Londonova distopijska priča o američkom narodu pod čizmom super-bogatih oligarha veoma često zaliči na savremeni dokumentarac. Ovi pasaži se čitaju kao sablasna predviđajuća analiza, ne samo po pitanju naše trenutne situacije, već takođe i po pitanju naših stavova i ideja koje su nas dovde dovele.
Posle Brexita, i sada, posle izbora Trampa za predsednika, mnogo toga smo čuli u vezi sa tim kako smo izolovani od mišljenja koja su drugačija od naših. Oni među nama koji su ostali zbunjeni i začuđeni skorašnjim događajima često su mogli čuti ovakve reči:
Svako od nas tavori u kosmosu koji je sam stvorio, koji je napravio od svojih fantazija i želja. Vi ne poznajete stvarni svet u kojem živite, i vaše razmišljanje nema mesta u stvarnom svetu, osim utoliko što je fenomen mentalne aberacije.
Ukoliko ste, kao što sam ja, iznenađeni time što ste nedavno otkrili da ste deo “liberalne elite”, moguće je da vam je skoro rečeno i ovo:
Ne poznajete radničku klasu. Ali ne treba vas kriviti za to. Kako biste išta mogli da znate o radničkoj klasi? Ne živite na istom mestu sa radničkom klasom. Vi živite u krdu sa kapitalističkom klasom na nekom drugom lokalitetu.
Takođe, u krdu sa kapitalistima žive i oni najužasniji ljudi, eksperti. Shvatili smo da je ljudima muka od njih: “Metafizičari nisu učinili ništa, apsolutno ništa, za čovečanstvo.”
Možda imate i ogorčene prijatelje koji objašnjavaju Trampa i Brexit “sebičnošću prosečnog čoveka”. Možda imate ogorčenog prijatelja koji razmišlja na ovaj način:
Bio je zapanjen sebičnošću na koju je naišao, a više od toga ga je iznenadilo odsustvo intelektualnog života... Bio je šokiran intelektualnom glupošću vladajuće klase.
Džek London
Obeshrabrujuće je to što su neki od ovih citata potpuno novi svima koji su u povoljnoj poziciji, i to na kraju ovog smrdljivog opuška od 2016. Ali možda će vas makar iznenaditi kada otkrijete koliko su oni stari. Svi su preuzeti iz romana Džeka Londona “Gvozdena peta”, iz 1908, i posle čitavog veka, alarmantno je koliko zvuče savremeno. Londonova distopijska priča o američkom narodu pod čizmom super-bogatih oligarha veoma često zaliči na savremeni dokumentarac. Ovi pasaži se čitaju kao sablasna predviđajuća analiza, ne samo po pitanju naše trenutne situacije, već takođe i po pitanju naših stavova i ideja koje su nas dovde dovele.
Lav Trocki je 1937. pisao o tome kako ga je uzdrmao način na koji je London “ne samo kreativno apsorbovao podsticaj prve ruske revolucije (iz 1905. godine), već i hrabro promislio iznova u svom svetlu sudbinu kapitalističkog društva u celini... On je to bez sumnje predosetio, što vas tera da se sa čuđenjem iznova i iznova pitate: kada je ovo pisano? Zaista pre rata?”
Nekoliko godina kasnije, Džordž Orvel je tvrdio da ova knjiga pruža neverovatan uvid u fašizam. Evo nas sada u još jednoj krizi nejednakosti, besa i okrutnosti – a London opet progovara jasno. Strašno je kada vam se njegova predviđanja ostvare kod kuće. Podjednako je fascinantno kao i kada se istorija ne poklapa sa njegovim idejama. London je primetio kako bi se nadolazeći internacionalni rat mogao sprečiti, ako bi radnici stupili u štrajk. Ovo je ubrzo opovrgnuto kada je izvršen atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda 1914. Ali to ga ne čini ništa manje maštovitim – i ništa manje važnim, u smislu uvida u socijalističku misao s početka XX veka. I drugi delovi “Gvozdene pete” su na sličan način intrigantni.
Nažalost, dosta toga je monotono i apsurdno. Kao i mnogi uspešni proroci, Džek London ume da bude nadobudan. Njegovi čitaoci moraju da se probiju kroz dugačke prazne pasaže o socijalizmu, korporacijama, Standard Ojlu i ekonomskim fondovima. Politika je fascinantna; realizacija je loša. Većina ideja se sadrži u razvučenim monolozima junaka po imenu Ernest Everhard, koji bi trebalo da bude muskulaturni, plavi, ničeanski seksualni dominator, ali na kraju je jednostavno dosadan. U jednom od internet komentara se veoma precizno primećuje sledeće: “Prve dve trećine knjige pomalo liče na socijalističku verziji “Sofijinog sveta”, gde iz glavnog junaka kuljaju gomile teorija na sve strane, nakon čega nas njegova devojka podseća koliko je on briljantan.”
Postoje još gore optužbe u vezi sa ovim romanom. London je osumnjičen za plagiranje. Veći deo sedmog poglavlja je doslovno preuzet esej engleskog novinara Frenka Harisa po imenu “Londonski biskup i javni moral”. London se branio time da je mislio da je u pitanju govor koji je održao pravi biskup, pa je stoga preuzimanje fer. Što nije bila baš ubedljiva odbrana. Čini se da je i mnogo njegovih drugih ideja pozajmljeno iz ouklandskih novina “Glas socijalista”. Čak je i ta gvozdena peta (koja jeste inspirisala Orvelovu poznatu viziju čizme koje zauvek gazi ljudsko lice) koncept koji je postojao od ranije.
Pa ipak, ja ne oklevam da preporučim “Gvozdenu petu”. Ne čine je zanimljivom samo obeshrabrujuća predviđanja. Kada prestane Ernestovo naklapanje, vidimo da London svodi račun jedne živopisne, sumorne i krvave izgubljene kampanje. Priča je mudro ispričana iz ugla Everhardove odane supruge, u pratnji serije fusnota koje su navodno napisane godinama kasnije i u kojima se odmah otkriva da je Everhardova herojska borba bila osuđena na propast: on je pogubljen, a njegove pristalice iz pobune su pobijene. Jasno nam je da poniremo u tamu i da knjiga ima brutalno, nezaustavljivo ubrzanje, smela u svojim iskrenim strahotama. Takođe je apsurdan i ogroman broj leševa, koji je moguć zahvaljujući novim oblicima industrijskog i urbanog ratovanja, jezivo proročkim.
Postoje i drugi kvaliteti. Na početku, saopštava nam se da je Everhardov rukopis nedovršen. I takvim ga smatramo do poslednje stranice. Pa ipak, kad se priča naglo zaustavi, šokirani smo. Završiti roman u sred akcije čini se neobičnim i smelim, da ne pominjem kako je to veoma efektan način da se prikaže kako rat prerano stavlja tačku na mnoge stvari. To je frustrirajuće – ali je takođe provokativno i čudno. Uprkos svim svojim manama, London je i dalje ingeniozni pripovedač, na koga treba obratiti pažnju.
Sem Džordison
(prevod: Danilo Lučić)/glif.rs
izvor: theguardian.com
