpor i među najuticajnijim članicama Unije. I šta sad? Ne sluti na dobro i ostaje nam samo nada da će vodeće države EU uspeti da se dogovore i prevaziđu izbegličku krizu, mada mi ova nada sve više liči na onu iz Pandorine kutije, slabašnu i nedoraslu svekolikom zlu koje nas je zadesilo.
Nemački filozof B. Valdenfels ističe da je fenomen stranog jedan od vodećih problema tzv. zapadne racionalnosti, kao i da je odnos prema strancu/drugom sudbonosno uticao na razvoj celokupne tradicije evropskog filozofiranja, ali i kulture i života uopšte. No, to nije samo fenomen naše prošlosti već predstavlja i poziv iz budućnosti koji nailazi na fatalno nerazumevanje u sadašnjem vremenu. Stranac je taj koji stalno stoji Evropi ante portas i sa kojim se uglavnom komunicira dominantnim nametanjem evropskih kulturnih vrednosti ili pak pokušajem prevazilaženja tog stranog tzv. sistemom melting pota, to jeste stavljanjem stranca pred izbor: ili sa nama ili protiv nas. Dobro, naravno da nije sve tako crno-belo i lična, istorijska iskustva evropskih država svedoče o različitim odnosima prema stranom i strancu kao utelovljenu ovog fenomena. Tema stranog/drugog je užasno široka i samo literatura iz filozofskog domena je velika, a pozamašna je i sa sociološko-istorijsko-psihološkog spektra.
Meni lično je bila osobito zanimljiva analiza fenomena stranog iz domena teorije književnosti u kome prednjači Eduard Said, koji ukazuje na kolonijalni duh zapada (E. Said – Kultura i imperijalizam, takođe i njegova knjiga Orijentalizam), a koji se opet najefikasnije odražava kroz kulturni imeprijalizam; Saidovi primeri iz književnosti zapadne kulture su vrlo zanimljivi i ukazuju na to koliko je ova kultura narcisoidna i sklona da druge kulture gleda samo kroz sopstvenu prizmu i pri tome joj nameće svoje “više” vrednosti. Problem stranog i stranca je najveći izazov za Evropu, a danas se njen odnos prema ovom problemu ogleda u tome kako reaguje na talas izbeglica sa istoka koji je za Evropljane, tradicijski, izvor svakojakog zla. Odnos Okcidenta (zapada) i Orijenta (istoka) još uvek se gleda kroz osvajačko-kolonijalnu prizmu, to jest kroz konstantan strah od “istočno-islamskog” sindroma sa kojim se Evropa bori vekovima, a kako vidimo iz ove aktuelne izbegličke krize, ovaj strah još uvek dominira u stavu prema Orijentu uopšte.
Danas mađarski premijer Viktor Orban otvoreno govori o tome da se njegova država mora odbraniti od onih koji ugrožavaju hrišćanske vrednosti i tako gazi sve ono što predstavljaju tekovine moderne, svetovno-prosvećene, demokratske Evrope. Ovo što se danas događa u Evropi više liči na mobilizaciju u svrhu odbrane “tradicionalnih tekovina” nego na iskrenu želju da se pomogne ljudima koji beže od ratnih razaranja, a put ka fašizmu, uz ovakav tvrdokoran stav prema izbeglicama, trasira se zavidnom brzinom.
Ako se demokratska Evropa uskoro ne probudi bojim se da će zateći sebe kako obučena u crnu uniformu podiže ruku na poznati pozdrav mržnje. Nadam se da će prevladati razum, ali se ne mogu osloboditi strepnje da ćemo morati ponovo braniti ono što smo mislili da je uzidano u temelje evropske demokratije: slobodu mišljenja i pravo da budemo drugačiji... Kao i pravo da budemo apatridi, izbeglice iz/od besmisla...
