Kontrolisanjem realnosti od kolevke pa do groba državni aparat ima pred sobom samo jedanu nameru – stvaranje podobnog i bespogovorno poslušnog stanovništvo. Kolektivizam kombinovan sa monopolom države na stvaranje ličnosti, kroz obrazovanje, kontrolu mejnstrim medija i popularne kulture ciljano razara individualizam i kreativnost. Metodom zablude i propagande, suzbijanjem pravih informacija i korišćenjem dezinformisanja kroz školstvo, medije i kulturu država oblikuje stanovništvo prema svojim potrebama.
Totalitarna moć kolektivizma daje državi nepodnošljivu lakoću ne samo vladanja, već i marginalizovanja svih nepoželjnih ličnosti, pokreta i ideja. Anarhija je možda i najmarginalizovaniji medijski satanizovan termin od strane državnog aparata – i to sa dobrim razlogom.
Osnovna karakteristika svih totalitarnihi režima je prisvajanje apsolutnog autoriteta državnom aparatu. Pojedinac kao individua, kao ličnost ne postoji, svi smo svedeni na nivo beznačajne, nebitne karike u lancu. Rođeni slobodni, državnim monopolom na školstvo, medije i popularnu kulturu se bespogovorno uklapamo u bezličnost kolektivizma.
Kolektivizmom nam se usađuju termini „naše države“, „našeg lidera“, „naše vlasti“ koja je po državnom shvatanju iznad svih ličnih i Božjih prava. Činjenično stanje je da je „naša država“ samo grupa ljudi koji uživaju sve privilegije lagodnog života na tuđ račun, bez ikakve odgovornosti prema građanima na čiji račun žive.
Druga iluzija kojom se manipuliše je da je dobro imati jaku državu. Nemačka u vreme Hitlera je bila jake države, sa bespogovorno poslušnim kolektivom građana, epilog te sage je svima dobro poznat. Snaga države se ne meri isključivo moći aparata represije, već i slabošću samih građana kao ličnosti.
Svemoć države se bazira na bespogovornoj poslušnošću građanskog kolektiva, kolektivizmom oblikovanim u slepe poslušnike „višeg državnog interesa“. Kontrolom relnosti se usađuju kao istinite fikcije: opšte dobro, plaćanje poreza je privilegija, glasanje je građanska dužnost, uz neizbežna obećanja o nekoj lepoj budućnosti koja nas čeka – u budućnosti, naravno.
Glasanje nije dužnost već stvar dobre volje, opšte dobro je iluzija – postoji samo dobro pojedincima kao delovima društva. Ako je plaćanje poreza i taksi privilegija – čemu izuzetost elite od takve privilegovanosti? Izgradnja autoputeva, koridora i Beogradskog „vodenjaka“ osim dugova neće ništa doneti građanu kao pojedincu – već pojedincima iz režimske elite.
Jak državni aparat može ne samo nasilno koristiti decu za medicinske eksperimente, već i oduzeti decu od roditelja – „deca su vlasništvo države“. Snaga države se najbolje vidi na slabosti samog pojedinca, ličnosti svedene na puku imaginaciju sa nekakvim deluzionim pravima i iluzijom slobode.
Države sa totalitarnom vladavinom upravljaju građanima jednosmerno, odozgo na dole, sa ljudima svedenim na nivo subjekta nad kojim se vrši radnja. Mehanizam državne represije svoju noćnu moru vidi u jednoj, za javnost zabranjenom i satanizovanom rečju – Anarhija.
Demonizovana od države kao kreacija haosa, anarhija je Grčka reč koja čak i bukvalno znači – bez vladara. Anarhija kao društveni poredak se još od doba stare Grčke zalaže za ukidanje hijerarhije i vladanja građanima kao robovima. Grci su na vreme prepoznali autoritet i silu kao neprijatelje ljudskoj slobodi i građanskim pravima.
Ideal same anarhije nije ni haos, ni bezvlašće – već funkcionisanje samog društva bez državne elite i samovlasti režima. Demokratija je zamišljena kao vladanje od samih korena društva, ljudi kao pojedinaca, a prava vrednost anarhije se najbolje vidi na primeru onih država koje se na njoj baziraju.
Švajcarska i Norveška su dve države koje su najbliže originalnoj ideji anarhije. Sva državna pitanja se rešavaju demokratski – referendumom, a predstavnici države samo sprovode volju svojih slobodnih građana. Lična sloboda i prava građana su iznad dobre volje vladajuće elite, a koliko je anarhija stvarno „loša“ – pitajte Švajcarce i Norvežane.
„Najbolji robovi su oni – koji toga nisu ni svesni“
