Foto: Deborah Main / flickr
Trudnoća podrazumeva različite telesne, hormonske i fiziološke promene, društvena očekivanja i zadate norme, ali i strahove, strepnje i mnoga pitanja. Kako ženu sistemski ohrabriti i podržati u trudnoći i nakon nje?
Različite Škole roditeljstva, radionice, psihofizičke pripreme, u skladu sa zvaničnom politikom povećanja nataliteta gaje narativ u kom se potencira da je trudnoća „najlepši događaj u životu jedne žene“, „dar“, „blagosloveno stanje“, „jedinstveni događaj u kojem ona preuzima svoju biološku ulogu majke“. Međutim, takvo „stanje“ u životu jedne žene u Srbiji sve češće i sve ozbiljnije zamagljuju sasvim opravdana pitanja budućih mama: Hoće li porodiljsko biti plaćeno? Kada? S kolikim zakašnjenjem? Koliko će morati novca da izdvoji za privatne laboratorijske usluge? Finalno je pitanje većine žena koje idu na porođaj – da li treba, i ako treba, koliko je potrebno „častiti“ginekološkinje i ginekologe, akušere i medicinske sestre – kako bi žena bila sigurnija da će sve „proći kako treba“ pri porođaju?
Pritisak društva na trudnice
Neretko se početkom majčinstva označava sam početak trudnoće. Od trenutka kada žena ulazi u ulogu trudnice, što je iz perspektive društva, najčešće kada obznani svoju trudnoću, čitav dijapazon očekivanja se vezuje za nju, odnosno, čitav spektar društvenih očekivanja i normi – kako bi trebalo da se ponaša, šta bi trebalo da jede, kako bi trebalo da spava, koliko bi trebalo da ima fizičke aktivnosti, kako bi trebalo da se oseća povodom svoje trudnoće, uz pretpostavku da bi žena trebalo da bude nedvosmisleno uvek srećna i zadovoljna u tom procesu.
Drugim rečima, uloga majke obojena je različitim značenjima i očekivanjima koje društvo ima, a tu spadaju unapred kreirani, podrazumevani obrasci očekivanja koji se ženi nameću.Sve što od odstupa od očekivanog predstavlja povod da joj se nameće određena krivica. To nametanje krivice može suptilno, ali i otvoreno, doći s raznih strana – od rodbine, partnera, prijatelja, poslodavca, medija pa sve do medicinskog osoblja koje, pored najčešćih uvreda, ima i druge strategije disciplinovanja žena poput podređivanja (muškom) lekaru, nužnog mediciniranog porođaja, epiziotomije i slično.
Sve otežavajuće okolnosti i anksioznosti buduće majke može u određenoj meri olakšati sistemski omogućena, organizovana i isplanirana psihofizička podrška trudnicama, koja ih priprema, i najvažnije, informiše o svim promenama kroz koje prolaze kako u toku trudnoće, tako i na samom porođaju. Tako trudnice mogu biti upoznate sa svakim sledećim korakom u tom procesu, a korisnost toga se najbolje može videti na samom porođaju, jer informisane i pripremljene žene mogu biti aktivnije učesnice, pratiti svoje telo (ono što lekari zovu „bolje sarađivati“), što može dovesti do lakšeg i bezbolnijeg porođaja, bez dodatnog stresa.
Kako doći do psihofizičke pripreme?
U statutima domova zdravlja, koji su doneti u skladu sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, stoji da oni „rade na promociji i pružaju preventivne, dijagnostičke, terapijske i rehabilitacione usluge“, a tu bi spadale i psihofizičke pripreme za trudnice. Dakle, deo praćenja trudnoće predstavlja i preporuka da trudnica ide na psihofizičke pripreme koje bi trebalo da budu besplatne, dakle pokrivene zdravstvenim osiguranjem, i da se održavaju u domovima zdravlja. Trudnica bi trebalo da krene na vežbe u poslednjem trimestru, otprilike negde u 27. nedelji trudnoće, a vežbe bi trebalo da se održavaju dva ili tri puta nedeljno. Kako će one u praksi biti sprovedene i organizovane je već nešto što zavisi od toga u kom delu Srbije se ta institucija nalazi, koliki su joj kapaciteti, koliko je zaposlenih, kakva je infrastruktura zgrade (kolika je sala u kojoj bi trudnice trebalo da vežbaju), odnosno zavisi od velikog broja varijabli, pa je stoga i logično da kvalitet usluge varira od mesta do mesta.
