Otpor deložacijama, pored borbe za egzistencijalna prava stanovnika i stanovnica Srbije, postaje i mesto sučeljavanja suprotstavljenih političkih pozicija. Koliko i kakve posledice učešće desničarskih organizacija u rešavanju socijalnih problema ljudi ima na buduće političko pozicioniranje i delovanje levice?
U Beogradu i drugim mestima u Srbiji dešava se sve veći broj deložacija. Ovo pitanje je u poslednje vreme aktuelizovano intenzivnijim angažmanom različitih levih i drugih organizacija civilnog društva u solidarnim akcijama sprečavanja deložacija kao i kroz podizanje svesti u javnoj sferi o ovom problemu. Međutim, paralelno s raznim levim organizacijama i spontano okupljenim ljudima, na tim akcijama se organizovano pojavljuju i ekstremni desničari. Ta pojava nameće potrebu za ozbiljnijim promišljanjem strateškog značaja i usmerenja akcija protiv prinudnih iseljavanja: koji su to akteri? Zašto su se mobilisali baš oko toga da sprečavaju iseljavanja? Šta njihovo prisustvo znači za levicu, desnicu, ali i za celokupno društvo?
Desni akteri u sprečavanju iseljavanja
Od organizacija ekstremne desnice najvidljivija na iseljavanjima zove se „Narodna jaka Srbija ‒ Živi zid“ (NJS), pri čemu upada u oči sličnost u imenu sa hrvatskom organizacijom koja se isto promovisala prilikom sprečavanja iseljavanja. Predvodnik NJS-a je Igor D. Jakšić, koji je devedesetih radio u Službi državne bezbednosti, a do sredine prošle godine bio pripadnik SNS-a.
Druga organizacija koja se pojavljuje (mada deluje da blisko sarađuje s NJS-om) jeste „Čuvari anđela“. Nju predvodi Sima Radovanović, koji je trenutno u pritvoru, a inače je prepoznatljiv po uniformi sa oznakama Crvenih beretki, u kojoj se pojavljuje na raznim protestima. Ta organizacija se uglavnom promovisala u sprečavanju iseljavanja, protestujući protiv nebrige o teško oboleloj deci i pozivajući na protest povodom stanja nacije.
Ove organizacije uglavnom dolaze na lice mesta znatno pre termina iseljavanja, ponekad i veče pre, mnogi od njih su odeveni identično (uglavnom majice s velikim srpskim grbom), a često nose i uniforme. Ponekad unapred uspostavljaju kontakt s porodicom kojoj preti iseljenje, predstavljaju se kao fizička i pravna zaštita koja će sve obaviti za njih, a u zamenu traže da se članovi tih porodica slikaju s njima i u njihovim majicama i obeležjima. Preko ulaza u zgradu postavljaju veliki baner, i jedan deo njih stoji kao živi zid, a drugi deo se slobodno kreće skupom. Uglavnom su u pitanju muškarci, različitih generacija.
Osim njih, viđeniji predstavnik srpske ekstremne desnice na sprečavanju iseljavanja jeste Radomir Počuča, bivši portparol protivterorističke jedinice MUP-a. Na nekim akcijama pojavio se i Nemanja Ristić, u medijima pominjan u kontekstu prošlogodišnjeg (navodnog) pokušaja puča prilikom izbora u Crnoj Gori. Konačno, ponekad se pojavljuju i članovi „Dveri“, među kojima se ističe poslanik Srđan Nogo. Ipak, oni nisu deo NJS-a, već se tu pojavljuju bez obeležja. Odnos između ovih grupacija ekstremne desnice prisutne na deložacijama nije skroz jasan, ali se oni retorički i stilski u znatnoj meri poklapaju. Svi su skloni patetičnim nastupima, korišćenju krupnih reči i teatralnom pristupu, kako na deložacijama tako i u svojim javnim i internet obraćanjima.
NJS i tradicija desne problematizacije socijalnih pitanja
Mobilizacija desnice oko socijalnih pitanja nije nova pojava. Poznato je da je i unutar nacističke partije do 1934. postojala štraseristička (Strasser), „socijalistička“ frakcija. Ta frakcija je jevrejskom pitanju prilazila sa antikapitalističkih pozicija, vezujući Jevreje za neproduktivni, finansijski kapitalizam. S druge strane, industrijski kapital joj je bio manje sporan (što danas odjekuje i u nastupima hrvatske stranke Živi zid). Pogoršavanje socio-ekonomske situacije na Zapadu, upareno s diskreditacijom transnacionalnog kapitalističkog establišmenta s njenim „ekspertima“, ponovo je otvorilo prostor za problematizovanje socijalnih nedaća s pozicije odbrane nacionalne kulture.
Ekstremno desni pokreti danas su otvoreni za ljude koji svoje nezadovoljstvo formulišu i antikapitalističkim i antiimperijalističkim i nacionalističkim i ksenofobičnim rečnikom. Takav idejni i retorički sklop je poslednjih decenija najpoznatiji pod nazivom „treća pozicija“. Često se može prepoznati i po tvrdnji da je „iznad“ ideoloških podela, te da je „za narod“, a protiv „iskvarenih elita“. Ove tendencije najbolje ilustruju heterogenu prirodu ekstremno desne scene, kako u Srbiji tako i u svetu. U tom smislu je nezahvalno otpisivati ekstremnu desnicu kao puki alat u ruci vladajuće klase sastavljen od naivčina i prevaranata (iako njih svakako ima), i suočiti se s time kako ove pozicije artikulišu realno socijalno nezadovoljstvo, poput onog izazvanog teškim ekonomskim i životnim položajem velikog dela stanovništva Srbije, i s njenim potencijalima u politizovanju trenutno i dalje apatičnog i beznadežnog stanovništva.
