Banjaluka je sve se kupajući u svom nacionalističko-provincijalnom bižuterijskom sjaju otjerala doslovno sve što valja iz čaršije. Banjaluka je odavno i etički i etnički i politički i akademski i svakojako drugo, pljunula na sebe.
Piše: Dragan Bursać za Interview.ba
Život u Čečenijici od entiteta RS, odavno je omeđen glupostima naših čobana i to je posve jasna stvar. Isto tako omeđen je i budalaštinama njihovih podguznih muha, tzv. akademske zajednice, koja u svojoj impotentnosti sprovodi dva hobija. Prvi je biti veći čoban od partijskog čobana, a drugi je efemerno postavljanje formalnih zapreka zdravom razumu doslovce.
Da bi shvatili o čemu pričam, pokušaću plebsu pojasniti na plastičnom primjeru kako funkcioniše akademska džamahirija na banjalučkom Univerzitetu. Dobro, primjer nije plastičan, više je od krvi i mesa, još više od znanja i harizme, a najviše od talenta i poštenja. Primjer se zove Tanja Šljivar.
Nema zemlje za Tanju
Tanja Šljivar je, zapravo, hodajući primjer uspješne mlade žene. Ona je naš ponajbolji mladi dramski pisac. Kad kažem naš, ne mislim samo na granice entiteta RS. Ne mislim niti na granice Bosne i Hercegovine. Ne mislim uopšte na granice. Ona je ponajbolji mladi dramski pisac na teritoriji ljudi koji mogu pročitati ovaj tekst.
I ne znam šta joj bi da tako sposobna, realizovana zatraži posao u rodnoj Banjaluci. Zapravo, to i jeste na stvari, znam šta joj bi, no polako. Naprvo, Tanja je višestruko nagrađivana dramska spisateljica*. Njena su djela prevođena na deset jezika, a ima, onako pride i dvije master diplome - iz dramaturgije na Fakultetu dramskih umjetnosti (FDU) u Beogradu i iz primijenjenih pozorišnih studija u Gisenu u Njemačkoj. Tekstovi joj se izvode od Barselone do Beograda.
Dabome, možda baš zato nije primljena za nastavnika na smjeru Dramaturgija na banjalučkoj Akademiji umjetnosti.
Pa šta ona hoće?! Došla iz Barselone, Berlina, drugosrbijanskog Beograda, pa bi sad htjela da truje našu pravoslavljem zadojenu akademsku džamahirijicu? To bi ona htjela? Hoće dobru i skrušenu zilotsku djecu izvoditi na put slobodnomislećih bića? Neće moći ove srednjevjekovne banjalučke noći Tanja!
Zato mi i imamo vitezove naše časti i znanja poput profesora Akademije Luke Kecmana i kompanije mu, e da bi odbranili ugled te iste džamahirje od tebe i tebi sličnih. Pa šta si ti mislila Tanja sa dramskim tekstovima u kojima kritikuješ srpsku stranu u ratu, da predaješ našoj patriotskoj mladeži?! Jesi to mislila?
Konkursom protiv pameti
Neće da može! Tu su konkursi, sestro, pa ih prođi ako možeš. Imamo mi barem deset kandidata koji su obrazovaniji, podobniji i povoljniji za mjesto nastavnika i predavača na dramtaurgiji. A, čekaj, nemamo? Nemamo niti jednog kandidata. Samo je ova izdajnica Tanja kandidat? Au, majku mu. Ništa, nisi dobro predstavila svoj način predavanja, svoj rad. Njanjanjanja, ne možeš proći! A, šta, opet se prijavila? Ihh, kakva je neka uporna. To su je Soroš i Švabe naučile. ‘Ajmo onda staro dobro odugovlačenje, pa mišljenje, pa izdvojeno mišljenje, pa Senat, pa sve po redu dok ne odustane. Mora da upali! Upalilooo jeeee!!!!
E tako vam u par crtica izgleda kroki i modus operandi akademske zajednice na banjalučkom Univerzitetu. Tako se najbolji od nas govnjivom motkom tjeraju. Bez stida, jer stid odavno ne stanuje ovdje. Besramno, jadno i bijedno. Tzv. akademska zajednica je ispunjavanjem gore navedena dva hobija i pustim provincijalizmom otjerala Tanju Šljivar. Za njeno dobro zauvijek, a za našu uncu sreće i spoznaje, nadati se privremeno.
Jer, osim što je kriva što postoji Tanja ima baš, baš, baš puno «mana» zbog kojih ne može uspjeti u našoj akademskoj septičkoj jami. Naprvo, odistinski se u svojim dramskim komadima bavi tom duhovnom sirtoinjom provincije, tim neandertalski spuštenim horizontima umovanja par čobana i stada im, a potom secira i sve nas. A to, jebi ga, boli.
