Otkad sam dobio nagradu za životno delo, sve je počelo da me boli – rekao je Žare kada je u novembru stigao na jedan prednovogodišnji novinarski ručak oslanjajući se na štap.
Piše: Dragoljub Petrović
Tu sam ga poslednji put sreo.
Tako se nekako poklopilo da Žare dobije nagradu UNS-a za životno delo godinu dana pre nego što je otišao, pa je i to protumačio kako je tumačio i sve ostalo u karijeri – bolno precizno i bolno duhovito.
Izbegavajte, dakle, da vam uruče nagradu za životno delo jerbo to može biti fatalno.
I kada su me juče razni pitali: „Od čega je umro Žare?“, dao sam im tačnu dijagnozu: „Od životnog dela.“
Žaretovo životno delo sam pratio otkad sam 1994. bio u školici novinarstva koju je organizovalo Vreme, tada nam je, čini mi se, držao predavanje kako se pišu vest i izveštaj, a kasnije je neke od nas vodio na primenjeni čas žurnalizma – u kafanu.
Posle, kad god bi me neko pitao kako izgleda tipičan Novinar, davao bih mu odokativnu definiciju – beskrajno ciničan, stalno drži cigaretu među prstima, često mrzovoljan, kafanski tip, ubija kako piše, ima straobalnu rečenicu i još straobalniju misao… U stvari, eno, vidiš onog tamo!
– Da, vidim!
– E, to ti je Dragoljub Žarković? Tako izgleda tipičan Novinar! – bio sam ponosan što od svega navedenog imam makar isto ime.
Ali, da sad na ovom mestu napišem onu otužnu novinarsku frazetinu kad neko od nas ode u večna lovišta, tipa: „Žare se pridružio Nebeskoj redakciji u kojoj ga čekaju Tijanić, Tirnanić…“, verovatno bi negde odozgo čuli onaj njegov malko hrapavi glas koji kaže: „E, ajd ne lupaj!“
A onda bi verovatno, takođe odozgo, čuli Žareta kako se raspituje kod prisutnih gde je tamo gore „smoking area“, jer je to valjda bilo pitanje koje je najviše puta u životu postavio.
Tako mi je prošle godine, dok smo se skupa raspitivali gde je pušačka zona u Deltinom tržnom centru u Varni na čijem otvaranju smo bili, u jednom trenutku ispričao kako nije svako ostavljanje tragova u novinarstvu dobro: „Znaš zašto? Pa ako iza sebe ostaviš kučeći izmet, i to je trag, al’ ništa ne vredi.“
Žare je, dakle, otišao, ali čitaćemo ga i citirati vazda.
