Prema nekima, ovo znači da se u postmodernom svetu rasplinula svaka opozicija između lepog i ružnog. Ne bi čak bila reč ni o ponavljanju sa vešticama iz Magbeta, ,,lepo je ružno i ružno je lepo”. Te dve vrednosti bi se jednostavno pomešale gubeći svoja distinktivna obeležja.
Hegel je primetio da su se tek sa hrišćanstvom u umetničkim predstavama pojavili bol i ružnoća, zato što se ,,ne može predstaviti kanonima grčke lepote bičevani Hrist, s vencem od trnja, kako raspet umire”. Nije bio u pravu, zato što grčki svet nisu činile samo Venere od belog mermera, nego i Marsijine muke, Edipova teskoba i Medejina pogubna strast. Ali u hrišćanskom slikarstvu i vajarstvu ne nedostaju lica izobličena od bola, čak i ako ne idemo do sadizma Mela Gibsona. U svakom slučaju, deformisanost trijumfuje, podsećao je stalno Hegel (misleći naročito na severnonemačko i flamansko slikarstvo), kada se prikazuju Isusovi progonitelji.
Neko mi je skrenuo pažnju na to da se na jednoj slavnoj Bošovoj slici pasije (čuva se u Ganu) pojavljuju, među ostalim zastrašujućim krvnicima, dvojica zbog kojih bi poludeli od zavisti mnogi rok pevači i mladi koji ih imitiraju: jedan ima dvostruki ,,pirsing” na bradi, a drugome je lice potpuno isprobadano raznim metalnim drangulijama. Samo što je Boš hteo da na taj način ostvari neku vrstu otelotvorenja izopačenosti (anticipirajući lombrozijansko ubeđenje da je onaj ko se tetovira ili izmenjuje svoje telo, rođeni delinkvent), dok se danas može osećati netrpeljivost prema momcima i devojkama sa perlicama na jeziku, ali bi se pokazalo da je, ako ništa drugo a ono statistički pogrešno smatrati da oni imaju urođenu genetsku manu.
Ako zatim razmislimo o tome da mnogi od tih istih mladih ljudi potom padaju u nesvest pred ,,klasičnom” lepotom Džordža Klunija ili Nikol Kidman, postaje jasno da oni postupaju kao i njihovi roditelji koji, s jedne strane, kupuju automobile i televizore dizajnirane prema renesansnim kanonima božanskih proporcija, ili se tiskaju u Uficiju da bi osetili Stendalov sindrom, a sa druge, uživaju u krvavim filmovima u kojima se moždano tkivo pretvara u kašu po zidovima, kupuju dinosauruse i druga čudovištanca maloj deci, i idu da se dive hepeningu umetnika koji sam sebi probada ruke, muči udove ili sakati genitalije.
Nije da i roditelji i deca odbijaju svaki odnos sa lepim, birajući samo ono što se u prethodnim vekovima smatralo užasnim. Ovo se eventualno dešavalo onda kada su futuristi, da bi zapanjili buržuje, objavljivali da su ,,hrabro ružni u književnosti”, i kada je Palaceski (u Kontra-bolu 1913. godine) predlagao, zato da bi se deca zdravo navikla na ružnoću, da im se daju kao obrazovne igračke ,,grbave lutke, slepe, gangrenozne, hrome, sušičave, sifilične, koje mehanički plaču, viču, jadikuju, koje dobijaju napade epilepsije, kuge, kolere, krvarenja, hemoroida, kapavca, ludila, koje padaju u nesvest, krkljaju u samrtnom ropcu, umiru”. Danas se jednostavno uživa u određenim slučajevima (klasične) lepote, ume da se raspozna lepo dete, lep pejzaž ili lepa grčka statua, a u drugim slučajevima se zadovoljstvo nalazi u onome što je koliko juče bilo nepodnošljivo ružno.
Štaviše, ponekad se ružno bira za model lepote, kao što se dešava sa kiborg ,,filosofijom”. Ako je u prvim Gibsonovim romanima (Vilijem Gibson ovaj put, i vidi se da nomina sunt numina) ljudsko biće u kome je nekoliko organa zamenjeno mehaničkim ili elektronskim aparatima još uvek moglo da predstavlja zabrinuto proročanstvo, danas neke radikalne feministkinje predlažu premošćavanje razlika između polova ostvarivanjem neutralnih tela, postorganskih ili ,,transljudskih”, i Dona Haravej lansira kao slogan: ,,Više volim da budem kiborg nego boginja”.
Prema nekima, ovo znači da se u postmodernom svetu rasplinula svaka opozicija između lepog i ružnog. Ne bi čak bila reč ni o ponavljanju sa vešticama iz Magbeta, ,,lepo je ružno i ružno je lepo”. Te dve vrednosti bi se jednostavno pomešale gubeći svoja distinktivna obeležja.
Ali da li je to istina? A šta ako je ponašanje mladih i umetnika samo marginalna pojava, koju proslavlja manjina u odnosu na stanovništvo planete? Na televiziji vidimo decu koja umiru od gladi svedena na skelete naduvenih stomaka, saznajemo o ženama koje su silovali osvajači, saznajemo o mučenim ljudskim telima, a sa druge strane nam se neprestano vraćaju pred oči, iz ne mnogo davne prošlosti, slike drugih živih skeleta predodređenih za gasnu komoru. Vidimo udove koje je koliko juče otkinula eksplozija nebodera ili aviona u letu, i živimo u strahu da bi se to sutra moglo desiti i nama. Svako veoma dobro oseća da je ovo ružno, i nijedna svest o relativnosti estetskih vrednosti ne može nas ubediti da ih doživimo kao predmete zadovoljstva.
Možda su onda kiborzi, krvavi filmovi, nešto što dolazi iz nekog drugog sveta, kao i ,,filmovi katastrofe”, odražavanje površinskog sloja, preko koga egzorciziramo jednu mnogo dublju ružnoću koja nas opseda, koja nas prestravljuje i koju očajnički želimo da ignorišemo, pretvarajući se da je sve kao bajagi.
Prevod Jelena Vitezović, časopis Zenit, broj 3, 2000
