Talasi emancipacije: fragmenti iz istorije radničkih medija

Snimak ekrana iz dokumantarnog filma „La Voz del Minero“, UNESCO, 1985.

Istorija radničkih medija pokazuje da novinarstvo može da bude nezavisno, demokratsko i društveno angažovano.

piše: Saša Perić

Jedan od najznačajnijih događaja iz istorije radničkog pokreta svakako predstavlja masakr na Trgu Hejmarket u Čikagu 1886. godine. Bio je to jedan od prelomnih događaja u borbi za osmočasovni radni dan. Nakon tog masakra, u nameštenom sudskom procesu osuđena su osmorica aktivista, od kojih su četiri pogubljena, a među njima su bili Albert Parsons, urednik novina The Alarm, August Spis, urednik novina Arbeiter-Zeitung, i Adolf Fišer, slovoslagač novina Arbeiter-Zeitung. Činjenica da su upravo oni bili žrtve ovih političkih progona govori koliki je bio značaj štampe u tom periodu i u kojoj meri su je vlasti doživljavale kao ozbiljnu pretnju. 

Radnici su još davno uvideli da će oni i njihovi problemi ostati nevidljivi za širu javnost, odnosno da će ih mediji ignorisati.¹ 

Shvatili su, takođe, da je neophodno da sami plasiraju važne informacije i da pokušaju da dopru do što šireg kruga ljudi od kojih bi mogli da očekuju razumevanje, podršku i solidarnost, da sami naprave medije koji će prenositi njihov glas, da ispričaju svoju stranu priče, artikulišu neposredovano svoje stavove i pokušaju na taj način da se povežu s radnicima u drugim industrijama, drugim gradovima, drugim zemljama.

Zlatno doba radničke štampe

Tokom XIX veka najznačajniji medij koji su radnici koristili bila je, naravno, štampa. Već tokom 1820-ih i 1830-ih godina pojavljuju se prve novine koje se zalažu za političko i društveno priznavanje radničke klase, za skraćenje radnog dana, besplatno javno obrazovanje i ukidanje dužničkih zatvora. U poslednjim decenijama XIX i prvim decenijama XX veka štampano je hiljade progresivnih i radničkih publikacija, zbog čega se ovaj period može nazvati zlatnim dobom radničke štampe.²

Postoje brojni primeri značajnih radničkih novina iz ovog perioda, kao što su Industrial Union Bulletin (1907–1909) i Industrial Worker (1909–1918), glasilo Industrijskih radnika sveta (Industrial Workers of World – IWW), American Federationist, koji je izdavala najveća sindikalna organizacija u Americi AFL-CIO. U Srbiji je Svetozar Marković još 1871. godine pokrenuo list Radenik, dok je Dimitrije Tucović od 1902. godine uređivao Radničke novine.

Od 1920-ih godina radio postaje sve rasprostranjeniji i popularniji širom sveta, pa tako i radnička udruženja počinju da prepoznaju značaj i potencijal ovog novog medija. Već 1926. godine osnovana je WCFL (Chicago’s Voice of Labour), prva radio stanica u SAD-u koja je bila u sindikalnom vlasništvu. Ona je tokom nekoliko prvih godina svog postojanja bila od velikog značaja za radničku zajednicu ovog grada, posebno tokom štrajkova i protesta, ali je s vremenom postepeno sve više dobijala komercijalni karakter. 

Radio su kao medij za propagandu, edukovanje i informisanje u narednim decenijama koristile ne samo radnička udruženja i sindikati već i političke organizacije, lokalne zajednice, društveni pokreti i gerilske grupe, a jedan od zanimljivijih momenata u istoriji anagažovanog radija predstavljaju radio-stanice rudara u planinama Bolivije, osnivane u drugoj polovini XX veka.

Radio kao sredstvo organizovanja

Visoko u Andima, u izolovanim rudarskim naseobinama i selima, često i po nekoliko sati udaljenim od najbližeg većeg grada, od 1950-ih godina nastaje čitav niz malih radio-stanica u vlasništvu sindikata ili lokalnog stanovništva. Ove stanice su predstavljale sredstvo za povezivanje i organizovanje rudara i okolnih seljaka, za održavanje veza između sindikata i njihovog članstva, za negovanje i očuvanje kulture domorodačkog indijanskog stanovništva, kao i za zabavu nakon napornog rada. 

