Atina, foto: Peščanik
Dosada najtragičniji požar u Grčkoj izazvali su dobro poznati uslovi, klimatski, građevinski i društveni – vrlo jak vetar, isušena područja, haotična gradnja, rasutost vatrogasne službe.
No ima i takvih koji se ne spominju: borovi, koji rastu brzo, oko sebe puštaju sterilno tlo i iglice spremne za požar, a i sami gore neverovatno brzo. Umesto ovog invazivnog čudovišta, koje ne zahteva ništa, trebalo bi saditi korisne biljke sa plodovima… Kuće u Matiju nisu imale zaštitni prostor bez drveća, kante sa peskom, protivpožarne mini-nasipe ili jarkove, da i ne govorimo o putevima za izuzetne slučajeve, koji uvek moraju biti slobodni; imale su zatvorene staze, komšijske granice, vile sa plažama okruženim bodljikavom žicom, čak i pod vodom, kola parkirana bilo gde. I kao i svuda u Grčkoj, preduzetnike koji spaljenu šumu odmah pretvore u građevinski prostor, pa tome nešto i doprinesu, i periodičnu legalizaciju nezakonitih gradnji, da se srednji sloj ne uzbudi. Već su se pojavili oglasi u kojima posrednici kupuju spaljene kuće i parcele. U Matiju je poginulo više od 90 ljudi, broj će možda biti i veći. Kultura diskretno žali za kućom pokojnog i dosada najvećeg grčkog filmskog režisera, Teodora Angelopulosa, u kojoj su stradali njegovi arhivi, rukopisi, pesme, eseji, scenariji… Njegovo delo može se ocenjivati hiljadama inflacijskih nemanja.
Lako je kritikovati grčke prilike iz zemlje u kojoj svaka selendra ima vatrogasnu stanicu, i čiji zaposleni i dobrovoljni vatrogasci bez poziva kreću u Hrvatsku ako je neki veći požar, a spremni su i dalje. Ovde nesreće nisu samo požari, često podmetnuti, nego su izazvane i kućama građenim na klizištima ili u njihovoj blizini, i zapuštenim odvodnim kanalima, koji od nabujalog potoka prave katastrofalne poplave…
Požar su pratili i drugi događaji: episkop kalavritsko-erimantijski Ambrosije izjavio je da je požar božji odgovor na vladu koju vodi ateista. Arhiepiskop Atine i cele Grčke Hijeronim je na to izjavio da je bog ljubav, a ne osveta; da svako ima pravo na svoje mišljenje, ali da za to postoje granice. Da li će Ambrosije sačuvati bradu je nevažno. No lik Hijeronima zaslužuje da se o njemu nešto kaže: to je arhiepiskop koji zastupa razdvajanje crkve i države, koji oštro nastupa protiv rasizma, antisemitizma i Zlatne Zore, koji je posetio izbeglički kamp u Moriji na Lezvosu zajedno sa papom i carigradskim patrijarhom, koji zahteva humano postupanje sa izbeglicama, koji preporučuje (i izvodi) da se neobrađeno crkveno zemljište preda siromašnima bez ikakve naknade i obaveze i tome slično. U leto 2007, Hijeronim je bio episkop u Bojotiji i već nekoliko godina je davao kongresni centar u blizini ženskog manastira Evangelistrija besplatno na korišćenje arheološkoj ekipi iz Lajdena, Kejmbridža i Ljubljane; često je dolazio u manastir, pozivao arheološku ekipu na večere i razgovore, i na većim sastancima sa lokalnim vlastima, državnim i crkvenim, preporučivao podršku projektu – sam je slušao vizantijsku arheologiju u Minhenu, gde je dobio doktorat iz teologije, i objavio je nekoliko radova o vizantijskoj arhitekturi u Bojotiji. Tog leta se razvio veliki požar iz pravca Askre i preko obronka Helikona, a narednog dana još jedan, koji je preko brda iznad Halijarta pretio da se spusti na manastir. Tako je manastir bio okružen dvema vatrama. U dvorištu su se sakupili arheolozi, nekoliko vatrogasaca i sam episkop, koji je na prvu vest došao. Sestre su većinom molile u crkvi, neke su se odlučile da ostanu, druge da se evakuišu. Episkop je odlučio da ostane sa onim prvima, a za arheologe je već uredio evakuaciju u drugi manastir iznad Davlija, na Parnasu. Kada su odlazili, požar je već stigao do puta u manastir. Dva dana docnije, požar je ugašen i arheolozi su se vratili: manastir je ostao netaknut. Sestre su, naravno, verovale u moć svojih molitvi. Svedočanstvo o ovim događajima dao je Božidar Slapšak.
Nekoliko godina docnije, desilo se malo zemaljsko čudo: teško bolesni i oslabeli Hijeronim bio je jedini kandidat za arhiepiskopa bez ikakvog skandala, sumnji u poslovanje i povezanosti sa političkim krugovima. Izabran je, i za kratko vreme se oporavio i povratio zdravlje. U dugoj i ne mnogo svetloj istoriji grčke crkve, stekao je retko ugledno mesto posle Damaskina, koji je za vreme rata štitio i skrivao Jevreje, čak izdavao lažne krštenice, a kada su od njega Nemci tražili spisak Jevreja, stavio je svoje ime kao prvo, i za njim svoje službenike.
Atinu je posle dima i vatre na horizontu oblila kiša, koja je odmah prouzročila poplave u severnim predgrađima, i uglavnom uništavala prizemlja i automobile: opet improvizovana gradnja, problem odvoda, pohlepa iza svega. I po pravilu, sirotinja koja plaća.
Morala bih, ali baš ne mogu da kažem nešto i o globalnim klimatskim promenama.
Peščanik.net, 31.07.2018.
Srodni link: London Review of Books – Kada vatra dođe
