Paketima finansijske pomoći koji su odobreni bankama posle 2008. godine izvršen je veliki prenos privatnih gubitaka na račune poreskih obveznika u Evropi i SAD. Poslednji paket pomoći za Grčku banku je poučan primer spremnosti politike – u ovom slučaju evropske – da uvećava gubitke javnog sektora zbog sumnjive privatne koristi.
Nesolventna grčka država je 2012. godine od evropskih poreskih obveznika pozajmila 41 milijardu evra (45 milijardi dolara, ili 22 odsto sve manjeg prihoda grčke države) radi dokapitalizacije nesolventnih grčkih komercijalnih banaka. Novi kredit i stroge mere štednje kojima je kredit uslovljen bili su kamen oko vrata ekonomije koja je već bila u kandžama neodrživog duga i sa njim povezane deflacione spirale. Ali Grčkoj je bar obećano da će novi paket trajno stabilizovati banke u zemlji.
Evropski fond za finansijsku stabilnost (EFSF) je 2013. godine prebacio novu tranšu sredstava u svoju lokalnu filijalu, Grčki fond za finansijku stabilnost (HFSF), koji je u četiri „sistemske“ banke upumpao oko 40 milijardi evra, u zamenu za udeo u vlasništvu bez prava glasa.
Nekoliko meseci kasnije, u jesen 2013, organizovana je druga dokapitalizacija, uz novu emisiju deonica. Da bi se nove deonice učinile privlačnijim za privatne investitore, „trojka“ grčkih kreditora (Međunarodni monetarni fond, Evropska centralna banka i Evropska komisija) je odobrila veliko sniženje cene od 80% u odnosu na cenu koju je samo nekoliko meseci ranije platio HFSF novcem evropskih poreskih obveznika. Što je najvažnije, HSFS-u nije bilo dozvoljeno da učestvuje u kupovini, čime je vlasnički udeo poreskih obveznika drastično umanjen.
Uz mogućnost da ostvare dobit na račun poreskih obveznika, strani investicioni fondovi su požurili da iskoriste priliku. Znajući koliko je čitava transakcija sumnjiva, Trojka je primorala grčku vladu da članovima upravnog odbora HSFS-a garantuje imunitet od krivične odgovornosti zbog toga što nisu učestvovali u otkupu deonica nove emisije, usled čega je nastao gubitak u vrednosti polovine finansijske inekcije od 41 milijarde evra.
Trojka je pokazano interesovanje investicionih fondova shvatila kao dokaz da je odobreni paket pomoći ojačao privatni sektor. Ali izostajanje dugoročnih investicija pokazuje da je priliv kapitala bio samo špekulativan. Ozbiljni investitori su znali da su banke i dalje u ozbiljnim problemima, uprkos velikoj inekciji iz javnih fondova. Grčka velika depresija je dovela do rasta udela nenaplativih kredita na 40 odsto.
U februaru 2014, nekoliko meseci posle druge dokapitalizacije, kompanija za upravljanje finansijskim sredstvima Blackrock je izvestila da će zbog skoka udela nenaplativih kredita biti potrebna i treća dokapitalizacija. Do juna 2014. procurele su prve procene MMF-a da će za oporavak kapitala banaka biti potrebno još 15 milijardi evra – znatno više novca nego što je preostalo od drugog paketa finansijske pomoći.
Pred kraj 2014, kada je drugom paketu pomoći uveliko ponestajalo vremena i novca, a vlada se suočila sa još 22 milijarde nepokrivenih kreditnih obaveza koje će dospeti 2015. godine, zvaničnici Trojke nisu više imali nikakvih sumnji. Da bi se održala iluzija da je grčki „program“ na dobrom putu bio je neophodan još jedan paket pomoći.
Insistiranje na trećem paketu je dvostruko problematično. Prvo, grčka vlada koja je pokazala spremnost da sarađuje sa Trojkom stavila je na kocku svoj politički kredibilitet obećanjem da će drugi paket pomoći biti okončan 2014. i da će biti poslednji. Nekoliko vlada u evrozoni je moralo da pruži iste garancije da bi obezbedile saglasnost svojih parlamenata. Posledica je bio pad grčke vlade i pobeda Sirize na izborima u januaru 2015, sa mandatom da preispita logiku takvih „paketa pomoći“.
Kao ministar finansija nove vlade, smatrao sam da eventualna nova dokapitalizacija mora izbeći zamke prve dve. Nove zajmove treba odobriti tek kada bude izvesno da je grčki dug postao održiv, a sredstva iz javnih fondova svakako ne treba ubacivati u komercijalne banke osim i dok se ne ustanovi institucija posebne namene – „loša banka“ – koja će rešavati problem nenaplativih kredita.
Prvi značajan potez bila je treća dokapitalizacija banaka u novembru. Poreski obveznici su preko HFSF-a obezbedili još 6 milijardi evra. Ni ovog puta im nije bilo dozvoljeno da učestvuju u kupovini deonica koje su ponuđene privatnim investitorima.
Konačni rezultat je to da je uprkos finansijskim inekcijama od približno 47 milijardi evra (41 milijarda 2013. i još 6 milijardi 2015) vlasnički udeo poreskih obveznika pao sa preko 65 na manje od 26 odsto, dok su investicioni fondovi i strani investitori (na primer John Paulson, Brookfield, Fairfax, Wellington i Highfields) stekli 73 odsto vlasničkog udela u bankama za samo 5,1 milijadu evra. Mada su beležili gubitke od 2013, prilika da preuzmu kompletan bankarski sistem Grčke za tako malo novca pokazala se kao preveliko iskušenje za investicione fondove.
Rezultat je bankarski sistem koji je i dalje opterećen nenaplativim kreditima i kontinuiranom recesijom. Sa poslednjim krugom dokapitalizacije porasla je i cena odlučnosti Trojke da istraje u politici odobravanja kredita, kao da je sve u najboljem redu. Poreski obveznici nikada nisu dali više a dobili manje, u korist tako malog broja ljudi.
Yanis Varoufakis, Social Europe
Preveo: Đorđe Tomić, Pescanik.net
