Pokret sufražetkinja u Severnoj Americi je doneo najbitniju promenu u savremenom društvu. Ovo je prvi put da se ženski pokret borio da sebi obezbedi ista politička prava koja imaju muškarci.
Sredinom 19. veka, tokom abolicionističkih protesta za ukidanje ropstva, žene su došle do istog zaključka: ako se aktivno zalažu za prava robova, normalno je da traže svoja građanska prava i pravo da budu više od svojine belih muškaraca. Žene nisu imale pravo glasa, učlanjenja u političke stranke, samostalnog raspolaganja novcem, pravo na potpis ugovora o radu, pokretanja svog posla ili vršenja bilo kakve javne funkcije. Sve njihove odluke bile su pod nadzorom oca, muža ili starijeg brata.
Motiv ženske potčinjenosti nastao je iz religijske dogme i crkvenih tumačenja Biblije. Prema Svetom pismu, žena je stvorena druga i zato je bila u drugom planu čovečanstva. Takođe, bila je vinovnik iskonskog greha. U epohi prosvetiteljstva, slobodni mislioci kao što je Ruso („Emil ili o vaspitanju“, 1762) ili Tokvil u 19. veku („Demokratija u Americi“, 1835-40) uporno su tvrdili da je domaćinstvo jedino i isključivo mesto za ženu, i da ona na taj način doprinosi političkom uređenju. Bila je čuvar morala i demokratskog poretka, ali nikada izvan kuće.
Ni biologija nije bila naklonjena jednakosti. Ne zalazeći u krajnosti evolucionog rasizma, dela Čarlsa Darvina, koja su opovrgla biblijsko predanje o ljudskom poreklu, sa upornošću su muški pol predstavljala kao nadmoćan i sposobniji u odnosu na ženski, uz tvrdnje da su belci na višem evolutivnom stupnju od crnaca i pripadnika drugih rasa.
Njujorčanka Elizabet Kedi bila je upoznata sa likom i delom Meri Vulstonkraft (majkom spisateljice Meri Šeli), koja je 1792. napisala delo od ključne važnosti za feministički ideal, oštru kritiku Rusoa pod nazivom „Odbrana prava žene“. Kedijeva, sledbenica ideja filozofa Džona Loka, branila je suverenitet sela i ljudsko pravo na jednakost. Udala se za Harija Stantona, aktivistu iz pokreta abolicionista, 1840. godine. Iste godine su otputovali u London da učestvuju u prvom Svetskom kongresu protiv ropstva. Tamo je upoznala Lukreciju Mot, koja je do tada organizovala brojna okupljanja abolicionistkinja u Filadelfiji. Jedno od ovih okupljanja okončano je spaljivanjem lokala i pokušajem linča nad prisutnima. U Londonu su obe zaključile da se njihovo mišljenje vrednuje koliko i glas robova, jer iako im je bilo dozvoljeno da učestvuju u okupljanjima, zabranjeno je bilo da govore i glasaju tokom izlaganja. To je bio presudni trenutak da se osnuje ženski pokret koji će se boriti za dobijanje prava glasa.
Knjiga Postanja bila je jedini argument koji su imali, kako zagovornici ropstva, tako i abolicionisti. Prvi su se čvrsto držali duge liste citata po kojima je robovlasništvo zakonsko pravo. Abolicionisti su, sa druge strane, isticali univerzalni princip ljubavi i poštovanja bližnjeg kao suštine hrišćanskog učenja. Ipak, u jednoj stavki su bili složni, a to je da žena ne treba da bude deo priče.
Grupa muškaraca i žena je 1848. godine napisala manifest „Seneka Fols“ u Njujorku, nakon okupljanja na prvoj Konferenciji za prava žena. Ovaj dokument, inspirisan Deklaracijom nezavisnosti Tomasa Džefersona, jasno je isticao da je došao kraj zakonu prirode. Političke objave koje su podržale liberalne revolucije tražile su jednakost muškaraca u zakonskom, ekonomskom i etičkom smislu, ali ne i jednakost između polova. Tu je i dalje vladalo bogomdano ženomrstvo koje je ženu izgnalo na sporedno mesto u novom društvu. Zahvaljujući pokretu sufražetkinja, žene će postati jednake sa muškarcima i nedodirljive u večitom dvojstvu, kao i na drugim poljima.
Suzan Braunel Entoni, učiteljica iz kvekerske porodice, pridružila se sufražetkinjama pedesetih godina, nakon borbe u redovima abolicionista. Krajnje radikalna u političkim stavovima, borila se protiv surovih uslova rada nadničarki. Američki građanski rat je bio prekretnica za Entoni i ostale sufražetkinje. Podržale su Uniju, ali su po završetku rata doživele ogromno razočaranje. Tokom procesa ustavne reforme, Republikanska partija je donela Četrnaesti amandman, koji je napokon stao u odbranu građanskih i glasačkih prava crnih građana, ali ne i žena.