Veći gradovi imaju bolju infrastrukturu, a veliki domovi zdravlja su finansirani delom i iz gradskog budžeta, te je čak i pored ograničenih kapaciteta i često dugačkih lista čekanja, postojala veća verovatnoća da žene koje imaju zdravstveno osiguranje imaju mogućnost da idu na psihofizičke pripreme. Situaciju menjaju najavljene zakonske izmene koje će domove zdravlja administrativno spojiti s bolnicama, uz nove rezove i otpuštanja radnika/ca, pa je upitno gde će i koliko psihofizičke pripreme za trudnice zaista i biti dostupne.
Međutim, nezaposlene, a posebno deprivilegovane žene nemaju ovu opciju, jer nemaju pristup javnom zdravstvu. Dakle, to je jedan oblik prividne divergentnosti opcija za psihofizičke pripreme.Recimo, u Beogradu i Novom Sadu jesu otvorene privatne ordinacije koje nude uslugu priprema za porođaj, ali za to je potrebno izdvojiti ne tako malu količinu novca – oko 15 000 dinara za deset termina.
I dok se paralelno javno zdravstvo urušava politikama štednje koje obuhvataju čitav set mera – od sve manjih budžetskih izdvajanja za infrastrukturu i opremu dootpuštanjamedicinskog osoblja – dolazi do opterećivanja zaposlenih brojem pacijenata i pregleda, pa se vreme koje se pojedinačnoj ženi treba posvetiti progresivno smanjuje, uvode se represivne državne pronatalitetne politike.
Foto: Ed Yourdon / flickr
Škole roditeljstva i psihofizičke pripreme
Iako se u svakodnevnom narativu pravi konfuzija između psihofizičkih priprema trudnica za porođaj i Škole roditeljstva, to su dve različite stvari koje bi trebalo razdvojiti, iako obe potpadaju u proces pripreme za porođaj. Psihofizičke pripreme su, kao što samo ime kaže, pripreme koje sveobuhvatno pristupaju trudnoći, odnosno predstavljaju neki oblik kontrolisane elaboracije procesa kroz koji žena prolazi na mentalnom i fizičkom planu. Pripreme podrazumevaju lagane vežbe za mišiće koji su neophodni pri porođaju, uvežbavanje i ovladavanje različitim tehnikama disanja, uz usmeravanje pažnje na prilagođavanje tog disanja prilikom kontrakcija, zauzimanje određenjih položaja koji umanjuju bolove prilikom porođaja, a sve to služi relaksaciji i pripremanju žena kako bi što lakše, bezbednije, opremljenije i informisanije prošle kroz porođaj. Dragocenost i važnost ovih priprema za trudnice je neupitna, upravo zbog informacija, znanja i veština koje žene mogu da dobiju na njima.
Naime, žene koje su prošle ovu prirpemu uglavnom tvrde da je za njih ona bila od neprocenjive važnost. U okviru psihofizičkih priprema babica prolazi s trudnicama kroz sve moguće faze porođaja, upućuje trudnice kako bi u kojoj od potencijalnih situacija trebalo da se postave, upoznaje ih s kontrakcijama i naponima, i još značajnije – osnažuje trudnicu da se što aktivnije uključi u sam porođajni proces.
Ukratko, ukoliko bismo porođaj posmatrali kao jednu izrazito stresnu situaciju u vezi s kojom žena ima prilično nejasne anticipacije koje je, logično, uvode u stanje anksioznosti i zabrinutosti, psihofizička priprema bi trebalo da vrati ženi kontrolu nad tom situacijom, tako što je upoznaje sa svim njenim aspektima. Žene koje nemaju mogućnost da prođu ove pripreme imaju manje informacija i samim tim više pitanja vezanih za sam porođaj, kroz koji mogu teže i proći, a njihov oporavak može biti duži.
Istovremeno, postoje i različite škole roditeljstva. One se razlikuju od psihofizičkih priprema po tome što su češće teorijski orijentisane. Nekada su iz dva ciklusa – jedan u ranoj trudnoći, drugi u kasnijem delu. U školama roditeljstva, budućim roditeljima, a prevashodno majkama, nude se objašnjenja i uopšte edukacija u vezi s razvojem trudnoće, porođajem, dojenjem i promenama kroz koje žensko telo prolazi tom prilikom.
Da li će neka škola roditeljstva biti javno finansirana ili ne, naravno, zavisi od toga gde se održava i ko je organizuje. Od 2016. Rosa, zajedno s Ministarstvom zdravlja, pokreće projekat „Rosa škola roditeljstva“. Trenutno u okviru ovog projekta postoji oko 20 otvorenih škola. Ideja ovih škola je ojačavanje postojećih mreža, a podtekst bombastičnih najavljivanja i reklamiranja ovih škola je kreiranje narativa u kojem Vlada Republike Srbije želi da poruči da su oni uradili sve što je u njihovoj moći kako bi se povećao broj stanovnika Srbije, a na ženama je samo da rađaju, što je, takođe, pokušano i prošlogodišnjim uvredljivim sloganima za podsticaj nataliteta, koji sugerišu da skoro ne postoji ništa lakše nego proći kroz trudnoću i gajiti dete u Srbiji.
