Da li vam muzika sa zvučnika u kancelariji smeta koliko i meni?
Jedan programer postavio je ovo pitanje tražeći podršku od Reddit zajednice (kada je već nije našao među svojim kolegama). Muzika mu, čak sasvim tiha, toliko mu je smetala, da se ozbiljno nameračio da sakupi dokaze o njenim negativnim uticajima u radnom okruženju i to kao finalni argument.
Ovaj korisnik Reddita sigurno nije mislio na teror lošom muzikom, još jednu tipičnu pojavu na radnom mestu. Scena je poznata: dok jedan zaposleni uživa i olakšava sebi radne sate izigravajući di-džeja, drugima se diže kosa na glavi na, recimo, zvuk Frajli ili narodnjaka. Neretko, prisustvo muzike se površno i slepo izjednačava sa veselim i timskim okruženjem. Osoba koja se pobuni etiketira se kao čudak ili partibrejker. Osoba koja prećuti, gubi koncentraciju čak i za najjednostavnije zadatke.
Slušali muziku na poslu ili ne, postoji razlika u tome koji pozadaniski zvukovi ometaju produktivnost, učenje ili raspoloženje, kao i koji nivo složenosti zadatka i tip osobe je prvi na udaru. Istraživanja pokazuju da mnogo više smeta muzika sa glasom od instrumentalne, bez obzira na jačinu zvuka. Posebno je nezgodna buka koja dolazi spolja, na primer sa obližnjeg gradilišta, i to ukoliko je zadatak koji se obavlja složen i zahteva koncentraciju.
Telefon u kancelariji koji neprestano zvoni, negativno utiče na raspoloženje, koncentraciju i produktivnost zaposlenog. Zvuk tuđeg razgovora, takođe može da ometa pamćenje, čitanje i pisanje. Za sve je kriv ograničeni kapacitet kratkoročne radne memorije, tako da sve što skreće pažnju sa osnovne aktivnosti ometa učinak. Prema teoriji kognitivnog opterećenja, količina informacija koju čovek može istovremeno da obradi je ograničena. Na primer, dok rešavamo matematički zadatak, muzika sa zvučnika nas remeti, jer postaje dodatni kognitivni teret koji moramo da obradimo, iako nema nikakve veze sa zadatkom kojem pokušavamo da se posvetimo.
Da pozadinski zvukovi negativno utiču na svačiju produktivnost, programer sa Reddita ne bi imao razloga da se žali. Radi se o tome da neko prosto ima veći kapacitet radne memorije, bolje kontroliše i usmerava svoju pažnju, ili koči i blokira nebitne informacije. Prethodna istraživanja su pokazala da muzika i pozadinska buka posebno ometaju učinak introverata, dok to nije slučaj sa ekstravertima. Ekstraverti, takođe, pre biraju da rade i uče u okruženju koje je bar umereno aktivno, dok introverti biraju mesta daleko od buke, poput biblioteke.
Ljudi se razliku po stepenu osetljivosti čak i na specifične zvuke koji nisu govor ili muzika. Postoji posebna grupa ljudi za koje kliktanje olovke, žvakanje žvake, gužvanje papira, duboko disanje, ili mljackanje, predstavljaju neverovatnu frustraciju. Ova osetljivost na specifične zvuke naziva se mizofonija, a kreće se od nižih nivoa osetljivosti poput nezadovoljstva i iritabilnosti do ekstremnih koji zahtevaju psihoterapiju jer osoba nije u stanju da svakodnevno funkcioniše. Srkanje kafe ili grickanje čipsa na primer nekoga može dovesti do besa i potpune dezorjentisanosti.
Mizofonija ne spada u psihijatrijske poremećaje, i smatra se jednim vidom smanjene tolerancije na zvuk. Razlikuje se od tinitusa (zujanja u glavi ili ušima), hiperakuzisa (bolne preosetljivosti na zvukove) i fonofobije (straha od izloženosti zvukovima).
Studija objavljena 2017. godine u žurnalu Applied Cognitive Psychology ispitivala je upravo kako mizofonija utiče na učenje. Ispitanici su podeljeni u dve grupe – zvučnu i kontrolnu, a svi su dobili zadatak da nauče lekciju o migrenama za jedan kratak vremenski period. Za razliku od kontrolne, sa zvučnom grupom ispitanika sedeo je pomoćnik istraživača, zadužen da im ometa učenje glasnim žvakanjem žvake (verovatno i pravljenjem i pucanjem balona). U sledećoj fazi, svi ispitanici su radili test znanja o migrenama kao i test osetljivosti na mizofoniju.
Rezultati su pokazali da su ispitanici skloni mizofoniji, u zvučnoj grupi lošije uradili test, ali u kontrolnoj grupi – bolje od neosetljivih na mizofoniju! Ispitanici koje frustrira žvakanje ili bilo koji drugi irelevantan zvuk, teško uče i zadržavaju informacije u takvom okruženju, što sugeriše da mizofonija može biti povezana sa akademskim (i što da ne, poslovnim) postignućem.
Tako gledano, slušanje muzike u kancelariji jeste trend, ali trend koji neće svima poboljšati produktivnost, proširiti vidike i učiniti dan na poslu podnošljivijim. Pravo na tišinu značajno je koliko i pravo na dodatni zvučni ritam. Oba problema rešavaju samo jedne slušalice.
Sanja Dutina Dragović - psihobrlog.com