Političari, veličajući pragmatično i samoživo načelo koje im je Tokvil dodelio na osnovu njihovog pola, nisu želeli da naškode svojim odnosima sa državama Severa i rešili su da odbiju zahteve žena (osim toga, u Petnaestom amandmanu crncima je bilo uskraćeno pravo glasa sve do šezdesetih godina). Godinu dana kasnije, u znak neslaganja sa epitetima kojima je Ruso opisao Sofiju u svom delu, kao poslušnu i smernu, Kedi Stanton i Entonijeva su osnovale Nacionalno udruženje sufražetkinja, pozivajući na oslobođenje, bez nadzora muževa, političara i sveštenika.
Religija pak nije mogla da nestane preko noći, a sufražetkinje su bile zabrinute zbog uticajnih učenja koja su nastala iz nje. Da bi došlo do promene u društvu nije bilo dovoljno samo promeniti zakon, već i način shvatanja svetih spisa, udaljavajući ih od zlonamernih tumača. Podvigom koji je uzrokovao pucanje pokreta i osionu osudu svih članova vlasti, Stentonova i Entonijeva su zaključile da je došao čas da Bibliju počnu da čitaju u novom svetlu, kako bi opovrgle predanja i pronašle novu religijsku etiku.
Ovo je bio cilj, a ne običan hobi, grupe dokonih gospođa. Za tri godine je više od dvadeset žena (ozbiljnih i liberalnih), članica unitarijanskih i univerzalističkih crkava, krenulo u tumačenje Biblije uz podršku prve sveštenice iz Nove Engleske, prečasne Fibi A. Hanaford, koja je dobro poznavala latinski, grčki, hebrejski i istoriju. Prva teza tvrdila je da tekstovi nemaju božansko poreklo, pa su stoga bili podložni kritici i tumačenju, jer su se njom bavili i muškarci. Branile su Isusovo učenje, ali su odbacivale vekove istorijske i jezičke manipulacije u knjizi. Poznavateljke raznih verzija Svetog pisma i povezanosti Biblije sa jevrejskom Kabalom, odvažno su tvrdile da su imena božanstava izokrenuta.
Umesto Jahve, uzele su ime Elohim (i verziju u kojoj su muškarac i žena stvoreni u isto vreme, na peti dan, sa istim pravima i mogućnostima). Upravljale su se prema prevodu „Kabale bez maski“ Semjuela Mekgregora Metersa, u kojoj je božanska sila bila bespolna, ali je u sebi sadržala i boga i boginju. Nije se radilo o dvojstvu već o nečemu dosta kontroverznijem, a to je postojanje primitivne boginje u začetku svih verovanja. Kedi Stanton branila je tezu koju je antropolog Johan Jakob Bahofen izrazio u „Matrijarhatu“ (1861), o prvim društvenim uređenjima i antičkim religijama.
Ženska Biblija dala je detaljan i humorističan pregled (posebno tekstovi Stantonove) podviga žena iz Starog i Novog Zaveta. Pominju se i politička dešavanja iz tog perioda (od Bena Frenklina do Danijela Vebstera) i tumači Biblije (Tomas Skot, Adam Klark, uz Džuliju E. Smit, prvu ženu koja je prevela Bibliju).
Autorke napominju da žene čine samo deseti deo ukupnog broja likova u Bibliji, i da je njihovo odsustvo od velikog značaja. Evu iz Postanja brane kao ženu koja nije iz hira, već iz čiste žudnje za spoznajom zagrizla jabuku, za razliku od svog parnjaka, koji je bio lenjivac i kukavica. Nalazimo i deo posvećen raznim legendama koje pravdaju nošenje vela, suđenje vešticama, sa zaključkom da je apsurdno uzeti za božju reč legende o seobama plemena koja su žene tretirala kao ratni plen i seksualne objekte. Takođe, ističu retke pasuse u kojima je žena pravedno predstavljena: o proročici Debori, radničkoj porodici Rut i Noemi i odvažnim pobunjenicama Vašti i Ester...
Knjiga je naišla na strogu osudu sveštenstva, političara i velikog dela pokreta sufražetkinja, koji se odvojio od matične organizacije osnivajući Nacionalni američki pokret sufražetkinja. Svi su tvrdili da Đavo stoji iza Ženske Biblije. Kedi Stanton je odgovorila da Nečastivi nije pozvan na reviziju tekstova, jer je zauzet crkvenim saborima i političkim konferencijama.
Preveo: Ivan Radomirović, iserbia
Izvor: Jot Down