U javnim nastupima, u medijima i na fejsbuku, NJS svoj aktivizam uklapa u generalnu borbu protiv zapadnjačke zavere protiv Srbije. Na jednom promotivnom plakatu identifikuju liberalni kapitalizam kao problem koji je porobio i ponizio nekada ponosnu Srbiju. U tom smislu oni predstavljaju izdanak mutacije ekstremne desnice širom sveta, koja pokušava među tradicionalnim desnim (fašističkim) vrednostima da se odredi svojevrsnim antikapitalizmom i konzervativnim usmerenjem koje štiti ključne kapitalističke institucije.
Na portalu „Južne vesti“ izašla je nešto obimnija promotivna reportaža o aktivnostima i pravnoj pomoći koju nude oko sprečavanja iseljavanja. Odatle se može iščitati nešto više o stavu NJS prema „zakonitosti“ deložacija: „Kada građanin dođe u našu kancelariju, mi fotokopije ugovora šaljemo našem pravnom timu, ako ima uslova za odbranu, mi izlazimo ispred kuće tog čoveka i ne damo je“, po rečima jednog člana. Tu je ključan momenat, „ako ima uslova za odbranu“. Umesto principijelnog suprotstavljanja deložaciji kao pojavi koja negira pravo svih ljudi na stambenu sigurnost, ova organizacija flertuje s legalističkim rezonovanjem koje ograničava njihovo delovanje i zaziva „pravnu državu“ u kojoj je pravo svojine ipak prva svetinja (jer koji drugi „osnov“ za iseljavanje može postojati osim povrede nečijeg prava na privatnu svojinu).
NJS se bavi isključivo deložacijama. Ta organizacija trenutno prikuplja potpise za peticiju za stavljanje izvršitelja van zakona, s ciljem da se o toj peticiji izjasni i Narodna skupština. U utemeljenju i formulisanju peticije NJS se „poslužio“ radom prethodne, levo usmerene inicijative „Reci ne izvršiteljima“. Naravno, nisu nikako pokušali da se povežu s tom inicijativom, što pokazuje jasno da im je prioritet promocija sopstvene organizacije, a ne borba protiv iseljavanja, i da su u tom cilju spremni da se posluže bilo čime za šta procene da im je od koristi.
Prikupljanje potpisa organizuje se u raznim delovima Beograda, ali i po drugim gradovima u Srbiji, što ukazuje da imaju određen broj ljudi (nekoliko desetina na nivou Srbije), te da imaju tendenciju širenja. Njihova stranica na fejsbuku ima oko 16.000 lajkova, a objave dobijaju po nekoliko stotina lajkova. S druge strane, njihovi prilozi na jutjubu nemaju više od par stotina pregleda. Prema tome, iako deluje da primarno jašu na talasima nezadovoljstva u ostvarivanju vidljivosti, uznemirava tendencija proširenja članstva.
Indikativno je da kad se pogledaju ocene stranice „Živi zid ‒ Narodna jaka Srbija ‒ Народная Сильная Сербия“, komentari koji idu uz ocene vrlo malo spominju etničke kategorije, i mnogo više se fokusiraju na neposredniji nivo nesigurnosti i nezaštićenosti. Dakle, NJS ima dovoljnu vidljivost i prijemčivost da bude kanal izražavanja nezadovoljstva, ali je bitno što se ti izrazi ne konformiraju u potpunosti sa stavovima i simbolikom te organizacije. Sve to ukazuje na otvorenost situacije pred kojom se nalazimo, koju NJS i drugi desni akteri aktivno pokušavaju da iskoriste.
Situacija je otvorena, a levica se uglavnom oslanja na sreću
Imajući sve ovo u vidu, kako razumeti to što nema i više desnih organizacija na sprečavanjima iseljavanja? Ovde se treba vratiti na gorenavedenu heterogenost desne scene, koja se trenutno ogleda i u njenoj fragmentiranosti. Desnica predstavlja kompleksan splet interesa i nadanja grupa i pojedinaca različitih ideja i moći. U tom prostoru ima i mutnih likova poput opisanih figura koje kupe svu pažnju, ali su pored njih tu i razni ljudi o kojima ne znamo mnogo, i koji su možda tu samo zato jer su im se ovi prvi obratili i mobilisali ih. Ne smemo ignorisati da ugrožene porodice koje sarađuju s levim akterima neretko pristaju da obuku majicu NJS-a i javno im se zahvale. Ljudi koji nisu posvetili život ideološkom pozicioniranju i političarenju, a žele ili moraju da se politizuju spremni su da se uključe u bilo koju organizaciju koja im nudi neku perspektivu. Neki desničari su to prepoznali, i kao posledicu treba očekivati da će razvijati svoje kapacitete, strategije, i uključivati nove ljude u svoje redove.
Može se reći da levica ima sreće što je ovo sve od desnice što se pojavljuje prilikom sprečavanja iseljavanja. Postavlja se pitanje koliko je pametno od nas što se oslanjamo na sreću? Čak i ovo malo opskurnih organizacija ispada jače, vidljivije i raširenije (ako ne i efikasnije) u poređenju s levicom. Jasno je da prostor koji levica ne iskoristi neće ostati prazan, već će na njega pravo položiti i ekstremno desni akteri, što bi značilo da levica prepušta stvari slučaju i sama sebi sprema još jedan poraz. U tom smeru, potrebna je veća uključenost svih levih aktera ‒ u neposrednom sprečavanju iseljavanja, u razvijanju organizacije za stratešku borbu protiv uzroka iseljavanja, i u svim propratnim akcijama podizanja svesti i povezivanja s beznadežnim ljudima zbog kojih levica jedino i treba da postoji.
