U Srbiji se umnožavaju ur-fašističke organizacije, što ne treba da nas čudi, jer režim koji karakteriše današnju Srbiju može da posluži kao model ur-fašizma („večnog fašizma“) u svom palanačkom, srpskom izdanju.
A ta veza je i faktička, to jest golim okom vidljiva. Skup nevladine organizacije Nacionalna avangarda (NA) posvećen temi bezbednosti Srbije okupio je impresivne goste. Tu se postrojio ceo državni vrh, kao i gosti iz inostranstva. Predsednik države Aleksandar Vučić je otvorio skup i održao govor o 5. oktobru (tog dana se skup održavao), a tu su bili i premijerka Ana Brnabić, ministar vojni Aleksandar Vulin, direktor policije Vladimir Rebić, visoki funkcioner BIA Marko Parezanović, već poznat po tome što je ovde optužio pojedince iz opozicije, nevladinih organizacija i medija da su ozbiljna pretnja bezbednosti Srbije. Skupu su prisustvovali i ambasadori Italije i Kine.
Ovaj događaj teško može da se preskoči, iako je već komentarisan na Peščaniku i u Skupštini Srbije, gde je poslanik Balša Božović postavio pitanje ko stoji iza organizacije Nacionalna avangarda, iznoseći sumnje da je njen osnivač finansiran od ministarstava unutrašnjih i spoljnih poslova Rusije, kao i da su neki njeni članovi zaposleni u državnim službama, neki i u policiji. Predsednica Skupštine Maja Gojković oduzela je reč poslanici Mariniki Tepić koja je htela da postavi pitanje u vezi sa progonom Sergeja Trifunovića. Smatrala sam da bi bilo korisno da se malo detaljnije pretrese za šta se zalaže Nacionalna avangarda, imajući u vidu činjenicu da je njenom skupu prisustvovao i na njemu učestvovao ceo državni vrh. Prema šturim informacijama, ta organizacija je nastala prošle godine i navodno okuplja mlade intelektualne nacionalne snage, uglavnom studente i „finije“ ekstremiste koji ipak vole da se druže sa ekstremistima Srpske desnice Miše Vacića i drugim patriotskim organizacijama.
NA je na svom sajtu objavila svoj programski kredo, a list Danas ga je preneo. Polazni stav je da oni sebe kao grupu ne smatraju avangardom. Naprotiv, avangarda se odnosi na potrebu evolutivnog skoka u kolektivnoj svesti nečega što oni nazivaju „srpski nacionalni pokret“. U njega spadaju takoreći svi – i partije, i organizacije, i pojedinci, pod uslovom da su kulturno-politički nacionalno osvešćeni, a može da prođe i manje od toga ukoliko sebe smatraju nacionalno opredeljenima (biti Srpkinjom / Srbinom) i ukoliko su istovremeno politički aktivni, izlaze na izbore i ispravno glasaju. O kakvom se pokretu radi, nije jasno. Suština je da on treba da postigne viši stupanj razvoja nacionalne svesti. Zašto je potreban evolutivni skok, sam po sebi kontradiktoran, takođe nije poznato. Pa ipak, baš taj skok napred u viši oblik nacionalne svesti je ta avangarda. A ja bih dodala da je baš taj skok napred suštinska karakteristika ur-fašizma koji je pomodna i vladajuća priča.
Avangardne misli i delovanja imaju tri stuba. Prvi je ideološki i on je zaista veoma star i nimalo avangardan. Mogao bi voditi poreklo od ozbiljnog konzervativizma Edmunda Burkea, engleskog filozofa irskog porekla koji je kritikovao Francusku revoluciju zalažući se za očuvanje tradicije. Ne verujem da se NA njime inspirisala. Prvi stub NA afirmisaće „arheo-futuristički pristup“ koji oblikuje poimanje nacionalne ideje, kulture i identiteta. Fokus na identitet je alfa i omega nacionalne političke zajednice. On je i ključ njene bezbednosti, jer se danas nacionalni identitet zatire pod udarcima mondijalizma. Očuvanje nacionalnog identiteta u „arheo-futurističkom“ izdanju podrazumeva da se predmoderni (tradicionalni) obrasci srpskog nacionalnog identiteta projektuju u „budućnost tehnološkog i društvenog razvoja evropske civilizacije“. Ubacivanje kulta tradicije prva je stavka u definiciji ur fašizma kao večite, jedine i nepromenljive istine. Ako se tome doda drugi stub avangardne svesti koji kaže da je sadržina srpskog identiteta ideja svesrpskog ujedinjenja (Karlobag-Ogulin… i sve ostalo), koja je već dovela do ratova devedesetih i strašnih zločina, jasno je da je srpski alt-right ili ur fašizam postao zvanična ideologija vladajućeg režima u Srbiji.