Ne boli jednu Mirjanu Karanović da režira i oduševljeno glumi u Tanjinoj drami «"Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali" u produkciji Bosanskog narodnog pozorišta iz Zenice. Jer je Mirjana «srBska izdajica» a zeničko pozorište je naprosto balijsko. Pa se u takvoj bolesnoj konstelaciji snaga Tanja Šljivar pokazuje i učitava džamahirijskom establišmentu akademskom u Banjaluci kao opšta opasnost.
I da se razumijemo, mi zaista jesmo oni na koje su nas roditelji upozoravali. Većinski mali hodajući mediokriteti, koji pognute glave čekaju da neki fakultetski oci odrade formalnu dekapitaciju i otjeraju još jedno pametno dijete iz rodnog grada. Po mogućnosti zauvijek. Na stranu što se akademski pacovčići nisu pretjerano počešali na gubitak Tanje. Njima je i bio posao da ona ne dođe tamo gdje je trebala doći i da vremenom, gluho bilo, ne odmjeni njihova znojava dupeta.
Naš mali provincijski pakao
Stvar je mnogo šira, da prostite. Banjaluka je sve se kupajući u svom nacionalističko-provincijalnom bižuterijskom sjaju otjerala doslovno sve što valja iz čaršije. Banjaluka je odavno i etički i etnički i politički i akademski i svakojako drugo pljunula na sebe. Uz amin «običnog građanina», tog malog gmizavca, koji se skriva iza «svakodnevnog preživljavanja», a zapravo uživa u svom zilotskom carstvu osrednjosti. Carstvu sazdanom od formativnih datosti, mejnstim festivalske zabave utopljene u pivu, bulevraskih predstava i nacionalističke epike, carstvu samoizolacije i lihvarskog podaništva, carstvu kiča i šunda. Ovo carstvo ima samo jedno diskrminirajuće pravilo-ako ti se ne sviđa, a ti razguli!
Pa kad tako postavite stvari, a nemate kako nego tako, još je Tanja Šljivar jedan egzibicionistički komadost, koji samo mapira naša vrla bespuća.
Reći će velika Mira Karanović za Tanjinu dramu da je «tkanje u kome većina može prepoznati barem nekoliko niti»
Reći će potpisnik ovih redova, pogledajte ako imate gdje «Pošto je pašteta», «Grebanje ili kako se ubila moja baka“, «Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali“, pročitajte dramu «Grad me je štitio»...pa će vam biti jasna veličina i snaga Tanjine poetike krckanja malograđanštine. Opet, biće vam jasno zašto Berlin zaslužuje Tanju Šljivar, a zašto se akademska banjalučka džamahirijica užasava iste.
I zato bi sebično bilo reći putuj Tanja i ne naginji se kroz naš ispljuvani prozor. Zato i jeste hrabro najaviti barem nenakvu bitku protiv pacovčina koji svojim «radom» mentalno kastriraju vašu djecu.
Borba je u ovom slučaju jedina ljudska dužnost. Ne zbog Tanje, nego zbog svih nas.
*Apendix: Evo još razloga zbog kojih nije dobila mjesto predavača na banjalučkoj Akademiji
«...Odmah nakon diplomiranja dobila je nagradu „Borislav Mihajlović Mihiz“, za dotadašnje ukupno dramsko stvaralaštvo, čime je postala najmlađa dobitnica ove nagrade. Njena prva drama “Pošto je pašteta?“ uspješno je igrana tokom nekoliko sezona u beogradskom Ateljeu 212. Sa drugom dramom „Grebanje ili Kako se ubila moja baka“ u izvođenju BNP-a iz Zenice, osvojila je brojne nagrade: „Slobodan Selenić“ za najbolju diplomsku dramu na FDU, „Petar Kočić“ za najbolju dramu na banjalučkom Teatar Festu, nagradu „Miodrag Žalica“ na Festivalu BiH drame u Zenici. Ovaj tekst postavljen je još nekoliko puta u omladinskim pozorištima (Kragujevac, Mrkonjić Grad), i scenski čitan na nekoliko jezika (albanski, njemački, srpskohrvatski, poljski) na različitim internacionalnim festivalima i scenama. Za njenu treću dramu „Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali“, takođe u izvođenju Bosanskog narodnog pozorišta iz Zenice, 2016. godine dobila je najznačajniju nagradu za dramsko pisanje u Srbiji – „Sterijinu nagradu“ na festivalu Sterijino pozorje, kao i nagradu „Miodrag Žalica“. Predstava je gostovala na preko 10 internacionalnih festivala (između ostalog i u pozorištu Schlachthaus u Bernu). Isti tekst je 2017. godine pozvan na prestižnu Stückemarkt sekciju festivala Theatertreffen u Berlinu, te je nedavno postavljen u pozorištu Schauspiel Stuttgart na njemačkom jeziku.
(izvor: BUKA portal)