Sponzorisane edukacije su, nažalost, često prožete reklamiranjem najboljih suplemenata, vitamina, kašica i ostalih proizvoda koji se budućim mama nude kao nužnost „za pravilan razvoj njihovog deteta“. Koncept psihofizičkih priprema i obrazovanja roditelja prilagođava se zahtevima tržišta, a ovakve reklame igraju na kartu osećaja krivice roditelja. Uz ponudu različitih farmaceutskih proizvoda, nudi se i čuvanje matičnih ćelija (koje iznosi oko i do nekoliko hiljada evra), različiti prenatalni testovi (koji koštaju oko nekoliko stotina evra), kao i privatno zdravstveno osiguranje.
Problematičan narativ sponzorisanih škola roditeljstva se ogleda u tome što se reklamira čitav (preskupi) paket neophodnosti za što lakšu trudnoću i što pravilniji razvoj deteta, pa roditelji koji za to nemaju novac osećaju pritisak da ga nabave pošto-poto kako bi se rešili straha i osećaja krivice.
Zašto su važne psihofizičke pripreme?
Psihofizičke pripreme bi trebalo da služe osnaživanju žena pružanjem za ženu neophodnih informacija . Važna dimenzija ovih priprema jeste i razmene iskustava s drugim ženama iz grupe, a kroz razgovore sa stručnjakinjama i stručnjacima, trudnicama se omogućava da budu aktivni subjekti u trudnoći. Žene je potrebno upoznati s promenama koje se dešavaju u njihovim telima, s tim kroz šta će proći pri porođaju i nakon porođaja, šta da rade kada imaju manjak ili višak mleka, kao i s nekim potencijalnim poteškoćama u vidu postporođajne depresije, s kojom se suočava između 10% i 13% žena u svetu, a u razvijenijim zemljama između 16% i 20%.
Iako se celokupna ideja zajedničkih škola za roditelje bazira na heteronormativnoj postavci s neizbežnim pretpostavljanjem institucije braka kao osnove kreiranja novog života, odnosno trudnoće, dobra strana tih zajedničkih dolazaka budućih roditelja jeste mogućnost povezivanje parova, razmene iskustava, ali i uključivanja oca kao resursa za ženu i dete, ne samo u finansijskom smislu, već i u praktičnom i emotivnom.
Što se tiče očeva, oni u Srbiji imaju pravo na odsustvo s posla zarad brige o detetu, ali samo pod određenim uslovima. Prema Zakonu o radu otac i majka ne mogu istovremeno biti na plaćenom odsustvu zarad brige deteta, već otac nakon prva tri meseca od rođenja deteta, na koja majka ima pravo, može uzeti tri meseca plaćenog odsustva, ako žena u tom trenutku nije na plaćenom odsustvu – drugim. Zajedničko upućivanje u to šta sve čeka ženu s dolaskom deteta može podstaći očeve da uzmu aktivniju ulogu, naročito u prvim mesecima posle porođaja koji su za ženu posebno stresni i iscrpljujući. Još jedan značaj edukacije je dovođenje u pitanje postavke da se žene rađaju opremljene nekim znanjima i da su one „po svojoj biološkoj prirodi“ opremljene znanjima i veštinama koje su im potrebne da bi mogle da se bave detetom.
Ukoliko uzmemo u obzir sve navedeno, žene koje su prošle psihofizičke pripreme imale su i manje stresan porođaj i manji osećaj anksioznosti. Posebno je potrebno skinuti stigmu s problema koji se tiču mentalnog zdravlja, u šta spada i ta predrasuda da je žena loša majka ukoliko nije nedvosmisleno uzbuđena zbog rođenja deteta. Resursi koji bi trebalo da se nalaze pred ženom ne bi trebalo da zavise od toga u kom delu Srbije živi, kog je obrazovanja, da li ima „vezu“ u nekom domu zdravlja, ima li mesta na spisku u njenom domu zdravlja, od njene finansijske situacije i raznih drugih faktora. Ukoliko je već žena neumitno upućena na javne institucije prilikom vođenja trudnoće, onda bi pred njom trebalo da stoji dostupna, zagarantovana, razvijena mreža resursa podrške.