Stanice su uglavnom vodili sami radnici, koji nisu imali ranije iskustvo s medijima, program je često bio neformalnog karaktera, izveštavalo se o lokalnim sastancima, proslavama, maturama i sportskim dešavanjima, emitovana je folklorna muzika, u emisijama sa otvorenim mikrofonom gostovali su ljudi iz lokalnih zajednica koji su pevali, svirali ili recitovali nešto što su pripremili, a neki programi su bili na jezicima lokalnog indijanskog Ajmara i Kečua stanovništva. Reklame su bile retke, a rad tih stanica je najčešće finansiran iz sindikalnih članarina samih rudara, mada su postojali i izuzeci deoničarskih stanice, kao na primer Radio Unsija, koji nije bio u vlasništvu sindikata već 1.600 stanovnika istoimenog mesta.³

U ovakvim situacijama radio je postajao veoma važan kanal za prenošenje poruka i odluka sa sindikalnih i aktivističkih sastanaka, za obaveštavanja građana o mogućim pretnjama vlasti, kao i mesto s koga su radnici, žene, studenti i ostali mogli da nude savete, kritike ili ohrabrenja slušaocima. U periodima diktatura i represija ove radio-stanice su zatvarane i zabranjivane, ali je narod koji ih je smatrao simbolom slobode zahtevao njihovo ponovno pokretanje. 

Prva, i verovatno najpoznatija, ovakva stanica u Boliviji bila je Glas rudara (La Voz del Minero), osnovana neposredno nakon revolucije 1952. godine, a bila je povezana s najradikalnijim sektorima ove narodne revolucije. Već 1956. godine postojalo je devetnaest rudarskih radio-stanica, a sredinom 1970-ih ukupno funkcionisale su dvadeset tri stanice, u gotovo svim rudarskim okruzima u zemlji. Razlozi za ovoliki uspeh rudarskih radio-stanica leže u geografskoj izolovanosti rudarskih naseobina i njihovoj potrebi za komuniciranjem, u političkoj osvešćenosti, angažovanosti i militantnosti ove grupe radnika, kao i u činjenici da se ova vrsta medija na određeni način prirodno nadovezivala na oralnu pripovedačku tradiciju Ajmara i Kečua naroda, pružajući im uz to i način da održavaju u životu svoju kulturu i jezik.⁴

Interesantan je i primer radio-stanice Pio XII, koju je osnovao jedan katolički monaški red 1960. godine. Oni su sedam godina ranije došli u rudarsko naselje sa željom da iskorene silikozu, alkoholizam i komunizam, a prvih nekoliko godina rada ove stanice obeležio je rivalitet s Glasom rudara. 

Takozvani radijski rat koji su vodile prinudio je rudare da unajme profesionalne voditelje i medijske radnike sa željom da zadrže što više slušalaca i da pariraju popularnosti radija Pio XII, koji je dobijao donacije iz inostranstva. Međutim, 1964. godine vojni režim u Boliviji započinje s raznim vrstama represije nad rudarima i nameće smanjenje plata od 40%, nakon čega katolički radio čini potpuni zaokret u svom radu i stavlja se direktno na stranu rudara. Posle masakra radnika, žena i dece 1967. godine, radio Pio XII staje u njihovu odbranu i osuđuje vlast, nakon čega biva zatvoren. Nakon što je ponovo počeo s radom, ovaj katolički radio nastavlja da podržava radnike, zbog čega ga rudari smatraju jednom od svojih stanica. 

Zbog svojih radikalnih, ponekad čak revolucionarnih programa i stavova, rudarske radio-stanice često su bile žrtve represije, radnici stanica bivali su povređivani i ubijani, a tokom puča 1980. godine vazdušne snage su napale stanicu Radio Vanguardija. 

U mirnijim periodima vlasti su smišljale suptilnije načine da podriju njihov rad i popularnost, obezbeđujući, na primer, tokom 1970-ih godina povoljne kredite rudarima za kupovinu televizora. Razlog je to što je pokretanje televizijskih stanica finansijski znatno zahtevnije, te je rudarima bilo teže da se takmiče s državnim i komercijalnim TV stanicama. 

Još veću pretnju za opstanak rudarskih radio-stanica predstavljale su ekonomske krize, masovna otpuštanja i plansko relociranje rudara iz jednog dela zemlje u drugi, čime se radilo na razbijanju kompaktnosti lokalnih zajednica i različitih radničkih organizacija. Tokom 1980-ih godina znatno se smanjuje broj ovakvih radio-stanica, ali neke ostaju aktivne čak i danas.

Medijske kooperative 

Tokom druge polovine XX veka u brojnim zemljama sveta dolazi do birokratizacije sindikata, opadanja sindikalnog članstva i postepenog slabljenja radničkog pokreta, sa čime i radnički mediji počinju da gube na značaju. Neoliberalne promene primoravaju radnike da pronalaze nove načine organizovanja, povezivanja i komuniciranja, ali se u ovom procesu otvara i prostor za drugačije medijske strategije, sve kreativnije korišćenje interneta i jeftinih digitalnih tehnologija, kao i za demokratizovanje proizvodnje medijskih sadržaja. 

