Foto: Marko Miletić / Mašina
Budući da nijedna od pomenutih akcija udruženja ljubitelja životinja, ali ni najsurovija masovna trovanja, nisu znatnije smanjila broj životinja na ulici, može se slobodno zaključiti da je glavni razlog njihovog postojanja napuštanje kućnih ljubimaca, odnosno takozvano nesavesno vlasništvo. Životinje se kontinuirano napuštaju i ostavljaju na ulici, pa njihov broj stalno raste.
piše: Robert Kasumović za Mašina
Procenjuje se da je na ulicama u Srbiji oko sto hiljada napuštenih pasa, dok je mačaka znatno više. Zbog neadekvatog zakonskog okvira i podkapacitiranosti zoohigijenskih zavoda i azila hvatanje i transport se često prepuštaju firmama koje vrše nehuman tretman napuštenih životinja.
Na ulicama po gradovima Srbije živi ogroman broj životinja, uglavnom napuštene životinje koje su imale vlasnike. Prisustvo ovih životinja na ulicama, njihovo preživljavanje i odnos ljudi prema njima, kompleksan je problem kome se ne pridaje pažnja, niti se javnost, mediji i vlast za njega interesuju.
Iako pojava uličnih životinja nije retkost, dobra organizacija zoohigijenskih službi, običajne i verske norme stanovnika nekih delova sveta omogućavaju mirnu koegzistenciju ljudi i životinja. Takvi primeri pokazuju da se problem uličnih životinja može rešiti, ali za to je neophodno angažovanje čitavog društva i države kao najbitnijeg faktora.
Koliko i zašto na ulicama?
Nije poznat tačan broj napuštenih životinja koje lutaju ulicama Srbije. Prema nekim procenama, ima više od 100.000 napuštenih pasa, a broj mačaka je znatno veći. U čoporima ili pojedinačno, ove životinje se prilagođavaju životu na ulici i borbi za opstanak. Idući ulicama u potrazi za hranom i vodom, susreću se s ljudima, koji neretko i neopravdano pokazuju strah, odbojnost i netrpeljivost prema njima.
U prethodnih nekoliko godina sprovedene su, barem načelno, određene mere kako bi se broj pasa na ulicama smanjio. Ako je suditi po slikama sa ulica, i činjenici da je u periodu od 2015. do 2017. godine isplaćeno više od milijardu dinara na ime odštetnih zahteva zbog ujeda pasa lutalica na javnim površinama, evidentno je da problem postaje sve veći i da je potrebna hitna reakcija institucija.
Akcije besplatne sterilizacije sprovođene prethodnih godina neznatno su poboljšale stanje. Postoje dva bitna razloga njihovog neuspeha, a to su: neopravdane predrasude ljudi prema sterilizaciji životinja (iako je ona potpuno neškodljiv i u ovakvoj situaciji human akt, jer je svakako neopravdano bacati štence i mačiće) i činjenica da akcije sterilizacije uglavnom finansiraju društva za zaštitu životinja, a ne država. Ovakav način finansiranja akcija sterilizacije svakako izražava dobre namere ljudi iz tih udruženja, ali u sprovođenju sveobuhvatne sterilizacije, i neophodnih, pratećih kampanja, uloga države je nezamenljiva.
Mračna strana problema napuštenih pasa povezana je s lošim materijalnim položajem stanovništva. Naime, zbog pomenutih odšteta u slučaju ujeda pasa lutalica, koje iznose i do sto hiljada dinara, razvila se
. Takvi postupci povećali su tenzije stanovništva spram napuštenih životinja, pa smo poslednjih godina svedoci masovnih trovanja uličnih pasa. Zbog dejstva nekih od najsurovijih otrova, često zabranjenih i koji nisu u slobodnoj prodaji, ulični psi umiru u najstrašnijim mukama i po nekoliko dana, a za to niko ne snosi odgovornost.Budući da nijedna od pomenutih akcija udruženja ljubitelja životinja, ali ni najsurovija masovna trovanja, nisu znatnije smanjila broj životinja na ulici, može se slobodno zaključiti da je glavni razlog njihovog postojanja napuštanje kućnih ljubimaca, odnosno takozvano nesavesno vlasništvo. Životinje se kontinuirano napuštaju i ostavljaju na ulici, pa njihov broj stalno raste.
Zakonodavni okvir i zloupotreba nesrećnih životinja
Zakonodavni okvir koji bi trebalo da reguliše ovu oblast čine dva zakona: Zakon o veterinarstvu i Zakon o dobrobiti životinja. Važnost ovih zakona u problematici napuštenih životinja ogleda se u tome da i jedan i drugi određuju dužnosti lokalnih samouprava prema njoj. Prema Zakonu o veterinarstvu (član 46), lokalna samouprava je dužna da na svojoj teritoriji organizuje zoohigijensku službu koja obavlja usluge hvatanja i zbrinjavanja napuštenih životinja u prihvatilišta. Zakon o dobrobiti životinja nije previše naklonjen napuštenim životinjama, jer se u njemu, prosto rečeno, one samo pominju, ali ovaj zakon definiše načelo integralnosti, koje podrazumeva da državni organ i organi jedinica lokalne samouprave, u svom delokrugu, obezbeđuju integralnu zaštitu dobrobiti životinja sprovođenjem međusobno usaglašenih planova i programa.1
Ovo nedvosmisleno znači da se odgovornost za pitanje hvatanja i zbrinjavanja napuštenih životinja formalno spušta na nivo lokalnih samouprava, a to i jeste srž problema. Ovakvo formulisanje zakona, kada se odgovornost za rešavanje određenog problema, potpuno nerealno, bez sagledavanja ekonomskih, tehničkih prostornih i ostalih kapaciteta spušta na nivo lokalnih samouprava samo znači odsustvo želje da se problem zaista i reši. Ako na to dodamo činjenicu da lokalne samouprave u Srbiji imaju samo formalnu autonomiju rada i da u njima uglavnom ne postoji zainteresovanost za slične probleme, dobija se trenutni komunalni haos i prebacivanje odgovornosti s jednih na druge.
