Kada je 26. jula 1825. godine na dan Svete Ane uragan krenuo od Portorika ka Americi dobio je ime po svetici koja pada na taj dan i od tada (do nedavno) tropske nepogode su dobijale samo ženska imena. Aktuelni “uragan” je drugačijeg smera: žene Amerike banule su u politiku ne više pojedinačno nego kao uragan sa namerom da menjaju svet unakažen muškim političkim i ratnim igrama.
U 10 država SAD koje su prve imale primarne izbore za razne političke funkcije kandidovalo se 120 žena. Više od polovine ih je osvojilo kandidaturu za sledeće midterm izbore. To Amerika još nije videla. U Virdžiniji, gde republikanci imaju jaku konzervativnu bazu, od 100 potencijalnih kandidatura 38 su osvojile žene – koliko ih je ukupno bilo u parlamentu Virdžinije za poslednjih 220 godina.
To nije isto što i istorijsko sastavljanje Seneka Fols deklaracije 1848, kada se u tom mestu sastalo nekoliko žena da bi napisale kako ne žele da trpe ograničenja koja društvo nameće ženama. One iz pretprošlog veka borile su se i izborile za elementarna prava, a danas žene traže i osvajaju nešto više – učešće u vlasti i krojenju sudbine u meri u kojoj im postotak njihovih glasova to omogućava. Zato bez pisanih deklaracija demonstriraju kako su shvatile “da politika ima presudan značaj i da se demokratija prevodi u brojeve osvojenih glasova”. Borba za prava ne samo žena nego svih onih koji su isključeni iz upravljanja vodi se danas u parlamentima, te njih valja osvojiti i nametnuti kraj pogibeljnom muškom krojenju istorije. I ne mislim da to znači da će Marksova klasna borba biti zamenjena rodnom. Upravo je to najveći kvalitet novog ženskog talasa.
Vraški mi se dopalo kako je Dubravka Ugrešić u romanu “Lisica” opisala taj večno zakrvljeni rod1koji vlada i bljuje otrov, od Hrvatske i Srbije do Amerike i Severne Koreje. Pitam se da li je to ulepšana slika, ako imamo u vidu zločin učinjen u Srebrenici. Uvek, uvek su žene pokazivale više razuma i želje da se stane na put ubistvenim muškim igrama. Žene u crnom, imam utisak, ove godine su dobile podršku veću nego ikada i to uliva nadu. Previše je Vulina na svetu koji bi da svoj mlohavi testosteron leče uvođenjem vojne obaveze, pretnjama, ratovanjem i na bojnom polju, i u politici, i u ekonomiji i u obrazovanju i svugde. Gotovo da nema institucije koja nije izgubila poverenje ljudi, ako ga je ikada i imala. Na red je došao čitav jedan rod, da bude prinuđen da se preispita. Dakako, ništa se neće odmah bitno promeniti čak i ako bi žene osvojile sva poslanička mesta na predstojećim midterm izborima u SAD. Pokrenuće se proces, a to je ono što je revolucionarno. Amerika je umela da bude zarazna u pozitivnom smislu, možda će opet. Poslednja nada da se ludilo na vlasti može smanjiti pripada ženskom rodu.
Reč je o onome što je pre neki dan Jirgen Habermas definisao: “Danas su narodi ugnjeteni politički nekontrolisanim funkcionalnim imperativima svetskog kapitalizma vođenog finansijskim tržištem bez korektiva. U strahu se povlačiti u nacionalne granice nije pravi odgovor”. U svetu koji je u haosu, koji previre tražeći neki razuman izlaz iz ćorsokaka u koji ga je odvelo ekonomsko/političko jednoumlje mačo liberalizma preostalo je još samo malo neiskorišćenih mogućnosti i još samo malo nekorumpiranih društvenih zajednica. Žene su jedna od njih. U proteklih 10 godina zabeležen je zastrašujući rast feminicida u tzv. razvijenim zemljama. A 1993. godine OUN su izglasale Deklaraciju o eliminisanju nasilja nad ženama.
Haos je totalni. Skandinavija, koja je bila uzor efikasnog i socijalno uravnoteženog sistema, posrće pod najezdom populizma. Tvrdi se da je populizam produkt krize, propadanja, loše ekonomije – toga u Skandinaviji nema. A strepi se da bi 9. septembra kada građani Švedske izlaze na izbore Demokratski savez, malo ublažena donedavno ultradesna, profašistička partija, mogla da osvoji preko 20 odsto glasova i postane politička snaga bez čije se saglasnosti ne mogu donositi odluke i zakoni. U Norveškoj je populistička FRP – Partija progresa, već dosegla poziciju druge partije po broju pristalica. Još eksplicitnije populistička PerusS – Partija pravih Finaca, od prošle godine je u koaliciji na vlasti. Konzervativo populistička DFP – Narodna partija Danske, već podugo koristi svoju poziciju jezička na vagi da usmerava politiku u pravcu koji bi pre desetak godina u Danskoj bio odbačen sa gnušanjem.