Nakon velikih protesta protiv Svetske trgovinske organizacije u Sijetlu 1999. godine i rađanja alterglobalističkog pokreta nastaje Indymedia (Independent Media Center), globalni forum za povezivanje brojnih medijskih inicijativa i otvoren prostor u okviru koga su progresivne organizacije i pojedinci mogli da dele sadržaje o borbama za prava radnika, žena, studenata, domorodačkog stanovništva i različitih diskriminisanih i eksploatisanih grupa širom sveta. Ovaj eksperiment, koji je trajao nekoliko godina inspirisao brojne kasnije manje inicijative, pokazao je na koji način se proizvodnja medijskih sadržaja može decentralizovati, demokratizovati i iskoristiti kao deo progresivne političke borbe. Poslednjih decenija nastao je veliki broj medija i platformi koje su posvećenih radničkim borbama ili se nalaze u vlasništvu samih radnika.⁵

Za kraj bi bilo zanimljivo navesti primer Argentine, u kojoj je pre dvadesetak godina došlo do rađanja pokreta da se okupiraju fabrike, odnosno da ih radnici ponovno preuzmu. Posle velike krize u koju je argentinska ekonomija zapala na prelazu iz XX u XXI vek, brojne kompanije su bankrotirale ili se našle na pragu zatvaranja, nezaposlenost je beležila dramatičan porast, a životni standard u državi je opadao. Nakon protesta u decembru 2001, radnici u nekim od fabrika koje su se našle pred zatvaranjem odlučili su da okupiraju ove fabrike i ponovo pokrenu proizvodnju. 

Taj potez je bio isprovociran ogromnom stopom nezaposlenosti i ekonomski potpuno neizvesnom budućnošću s kojom su se radnici u tom trenutku suočavali. Radničke kooperative, organizovane na principu samoupravljanja počele su da niču širom Argentine, i njihov broj je eksponencijalno rastao – od nekoliko desetina na samom početku do skoro 15.000 u 2009. godini. Pored fabrika, radnici su okupirali i druge vrste kompanija, kao što su hoteli, restorani i medijske kuće. 

Među medijima koje su radnici preuzeli i pretvorili u radničke kooperative bili su: Comercio y Justicia, El Diario de la Región, Revista Cítrica, La Nueva Mañana, El Ciudadano, La Portada, El Correo, Tiempo Argentino iz Buenos Ajresa, kao i onlajn sajt za vesti Infonews. Ovi mediji su pokušali da pokažu da je moguće baviti se novinarstvom koje neće biti podređeno tržištu, nego će težiti istinitom i slobodnom informisanju, a koje će podržavati i finansirati pre svega njihovi pretplatnici. 

Ovakvi primeri služe da pokažu da medije mogu da kontrolišu sami radnici po principu samoupravnih kooperativa, da treba da se bave radničkim pitanjima i drugim temama koje se tiču čitavog društva, i da čak i u konzumentskom i kapitalističkom sistemu novinarstvo može biti nezavisno, demokratsko i društveno angažovano.

Mašina

1. Razloga za to svakako ima više, pre svega ih treba tražiti u povezanosti interesa vlasnika medijskih kuća sadrugim korporativnim centrima moći, u nedovoljnoj „atraktivnosti“ i „šokantnosti“ sindikalnih borbi, kao i u činjenici da su ljudi naviknuti na ekonomsku eksploataciju, kršenje osnovni radnih i ljudskih prava, siromaštvo, nejednakost i nepravdu, pa ih vrlo često smatraju zečim neminovnom, nepromenljivom i normalnom.
2. Karla Kelling Sclater: “The Labor and Radical Press – 1820-the Present”
3. Alan O’Connor: “The Miners’ Radio Stations in Bolivia: A Culture of Resistance”, Journal of Communication 40 (1), Winter 1990; Fenomen rudarskih radio-stanica u Boliviji detaljnije je obrađen u knjizi čiji je priređivač takođe Alan O’Konor: Community Radio in Bolivia: The Miners’ Radio Stations, Edwin Mellen Press, 2004.
4. Unesko je 1985. godine podržao snimanje kratkog dokumantarnog filma pod nazivom „La Voz del Minero“, o rudarskim radio stanicama u Boliviji, a film je moguće pogledati ovde.
5. Od zaista velikog broja primera mogli bismo predstaviti samo jedan kratak nasumičan izbor: Means TV – antikapitalistička radnička kooperativa iz Detroita i prvi svetski internet striming servis u vlasništvu radnika; Labournet TV – internet platforma posvećena filmovima o radničkim borbama; subMedia – video kolektiv koji promoviše anarhističke i antikapitalističke ideje i pomaže društvenim borbama kroz širenje radikalnih filmova i videa; Radnički video klub – sekcija Zrenjaninskog socijalnog foruma, koja se bavi pravljenjem i promocijom dokumantarnih filmova o radničkim borbama.