S obzirom na to da svega nekoliko lokalnih samouprava u Srbiji ima svoje zoohigijenske službe i azile, pitanje prevelikog broja napuštenih životinja na ulicama ne rešava se prema propisanim zakonima, već lokalne samouprave unajmljuju privatna preduzeća koja se „bave” ovom delatnošću.
Privatno preduzeće „Avenija MB” poslednjih godina dobija najviše posla u oblasti hvatanja i uklanjanja životinja sa ulica onih opština koje ne poseduju zoohigijenske službe (čak i nekih koje imaju).
Ovo preduzeće ostvaruje znatan profit poslednjih nekoliko godina, a većina akcija hvatanja i uklanjanja pasa obavljena je u nekim od najsiromašnijih opština u Srbiji. Tako su više puta skupe usluge ovog preduzeća koristile opštine Medveđa, Bela Palanka, Boljevac, a redovni korisnici usluga ovog preduzeća su i Soko Banja, Čačak, Knjaževac i drugi.
Pomenuto preduzeće dobija brojne tendere, sumnjive regularnosti. Naime, u većini slučajeva ovo preduzeće naplaćuje usluge po jediničnoj ceni usluga, odnosno po psu. S obzirom na to da u većini slučajeva nije poznat broj pasa na ulicama lokaliteta gde se planira hvatanje životinja, nije jasno na osnovu kojih podataka ovo preduzeće izdaje procene javnih nabavki.
Ono što predstavlja dodatni problem njihovog rada jesu brojne pritužbe građana i članova društava za zaštitu životinja. Postoje brojni dokazi krajnje nehumanog postupanja sa uhvaćenim psima. Radnike ovog preduzeća nisu obučavale nadležne institucije, već firme koje nemaju ovlašćenja za držanje takve obuke. Uhvaćeni psi se prevoze u potpuno zatvorenim, veoma malim, neodgovarajućim prikolicama, u kojima je temperatura toliko visoka da veliki broj pasa ne izdrži transport.9 Sudbina uhvaćenih pasa često je nepredvidiva, a mnogima se nakon hvatanja potpuno gubi trag.
Angažovanjem „Avenije MB” opštine krše zakon, a usluge privatnog preduzeća, obavljene u krajnje nehumanim uslovima, plaćaju se novcem građana. Dakle, korišćenjem javnog novca, privatno preduzeće „Avenija MB” ostvaruje znatan profit, a svemu tome doprinose lokalni političari i državne institucije koje ne reaguju.
Moguća rešenja problema
Ma koliko teško bilo razumeti osobu koja će svog kućnog ljubimca ostaviti na ulici, ta činjenica ukazuje da se radi o veoma složenom socio-ekonomskom problemu, te da mu tako treba i pristupiti. Društvene norme i praćenje trendova (kul je imati rasnog psa) čine da ljudi neoprezno kupuju pse, bez detaljnog sagledavanja šta držanje psa podrazumeva. Odgajivačnice i trgovci psima ubiraju profit, a neki vlasnici, nakon što uvide realnost, ostavljaju pse na ulici.
Postoje primeri zemalja koje su zalaganjem države rešili problem napuštenih životinja. U Argentini je u periodu od 2001. do 2007. godine sprovedena besplatna sterilizacija više od 85.000 napuštenih i vlasničkih pasa. Sterilisanje se odvijalo u naročito formiranim centrima u gradovima, ali i na periferiji. Ključ uspeha ovog programa bila je istovremena intenzivna kampanja o pravilnom postupanju u čuvanju životinja.
Takođe, postoje i evropski standardi za rešavanje problema napuštenih pasa i mačaka na human način. Ona podrazumeva humano hvatanja i transport životinja. Slede klinički pregledi i razvrstavanje životinja. Bolesne i stare životinje podvrgavaju se eutanaziji, dok se ostale životinje šalju u prihvatilišta i ulaze u program priprema za udomljavanje. Nakon sterilizacija, obeležavanja i vakcinisanja, životinje koje ne nađu dom vraćaju se na ulicu. Najbitnije stavke ovog programa su paralelna edukacija i sprovođenje stroge zakonske regulative za izbacivanje pasa i mačaka na ulicu.
Kao ni većina drugih problema, evidentno je da ni ovaj neće biti rešen dobrom voljom i ljudskom svešću sadašnjih srpskih političara. Potrebna je pomoć medija koji već godinama pokazuju slabu zainteresovanost za ovakve probleme. Ujedno, ljubitelji životinja i udruženja za njihovu zaštitu moraju se ujediniti u zajedničkom vršenju pritiska na državu da, pre svega, ozbiljno shvati ove probleme i pokaže nameru da ih reši.
