Mada poznatiji kao datum kada zvanično počinje grejna sezona, 15. oktobar je i Međunarodni dan žena na selu.
Piše: Milanka Kovečević/Analiziraj.ba
Neko je rekao da su muškarci hrabri pred smrću, a žene pred životom. Žene na selu su jednostavno hrabre. Sposobne i vredne. Na selu valjda drugačije i ne mogu da budu.
Mada poznatiji kao datum kada zvanično počinje grejna sezona, 15. oktobar je i Međunarodni dan žena na selu.
Malo je onih koji to znaju, još manje se obeležava, a niko ga ne proslavlja. Verovatno i nije ustanovljen da bi se slavilo već da se javnosti, barem tog dana, skrene pažnja na njihovu poziciju u društvu, imovinu koju uglavnom nemaju, na zdravlje koje, brinući o drugima, stavljaju na poslednje mesto.
To su, po pravilu, nezaposlene žene na selu koje rade po ceo dan. U nešto boljoj su poziciji zaposlene žene na selu koje takođe rade po ceo dan, ali imaju platu i verovatno će dočekati penziju.
A ja se, kad se pomene žena na selu, odmah setim Dace.
Porodica, koju još čine muž, četiri sina i dever, živi isključivo od stočarstva.
Ako je verovati književnosti, iako sada u četrdesetim, spada u one žene koje postoje u svim vremenima. O takvoj nesebičnoj, srdačnoj, požrtvovanoj, ženi koja ima vremena, ručak i lepu reč za svakoga, pisali su mnogi.
Dug je spisak poslova koje ona uradi tokom jednog dana. Većinu i ne računa u neki posao. To se, prosto, podrazumeva.
Ustaje prva, muze, siri, skuplja kajmak. Pere, čisti, kuva, odgaja decu. Ide u nabavku, ne samo za svoju kuću nego i za bake iz komšiluka koje žive same. Prodaje sir pekari, kajmak restoranu.
Uvek razgovorljiva i nasmejana, čini se da sve radi sa lakoćom. Ako pravi hleb‒ njen je najukusniji. Bašta, kuća, sve je pod konac.
Vremena i lepe reči za svakoga.
To je kuća u kojoj se zimi “sijeli” do kasno u noć jer se svako oseća komotno i dobrodošlo.
Poslednjih leta se ova porodica sa stokom seli na planinu, u katun. Nedaleko od planinarskog doma, Daca pravi uštipke i cicvaru po kojoj će planinari pamtiti boravak na Volujaku i u Hercegovini. Možda baš u ovom trenutku Luiđi iz Italije ili Helmi iz Finske prijateljima pričaju o neverovatnom doručku na dve hiljade metara nadmorske visine.
Pitam se, da li je ikada stigne umor? Misli li na sebe? Sme li da bude slaba i da je nešto boli?
Ponekad se pitam da li je takva žena stvarna, da li postoji? Ali se onda setim Ljube i Dare i armije drugih žena zbog kojih sela žive. One su so životu i njihovo se odsustvo primeti.
Ipak, dok su tu, njihovu dobrotu i doprinos uzimamo zdravo za gotovo.
Kao da je to nešto obično i kao da njihovo postojanje u svetu, koji smatramo sebičnim, već samo po sebi nije čudo.
