Jedini način da se uspostavi takva zajednička vlast koja može biti sposobna da ljude brani od zavojevača spolja i od povreda koje jedni drugima nanose i da ih obezbedi tako da svojom marljivošću i plodovima zemlje mogu da se ishrane i da zadovoljno žive jeste da sve svoje moći i svu svoju snagu povere jednom čoveku ili jednom skupu ljudi koji će moći sve njihove volje putem većine glasova da svede na jednu volju.
Cilj države naročita sigurnost
Krajnji uzrok, cilj i namera ljudi, koji od prirode vole slobodu i gospodarenje nad drugim, kad uvode ono ograničenje samih sebe u kome ih vidimo da žive u državama, jeste predviđanje sopstvenog održanja, pa time i zadovoljnijeg života, što će reći spasavanje iz onog nesrećnog ratnog stanja koje je, kao što je pokazano u glavi trinaestoj, nužna posledica ljudskih strasti kad nema nikakve vidljive vlasti da ih drži u strahopoštovanju i da ih strahom od kazne obaveže na izvršavanje sporazuma i na poštovanje onih prirodnih zakona koji su izloženi u četrnaestoj i petnaestoj glavi.[...]
Jedini način da se uspostavi takva zajednička vlast koja može biti sposobna da ljude brani od zavojevača spolja i od povreda koje jedni drugima nanose i da ih obezbedi tako da svojom marljivošću i plodovima zemlje mogu da se ishrane i da zadovoljno žive jeste da sve svoje moći i svu svoju snagu povere jednom čoveku ili jednom skupu ljudi koji će moći sve njihove volje putem većine glasova da svede na jednu volju. A to će reći da odrede jednog čoveka ili jedan skup ljudi koji će biti nosioci njihove ličnosti, i to tako da svaki pojedinac bude autor ili prizna sebe autorom svega onog što uradi , ili naloži da se uradi, onaj ko je nosilac njihove ličnosti u stvarima što se tiču zajedničkog mira i bezbednosti, i da u tome svaki pojedinac potčini svoju volju volji nosioca zajedničke ličnosti, a svoje rasuđivanje njegovom rasuđivanju. To je nešto više nego pristanak ili saglasnost. To je stvarno jedinstvo svih pojedinaca u jednoj istoj ličnosti, stvoreno sporazumom svako sa svakim, na taj način kao da bi svaki rekao svakom drugom: Ovlašćujem ovog čoveka ili ovaj skup ljudi da mnome vlada i na njega prenosim svoje pravo da to sam činim, pod uslovom da i ti svoje pravo na njega preneseš i da na isti način odobriš sve njegove radnje. Kad se tako učini, onda se mnoštvo ljudi, na taj način sjedinjeno u jednoj ličnosti, naziva država, latinski civitas. To je postanak onog velikog Levijatana ili, bolje, da se izrazimo sa više poštovanja, onog smrtnog boga kome dugujemo, pod besmrtnim Bogom, svoj mir i svoju odbranu. Jer blagodareći ovlašćenju koje mu je svaki pojedinac u državi dao, on raspolaže sa toliko moći i snage koje su mu date da pomoću straha od te moći i snage može da usmeri volje svih pojedinaca na mir unutar zajednice i na uzajamnu pomoć protiv spoljašnjih neprijatelja.
I u njemu se sastoji suština države koju ćemo definisati kao jednu ličnost čije radnje, izvesno veliko mnoštvo ljudi, na osnovui uzajamnog sporazuma, prima kao autor, i to svi pojedinci od kojih je mnoštvo sastavljeno, a sa ciljem da se jedinstvena ličnost može da koristi snagu i sredstva svih onako kako to smatra pogodnim za njihov mir i zajedničku odbranu.
(Tomas Hobs, Levijatan, 105 – 152, Kultura, Beograd, 1961)