U odnosu na to, talas ženskog prodora u politiku Amerike (pretežno socijalističke orijentacije – većina ih pripada Sandersovim DSA – Demokratskim socijalistima Amerike u okviru Demokratske partije, mada ih je ne mali broj i u okrilju GOP – Republikanske partije) počinje da liči na protivtežu dominirajućem političkom mutljagu. Sasvim je moguće da američki novinari preteruju u svojim analizama, što zbog senzacije, što iz očajničke želje da se javi nešto novo i bolje od Trampa. Opisi pojedinih osoba daju jasniju sliku o kojoj se vrsti angažovanja radi. Sada već valjda malo ko još nije čuo za Aleksandriu Okazio Kortes, onu što je tvitovala svoje patike raspadnute od šipčenja “od praga do praga” i koja je glatko u predizborima demokrata oduvala Džozefa Krouvela, zvanog “kralj Kvinsa”, jer je suvereno držao svoj izborni okrug već dve decenije. Aleksandria je samo 8 godina starija od dužine vladavine svog protivnika. Iako radnica, “plava kragna”, zadivljuje svojim obrazovanjem i jasnim idejama. Danas se od holivudskih zvezda do tradicionalnog ostarelog kadrovskog taloga demokrata svi trude da je podrže na pravim izborima u novembru.
Tu je Emi Mekgrat, pilot pukovnik, prva žena koja je svojim Hornetom sletela na nosač aviona i koja želi da prebolevši posttraumatski stres, svoju neizmernu energiju uključi u borbu Demokratske partije za miroljubivije, bolje društvo. Prosto je samlela profesionalnog političara protivkandidata na predizborima, pa obećala da će podjednako rasterati Trump boys koji joj se nađu na putu. Piše se naveliko o tridesetogodišnjim Samer Li i Sari Inamorato što su oduvale političke protivnike u Pensilvaniji, o njihovoj vršnjakinji Elizabeti Fišer, koja je sa tromesečnom bebom u rukama išla od vrata do vrata pozivajući potencijalne glasače da je podrže u borbi za pravednije društvo u kojem će živeti njena beba i svi naredni naraštaji. Ima toga sijaset i ne samo u Americi gde Melinda Gejts, supruga Bila Gejtsa, poziva na ravnopravniji odnos prema ženama u pretežno muškom rezervatu biznisa. Forbs je 11. jula objavio listu 60 najbogatijih žena. Bez finansijske moći žene u današnjem društvu nemaju šanse da steknu uticaj u krojenju politike.
Talas ženske samosvesti se ne iscrpljuje zbivanjima u Americi. Navešću samo dva primera: Malgožata Gersdorf, predsednica vrhovnog suda u Poljskoj koju je tamošnja desničarska vlast oterala u penziju, stala je na čelo pobune i želje za vraćanjem na vrednosti pokreta Solidarnost. Druga je Laura Činčila Miranda, bivša potpredsednica pa predsednica Kostarike, koja se žestoko bori protiv stranih pritisaka, koji bi da u tu zemlju ponovo uvedu vojsku i steknu novog kupca za svoje smrtonosno oružje. Osim Islanda, Kostarika je jedina zemlja koja nema vojsku. “Od kada smo odlučili da ukinemo vojsku – kaže ona – postali smo najsigurnija zemlja Centralne Amerike. Nije lako razumeti, ali smo se tako oslobodili krvavih državnih udara i građanskih ratova, jer kad nema vojske problemi se moraju rešavati mirnim putem. Ukidanje vojske nam je omogućilo da novac namenjen njoj usmerimo u zdravstvo i obrazovanje”. Svakom je pod rukom internet na kojem može da se uveri u uspešnost ovog pristupa u Kostariki.
Čini mi se da dugujem objašnjenje zašto sam se “upecao” na ovu temu. Pa zato što imam utisak da se radi o nečem po karakteru sasvim novom. Ne bih počinjao od Ahotep iz XVI, niti Fu Hao iz XII veka pre nove ere, da bih opisao istoriju ženskih prodora ka vlasti. Dovoljno je poći od onih sa kojima je moja generacija savremenik: od Golde Meir u tek rođenom Izraelu, preko Indire Gandi, do Margaret Tačer gledali smo žene na vlasti koje su bile muškije od bilo kog muškarca. Danas naziremo i jedan novi fenomen: ne samo želju za sticanjem vlasti, nego borbu za građansko pravo političkog odlučivanja da bi se stvaralo drugačije, bolje i humanije društvo. Moguće je da će sve ostati na nivou propalih nada, pogotovu ako ne dobije podršku razumnog dela i muške i ženske populacije. Ako udari u zidove (danas su to teško uočljivi “gumeni” zidovi) odbrane stečenih pozicija. Strahovito moćni finansijski, vojni, politički i slični lobiji svoje feude neće prepustiti društvenoj pravdi bez zloupotrebe moći, smicalica i laži. Lopovi i nasilnici su monopolisali budućnost ljudskog roda. Nedopustivo je miriti se s tim.
