Truganini, najpoznatija Aboridžinka iz Tasmanije, rođena je oko 1812. godine na ostrvu Bruni. Bila je ćerka poglavice zvanog Magnana, a njeno ime predstavlja reč kojim je pleme opisivalo biljku sivu lobodu.
Truganini je život provodila učeći kako da bude deo plemena, u potrazi za hranom i radeći sve ono što je činilo aboridžinsku svakodnevicu. Međutim, kako je uticaj britanske kolonizacije rastao, život starosedelaca postajao je sve teži.
Aboridžini Tasmanije bili su ljudi niskog rasta i sa malim procentom telesne masnoće. Koža im je bila crna, crvenkasto-braon nijanse, a kosa izrazito kovrdžava. Procenjuje se da su u Tasmaniju stigli pre 35.000 godina, dok ovo ostrvo još nije bilo fizički razdvojeno od Australije, a izolovani su bili najmanje 10.000 godina. Iako o njima postoji vrlo malo informacija u pojedinim delovima engleskih dokumenata, zna se da su bili društvo koje se nije bavilo poljoprivredom i uzgajanjem stoke, već isključivo lovom i skupljanjem biljaka koje su nalazili po šumama i livadama, takozvani lovci-skupljači.
Godine 1803, na ostrvu je izgrađeno naselje za britanske osuđenike. Oni su bili brutalni i iživljavali su se nad lokalnim stanovništvom. Pošto su Kolonijalna vlada i naučnici iz belog sveta odlučili da Aboridžini nisu pravi ljudi, osuđenicima je bilo dozvoljeno da ih kolju i siluju i nikad niko nije odgovarao za počinjena zverstva nad starosedeocima australijskog kontinenta u kampanji terora zvanoj Crni rat. Broj Aboridžina na ostvrvu Bruni se od 1803. do 1830. smanjio sa 5.000 na samo 75.
Kao i ostali pripadnici njenog naroda, i Truganini je bila žrtva nasilja evropskih zatvorenika, mornara, lovaca i drvoseča. Beli ljudi ubili su joj majku, sestru, strica i verenika, a nju su više puta tukli i silovali. Godine 1829. stavljena je pod nadzor Avgusta Robinsona koji je porobljavao sve starosedeoce koji su slobodno živeli, a poznato je da je bila primorana da živi pod nadzorom kolonijalnih oficira do kraja svog života. Do 1854. godine, ostalo je samo dvadesetak Aboridžina iz Tasmanije. Mnogi od njih bili su žrtve brutalnog terora belog čoveka, a neki su umrli od bolesti koje su Evropljani doneli sa sobom. Godine 1873, jedina preživela Aboridžinka, Truganini, preseljena je u tasmanijsku prestonicu Hobart.
Truganini, sedi prva s desne strane
Kad su shvatili da se tasmanijski Aboridžini razlikuju od ostalih Aboridžina, naučnici su po svaku cenu želeli da dobiju njihova tela radi proučavanja. Plašeći se da će njeno telo biti oskrnavljeno i izloženo u muzeju, Truganini se izjasnila da želi da dobije pristojnu sahranu. Nažalost, njena želja je ignorisana i od 1876. kad je umrla, pa sve do 1947. njeno telo bilo je izloženo u muzeju u Hobartu. Javnost se oštro protivila tome i zahtevala da se njeno telo vrati tamo gde pripada i dostojanstveno sahrani, međutim ostaci poslednje čistokrvne tasmanijske Aboridžinke premešteni su u skladište muzeja.
Godine 1976, tačno jedan vek nakon što je Truganini umrla, narod Palava, moderni Aboridžini iz Tasmanije, zatražili su njene posmrtne ostatke koje su kremirali i posuli u blizini njenog doma, gde je njena napaćena duša konačno našla mir.
Izvor: Kafenisanje.rs