Šta se ovim pričama želelo postići? Utisak je da se sa srpskog puta mora ukloniti moderna koja na ovom tlu uglavnom nije bila preterano uspešna. NA u svom proglasu otvoreno kaže da će Srbija preskočiti modernu (vladavinu razuma, zakona i univerzalnih institucija) i skočiti direktno u post-modernu koja je blagoslovila identitet. No, takav plan nije nikakva budućnost, jer avangardisti izgleda ne znaju da se to što oni tek priželjkuju već odigralo. Srbija već jeste svoju srednjovekovnu tradiciju stavila u centar svog savremenog identiteta i to od samog stvaranja nacionalne države. U tom centru je obnovljeni mit o Kosovu. To što oni sada hoće opet to isto, čega ne uspevamo da se oslobodimo, bio bi totalni poraz. Projektovati ideju srpskog ujedinjenja u budućnost, a pritom je ta karta već odigrana devedesetih sa stravičnim posledicama, a i od ranije je ta projekcija bila uzrok zaostalosti Srbije – ne znači ništa drugo do poplavu ekstremnih ideja koje odgovaraju jednom ekstremnom režimu koji je sve civilizovane institucije srušio. Takav identitet je Srbiju oduvek držao u paklu siromaštva i zaostalosti, sa niskim integrativnim i razvojnim potencijalom koji i danas preovlađuje.1 I opet nam se sve to iznova nudi.
Stigosmo do trećeg stuba NA i poente koja pokazuje na šta se svodi ova naoko visokoparna priča. Budući da nacionalni avangardisti ne planiraju da opet ratuju, nego svesrpsko ujedinjenje planiraju na dugi rok, kroz nekoliko borbenih generacija koje će negovati arheo-futuristički identitet, a pošto je zadatak složen i težak – predlaže se prioritizacija ciljeva. I šta je prvi cilj, i treći stub srpstva?
Bukvalno rečeno, predviđa se ubistvo Beograda! Mi smo to nekako i sami znali i gledali svakodnevno: od kićenja grada, Beograda na vodi, ubijanja starih kuća, investitorskih rušenja, prepravki, preko gondola, ukidanja Železničke stanice, pogrešnih i ružnih spomenika do prljavih i razrovanih ulica. Beograd je kosmopolitski grad i zato smo se ponosili „našim Njujorkom“. E toga više neće biti. Avangardni ekstremisti kažu da prvi srpski front nije u Kninu, RS, ili KiM, nego u Beogradu. „Beograd je glavni grad, mozak nervnog sistema Srbije. Tim mozgom u kulturnoj, političkoj i obrazovnoj i svakoj drugoj sferi dominira „nenacionalna elita“, odnosno famozna Druga Srbija geografski smeštena u Krug dvojke“. Njihova moć postoji decenijama i obnavlja se. Ta elita je izabrala Jankovića za predsedničkog kandidata, a ne on nju. Ona ima visoko razvijenu svest o kolektivnom identitetu i prvo nju treba uništiti i osvojiti Beograd, pa tek onda krenuti dalje u ostvarenje srpskih ciljeva. Kažu da je beogradska kosmopolitska elita kominternovskog porekla, a ne srpskog. Zadatak ove generacije je da očisti Beograd od autošovinista i stranih plaćenika. Kažu da je njihova prednost to što ih ima više. Pobeđivaće na izborima u Beogradu gde „možemo da se oslobodimo naslaga „duboke države“ maršem kroz institucije“. Bogami su već daleko umarširali. U toj borbi će se nacionalni krug suprotstaviti drugosrbijanskom krugu.
To je početak sređivanja Srbije i ostvarivanja velikog plana. Meni se čini da je počelo sa čišćenjem ljudi. Ceo režim sa predsednikom na čelu, ministarstvima, parlamentom i tabloidima strmoglavio se na leđa jednog građanina Beograda, Sergeja Trifunovića. On se nije dao. Odbrana na društvenim mrežama i nekim medijima nije izostala. Zahvaljujući samom Sergeju, glumačkom, beogradskom i ljudskom šarmu, fašistička banda nije uspela da ga uzdrma.
Dobro su nas podsetili: više nema spavanja ni sa ove naše strane.
